Rat protiv oblaka

Dođu ti hladni, varljivi prolećni dani, kada ništa nije onako kako se čini; ni sunce, ni vetar, ni oblak.
Sunce ogrebe, vetar ošamari, oblak se prospe. I mi dan završimo gužvajući jastuke u koje tonemo, gradeći labave kule od prekrivača, sklapajući oči pred sutrašnjicom do koje, znamo, oblaci će naći put.

Sutradan izlazimo napolje, podižemo ruke visoko i pokušavamo, kao junakinje samo naše priče, da prstima, mislima, zamasima, rasteramo oblake. Iscrtavamo zamišljene linije preko plavog i sivog, nepreglednog prostranstva; oslikavamo mape i definišemo granice između Zemlje sunca, Zemlje vetra i Zemlje mraka svesne da svaka od njih mora da postoji. Šireći šake i napinjući mišiće, guramo oblake dalje od naših prozora, sve do linije horizonta, preko granice koju smo odredile i utvrdile. Zamahujemo rukama iz ramena i privlačimo Sunčeve zrake, pevamo mu i ohrabrujemo ga da nas ogreje svojim obrazima. Preslišavamo se, nabrajamo šta smo sve dobro uradile, šta treba da popravimo, i šta smo, u skladu s tim, zaslužile. Znamo da s punim pravom iscrtavamo granice i zauzimamo stav. Znamo da naša zemlja ne može biti Zemlja mraka. Ono što je u nama, svetlost koja isijava iz nas, posvađala se sa mrakom oko nas.

Mi živimo u Zemlji sunca. Zato što smo u nju stigle iz drugih osunčanih predela. I oblaci nemaju pravo da budu ovde bez naše dozvole. Ako žele da pređu granicu, moraju da pokažu svoje isprave i obećaju, i potpišu, i zakunu se u kišu i u paru, da se neće mešati ljudima u misli, želje, snove, dela.

Malo oblaka nikoga nije ubilo; previše oblaka – jeste. Zato – granica! I čarobne formule, i osmeh, i pesma, i blagi pogledi, i neprihvatanje zla, i beskompromisna borba, blag pogled i blag govor. Ali, sa stavom – da je sunce jedina opcija.

Zbog crnih oblaka i nepromišljenog jurcanja ka njima, naš plan o pravljenju sladoleda od vanile sa čokoladnim mrvicama je propao. Još uvek ga samo želimo jedna drugoj pred spavanje. Taj sladoled u našim pričama naraste do neslućenih visina. Dobije preliv od jagode, tufne od borovnica, karnere od pomorandže; zavodljiv i zanosan, onakav kakav ćemo napraviti, čim prestanemo da kašljemo. Sladoled postaje simbol onoga što želimo, zemlje u kojoj živimo, naše Sunčane zemlje. Krckamo i sladimo se u snu, zato što san o slobodi i sreći nikakvi oblaci ni prehlade ne mogu da uguše.

Mi nežno postojimo u svetu u kojem smo se zatekle.
Mi čvrsto stojimo tu gde smo posađene.
Prisutne smo. Ali živimo poeziju.
Osluškujemo. Žudimo za iskonskim.
Postojane smo usred vihora. U promenama.
Ne žurimo. Zato što verujemo u ritam. U sklad. U pokret.
Ne planiramo previše. Zato što verujemo u Mudrost koja postoji osim nas.

Verujemo u reku. Verujemo u Sunce.
Verujemo i u Vetar i u Oblak.
Verujemo i u Vihor.
Verujemo u Mudrost svega što postoji osim nas.

Verujemo i da postoji večiti rat u kojem se ono što postoji osim nas
bori za prevlast, za moć.
Svesne smo da postojimo usred tog rata. I znamo da nismo bespomoćne biljke
koje može svaki vetar koji oblak nanese da slomi i odnese,
koje može svako ko prođe da zgazi.

Verujemo u Život, u Istinu, u Dobrotu.
Osećamo ih u sebi neprestano.
I biramo ono čemu se prepuštamo.
Zato izlazimo napolje i biramo Stvarnost, biramo Život.

Želimo Snagu, ne kontrolu.
Želimo Strast, ne računicu.
Želimo Slobodu, da živimo onako kako želimo.
Drugačije. Nežno. Postojano. Iskreno.
Strasnim željama i nežnošću da menjamo svet.