Već nekoliko nedelja želim da pitam svoju decu – šta misle da njihova mama voli i kada je srećna. Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju. Continue reading
Tag: odrastanje
Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice. Continue reading
Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu. Continue reading
Svakog jutra budimo se rano. Hladna su i već pomalo mračna ova jutra.
Ustanem iz kreveta i sjurim se u njihovu sobu, polako se hvatajući za kvaku, da ih ne bih naglo probudila. Malo škrip se ipak čuje, ali ono bi uvek pre probudilo nas nego mišice.
Ovo je zapravo čas kada ih je najteže probuditi, čas kada treba da se probude.
Rra unese neku poletnu energiju u prostoriju; njemu buđenje mišica ide odlično od ruke. On kaže: “Raaaa, ja sam crvena pirana!” i njih dve već presrećno iskaču iz kreveta i veru mu se oko vrata, kikoćući se zanosno.
Meni buđenje ide – onako, traljavo, u najmanju ruku. Continue reading
Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla. Continue reading
Vidiš li gde su prozori zatvoreni daskama,
gde sivi kolosek blista na suncu i slanom vazduhu,
gde je asfaltna šindra zguljena ili opala s krova,
gde krupne bele rade plutaju po moru trave?
Odatle valja početi. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.