Iako su sanjarenja najintenzivnija i najviše se mašta u zimu, ja je nikada nisam volela. Nikada nisam volela mračne, hladne dane, zavijanje vetrova do duboko u noć, njihovo divljanje preko ravnice i nasilničko lupanje o vrata i prozore naše kuće. Uvek bih se setila jadnog Vuje koji je ostao zarobljen u snegu i srce bi me uvek bolelo zbog njega. Ta zima, simbol za surovost i nepravdu. Nisam volela ni one jadne, loše oslikane dane, kada bi se sneg topio i ostavljao beskrajne blatnjave tragove za sobom, kada bi sunce granulo nikako se ne izvinjavajući za svoj nestanak… kao da je sve u redu, kao da se mrak i hladnoća podrazumevaju.
Ispred prozora kuhinje u kući u kojoj sam živela kao dete nalazilo se malo parče zemlje sa najlepšim i najmirisnijim cvećem koje je nana sadila svakog proleća. Kao dete, sedela sam kraj otvorenog prozora, čitala svoje knjige i disala duboko. Udisala sam mirise cveća, leta, kolača… detinjstva. Preko zime, za dugih zimskih noći, uz zviždanje vetra koji je nemilosrdno vijao pahulje preko ravnice, ja sam sanjala da sedim pored tog prozora, sanjala sam da udišem te mirise, sanjala sam da me sunce greje i mazi; gledala sam u snu kako biljke, kao na ubrzanom snimku, naglo izrastaju iz zemlje, kako im se stabljike i listovi ispunjavaju zelenilom, a latice najživljim bojama. Taj san je i dalje živ u meni isto kao i da se zaista dogodio; te slike vidim pred očima živo, kao da ih nisam samo sanjala. Ali, ovaj san sam kao dete sanjala samo zimi, a danas ga se sećam samo u duge, preduge zimske noći. Nestaje preko leta. Znam da te slike možda ne bih mogla da vidim uvek ovoliki niz godina da je u meni i oko mene uvek bilo leto… da mi udisanje te letnje bašte nije nedostajalo… da mi ne nedostaje.
Učim sada da cenim zimu, da razumem neizbežnost mraka, neophodnost ludovanja vetrova i siline kojom pročišćava ulice, vazduh i nas, one kojima je pročišćenje neophodno… da bismo lakše disali, da bismo bolje srcem gledali, da bismo ponovo bili novi. Spustim glavu i napajam se belinom. Kada mi kapa uokviri vidik, prostor za sanjarenja je bezgraničan. Osećam toplinu dve male šake koje se grčevito drže za moje. Dva patuljka hodaju ukorak sa mnom. Sanjarimo da smo na drugoj planeti na kojoj su sneg i led večiti. Dok hodamo i dok nam srca mrznu ispod kaputa, a disanje se zaustavlja od siline hladnoće, ja pokušavam da odgovorim na pitanja:
-Mama, hoćemo li sutra da letimo svemirom?
-Mama, ko je prvi postao – mama ili dete?
-Mama, ako ljudi stare, da li mogu i da mlade?
Zahvalna sam za novi glagol u našem rečniku. Zahvalna sam vetru što nas ne podmlađuje, nego mladi. Zahvalna sam mraku zbog kojeg su nam pogledi u rana jutra bistriji, a vidici širi. Zahvalna sam snežnoj belini, jer zbog nje lakše uočavam crnilo. Zahvalna sam sivilu, jer zbog njega sanjam i želim boje. Zahvalna sam zimi, jer čini sanjarenja živim.
…
-Da, možemo odmah da letimo svemirom. Evo, sada smo na planeti večitog snega i leda. Hajde da maštamo…
-Da li sada srcem da gledamo?
-Da.
…
-Zapamtite, na bilo kojoj planeti da se nađete, uvek je prvo bilo dete. Uvek je prvo bila iskrenost, beskrajno poverenje i radost. Mama uči od deteta i dete postaje mama. Ja učim od vas.
Njih dve se kikoću.
…
-Naravno da ljudi mlade. Tata i ja uz vas dve mladimo. Svakog dana smo sve mlađi i uglavnom smo veća deca od vas.
I, znate šta, nikada nismo bili srećniji.
…miris pite sa jabukama i noćne frajle kroz prozor u kući moje baba Spasenije.
Moj dečkonja ima Alison, devojčicu, malu Belgijankuzlutalu u Zemunu, željnu pažnje i porodične topline, tako da i ja imam dva patuljka (malo starija) uz koje mladim. (a znam i neke vežbe :))
cmok. divno, kao i uvek
Uh, zapahnu me miris pite od jabuka, a i podseti me na moju noćnu frajlu koja nikako ne miriše kao ona u bašti iz detinjstva. Sigurna sam da radim nešto pogrešno. Možda je previše zalivam… možda nedovoljno… Uh.
Ali važno da mi mladimo neprestano. Mnogo mi je drago što su tvoji dragi patuljci tu i što te podstiču da mladiš. :*
Predivan tekst, lepo greje iako je napolju hladno.
Drago mi je ako je tako. Hvala mnogo! 🙂
Nisam ni ja ljubitelj zime. Prihvaćam da je tu, podnosim je, ali radujem se ljetu kao malo dijete 🙂
Obožavam tvoja sanjarenja, imaju čarobnu moć<3
Hvala ti, draga Mirna! 🙂
У прилог “новом” глаголу:
Позорница: Отац и син;
Син: Тата, ко је паметнији, родитељи или деца?
Отац: Родитељи, наравно.
Син: Тата, ко је измислио парну машину?
Отац: Џемс Ват, сине.
Син: А, зашто је није измислио његов тата?
Отац: ???
Завеса.
ПС. Поздрав!
Savršeno! Nema potrebe ništa više da se objašnjava. 🙂
Prekrasno! Ne znam koji dio mi je bolji, onaj o sanjanju proljeća, o prihvaćanju zime i vjetra koji čiste … ili ovaj s djecom i pomlađivanjem 🙂 Jako lijepo <3
Jako mi je drago! Hvala! 🙂
Predivno! Kao da ste izmaštana porodica, kao da je nemoguće da ste toliko divni i čisti u ovom često sumornom svetu.
Naravno da nismo tako divni i čisti. Pokušavamo rečima da ukrotimo stvarnost, a maštanjima da je obojimo. Možemo da težimo lepoti i savršenstvu, zar ne? 🙂
Večno uživajte zajedno.
Sećajte se često ovih trenutaka kad one odrastu i počnu da stare, da bi i one sačuvale dete u sebi.
Neverovatno koliko je lako zaboraviti se i izgubiti iz vida važne stvari. Trudićemo se da stražarimo bolje. Hvala na podršci! 🙂
Zašto je i mene sve ovo podsetilo na moju prabaku?, popadiju Stankiju i na deset mačaka koje je spasavala od hladnoće? Verovatno zbog topline. Ugrejala si me ovom divnom pričom na ovaj hladan, ali sunčan dan.
I kod moje mame pristižu tako neke mačke. Broj im varira zavisno od sezone. 🙂
Drago mi je što sam što sam te ugrejala! 🙂
Ostavih čitanje za pred san. Da ušuškana utonem u toplinu i miris mog mlađeg patuljka. Sandrina uspavanka je najbolja za mame 🙂
Hvala ti, draga! <3
Одмах сам се сложио са првом реченицом, али касније… Па, морао сам да се сложим са целим текстом… Стварно је тако. 🙂
🙂