Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Tag: deca

Pozovi me, povedi me

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

 

Continue reading

Kako sam ostala dete

Ja sam i dalje dete, zahvaljujući sećanjima, uspomenama, snovima i mojoj deci. I dalje sam dete, zahvaljujući ljubavi koju dobijam i koju dajem. Dete sam zato što čuvam leto u srcu. To leto je poseban osećaj. Šake, stopala i nos su uvek topli i ne postoji nijedan deo tela koji može da nasluti dolazak zime. Jutra su zelena i plava, snovi su zeleni, dani su žuti, jarki, narandžasti, blagi. Continue reading

Trideset minuta za nas

Ručali smo, oprali sudove, prepričali dogodovštine i šta smo novo naučili tog prepodneva.
Malo smo insistirali na poštovanju pravila za stolom, malo smo se grlili.
Napolju je padao sneg i duvao vetar – vreme stvoreno za šolju tople, sveže skuvane kafe i knjigu, onu koju pokušavam da završim već dva meseca.
Mišice su rekle da žele da se igraju, a ja sam se sebično obradovala u sebi i sklupčala se na fotelji sa šoljom kafe u ruci i knjigom na krilu.
Mmmm… jedan od najboljih osećaja na svetu dok napolju huči, buči i ledeno se beli, a dečji smeh greje kuću. Continue reading

Svetlost je tamo gde ti je srce

Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam. Continue reading

Nepostojeće granice detinjstva

“Detinjstvu niko ne sme da postavlja granice i pravila. Kada si srećan, nije ti važno da li je napolju zima ili leto, nije važno da li sija sunce ili je mrkli mrak; lepo je jesti sladoled u vruć letnji dan, sjajno je kad se sankaš dok ti obrazi bride od hladnoće. Sreća je unutra, u srcu. Sve ima svoje vreme i ne treba zimi žaliti za letnjim suncem, kupanjem u reci i sladoledom”, objašnjavala sam svojoj deci juče, dok su ispijale čaj posle dvosatnog sankanja. Hiljadu pitanja zahtevalo je hiljadu odgovora, a odgovor na pitanje: “Kada ćemo ponovo da se kupamo u reci?” uz propratno ispoljavanje žala za uživanjem u sladoledu čini mi se da je juče bio najvažniji i da je nudio objašnjenje i za mnoga druga pitanja koja ću tek čuti od njih. Continue reading

Novi početak

Išli smo danas u potragu za inspiracijom
U potragu za hranom za snove
Za još kojim nemirom.
Čuli smo da negde postoji novi početak
Pa smo išli da biramo nove note
Nove slike
Nove stanovnike za dnevna maštanja
I teorije.
Probijali smo se kroz užurbane mase
Spuštenim glavama i uvučenim ramenima
Branili se od vojske ljudi koja se kretala u jednom pravcu
Odolevali armiji koja je marširala
Čiji su koraci odzvanjali kao božićne pesme iz blještave matice
Kojoj su hrlili. Continue reading

Letnja deca u snežnoj bajci

Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam romantična duša i da volim sudbonosne događaje i ljubavi i poglede i drhtaje zbog kojih se ostaje bez daha i umire, ali… samo u knjigama, pričama, pesmama koje bih kasnije, pogleda zamagljenog od osećanja, suza i uzdaha, prepričavala. Continue reading

Šta nam knjige znače

Otkad se baka vratila sa dalekog severa, mišice uživaju u njenom prisustvu, u toplim, samo za njih ispletenim kapama i šalovima, u maštovitim kuvarancijama, živopisnim pričama i u avanturama u koje ih vodi. Međutim, čim se vrate od bake, mišice utrčavaju u sobu i vade knjige iz polica. Pomalo iznenađeni, Rra i ja se smejemo i pitamo: “Hoćete da čitamo?”, na šta se dva glasa zaore u jedno glasno “Daaaa!” Continue reading

Kako se mišice maze

Mišice su posebna bića i maze se kad hoće i kako one hoće.
To smo shvatili od samog početka, od prvog dana sa njima.
Starija mišica je, još dok je bila u stomaku, pokazivala jasnu i čvrstu volju da ne može tek tako, ko kako hoće da dolazi i mazi mamin stomak. Skakala je i koprcala se u devetom mesecu itekako kad joj nešto ne bi bilo po volji.
I kad se rodila, nisi je mogao tek tako privijati uz sebe. Kad neće – neće, bez obzira na to što bi sve bebe, po nekom pravilu, trebalo da vole da se maze, njuškaju i gnjezde, pogotovo kod mame. Starija Mišica – ne. Naučili smo da poštujemo to.
Ona lepo kaže: “Mama, dođi da te poljubim… da te zagrlim…” Tada znam, ako joj priđem, nećemo se igrati skrivalica u nedogled da bih ukrala jedan zagrljaj. Continue reading

