„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”
Tag: novi život
Već nekoliko nedelja želim da pitam svoju decu – šta misle da njihova mama voli i kada je srećna. Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju. Continue reading
Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu. Continue reading
U trideset šest sati života može i mnogo i malo toga stati. Trideset šest sati – dan i po. Jedno spavanje. Jedno buđenje. Dva odlaska na počinak. Dve otpevane uspavanke.
Ili jedna uspavanka otpevana dva puta. Dva: “Volimo vas najviše na svetu. Laku noć.”
Dva oproštaja, dva mahanja ispred vrtića. Dva sunovrata u zagrljaj. Dva nošenja mlađe mišice u hladnopoznojesenjesivocrno, mutno jutro. Dva nošenja, dva maženja u hodu. Moje srce i njeno, jedno pored drugog. Ritam koji diktira tempo mojim koracima dok mi šarena, vunena kapa golica nos. Dve šake oko mojih nadlaktica. Dve noge oko mojih bedara. Moja mišica. Moje dete koje ne voli hladnoću i mraz koji joj steže obraze. Continue reading
Za majčinstvo, kao ni za život, nikad nisam bila spremna, iako sam se pripremala svih devet meseci radosnih. Pokušavala sam da naučim sve odjednom na časovima roditeljstva. Pelene, mleko, pupak, kupanje, nokti. Neke čudne bebe lutke virile su iz plavih i roze kadica u domu zdravlja, sklopljenih kapaka, počupanih trepavica, čekale su da im neko promeni štramplice koje su obukle još osamdeset neke. Učila sam ponovo kako da dišem na časovima u domu zdravlja. Dah je život, oduvek sam znala, ali ovo je ozbiljnije. Ovde se brojalo i pravile se pauze i posmatrale se druge trudnice, odmeravali stomaci i rumenilo u obrazima. Continue reading
Godine prolaze i sve ređe mi se dešava da zaplačem. Rastužim se, razbesnim se, obradujem se, ali više ne plačem u takvim situacijama. Sada plačem kada se raznežim, kad me nešto dirne duboko, najdublje, kada jedan trenutak obasja važnošću čitav moj život ili jedan njegov dobar deo. Jednostavne, najjednostavnije reči kao što su volim te, nedostaješ mi, piši mi, nemoj me zaboraviti.
Nemoj me zaboraviti reči su zbog kojih sam jutros kišila na tastaturom. Dugo. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.