Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj. Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci… Continue reading
Tag: Mesec
Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla. Continue reading
Već nekoliko večeri moje mišice i ja posmatramo Mesec pred spavanje.
Veliki, savršenog okruglog oblika, sjajne žute boje, gleda njih istim onim očima kojima je gledao mene kad sam bila mala i osmehuje se istim osmehom.
Mišice kažu da mogu da vide Mesečeve oči, nos i usta; kažu da mogu i da ga čuju dok sija.
Večeras Mesec nije čuo njihova pitanja, pa su morale mene da pitaju:
-Mama, je li Mesec srećan?
-Jeste.
-Kako znaš?
-Zato što je žut. Žuta je boja sreće. Vidiš, sad je srećan.
-A zašto je srećan?
-Zato što si ti srećna. Jesi li srećna, mišice?
-Jesam! A može li Mesec da bude tužan?
-Može.
-Kada je tužan?
-Kad je neko dete tužno.
-A je li sada neko dete negde tužno?
Opet sam sebi uskočila u usta. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.