Leto za promene

Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla. Continue reading

Razgovor sa Mesecom

Već nekoliko večeri moje mišice i ja posmatramo Mesec pred spavanje.
Veliki, savršenog okruglog oblika, sjajne žute boje, gleda njih istim onim očima kojima je gledao mene kad sam bila mala i osmehuje se istim osmehom.
Mišice kažu da mogu da vide Mesečeve oči, nos i usta; kažu da mogu i da ga čuju dok sija.
Večeras Mesec nije čuo njihova pitanja, pa su morale mene da pitaju:

-Mama, je li Mesec srećan?
-Jeste.
-Kako znaš?
-Zato što je žut. Žuta je boja sreće. Vidiš, sad je srećan.
-A zašto je srećan?
-Zato što si ti srećna. Jesi li srećna, mišice?
-Jesam! A može li Mesec da bude tužan?
-Može.
-Kada je tužan?
-Kad je neko dete tužno.
-A je li sada neko dete negde tužno?

Opet sam sebi uskočila u usta. Continue reading

Vilinska porodica

Bili tata i mama koji su, kao i svi ostali, pre toga bili mladić i devojka, a još ranije – vilenjak i vila. Jedino što su taj vilenjački deo svog života zaboravili.
Mada, naslućivali su da nisu baš čista posla sa njima.

Kada su se upoznali, to na primer nisu bila baš čista posla. Prosto je nemoguće da se ljudi tako brzo zaljube jedno u drugo i zaborave na sve ostalo.
I danas im to parče života deluje kao san.

Kada bi vozili bicikl, golicalo ih je nešto po leđima, blago kao dodir leptirovih krila, kao da se nešto otima i želi da izađe napolje, da im pomogne da polete. Continue reading

Leto za pamćenje

Kada sam ja bila dete, leto je počinjalo oko 20. juna, čim bih se vratila iz škole, ostavila udžbenike i izvadila svih deset knjiga školske lektire za narednu školsku godinu. Leto je značilo beskrajne jurnjave dvorištem i ulicom, vožnje biciklima i po suncu i po pljuskovima (Setiće se moja rođaka odlično jedne takve, sa točkovima bicikala potpuno zagnjurenim u blato, zato što smo baš pred pljusak odlučile da istražujemo nove staze.), večernje logorske vatre, sladoled za doručak, ručak i večeru, mamine povike da se vratimo kući pre mraka… Continue reading

Dve mišice

Ne volim svoju decu samo zato što su moja. Volim ih zbog zbog dobrote u očima, zbog nežnosti u dodirima; volim ih zato što mi trče u zagrljaj, zato što me maze, zato što skaču po meni, zato što su nežne prema životinjama; volim ih zato što dele, zato što misle jedna na drugu i jedna drugoj nedostaju.

Volim ih zato što su glasne i odlučne u svojim zahtevima; volim ih zato što zahtevaju da se njihovo mišljenje sasluša, zato što ne odustaju lako od svojih ciljeva. Continue reading

Alhemija muzike i svetlosti

Od svih mesta u našoj kući, u kuhinji se najlakše koncentrišem. Dok seckam, mesim, mešam, mutim, presipam, uvijam i izvijam, izmišljam, sledim uputstva i kršim pravila, uvek iznova pobeđujem sebe.
U kuhinji se osećam kao stvarateljka, kao večita studentkinja, kao vernica.
Smirenje kakvo pronalazim u kuhinji, ne nalazim ni u čitanju, ni u muzici, ni u jogi.
Ja meditiram dok perem posuđe. Continue reading

Zalazak sunca i detinjstvo

Ne divim se više tako često zalascima sunca. Nekako ih propustim dok razmišljam o tome šta još sve treba da uradim dok devojčicama ne dođe vreme za spavanje, dok razmišljam o obrocima, pelenama, dok pokušavam u sebi dovoljno puta da ponovim sve ono što ću, verovatno, opet zaboraviti.
Međutim, poslednjih dana moja mlađa S. duže je budna preko dana, te više vremena provodimo napolju. Privikavanje na otvoren prostor je išlo teško, zaista. Prvo su me morila razmišljanja o svim obavezama koje ne stignem uvek da završim dok su devojčice u vrtiću i svašta nešto drugo mi je padalo na pamet što bi me vraćalo nazad u kuću.

Onda se dogodilo nešto što nije odavno. Vratio se onaj divni miris detinjstva, miris pokošene trave, vratila se slika zalaska sunca… nekako je sve ponovo doprlo do mene, posle toliko godina. Continue reading

© 2020 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