U trideset šest sati života može i mnogo i malo toga stati. Trideset šest sati – dan i po. Jedno spavanje. Jedno buđenje. Dva odlaska na počinak. Dve otpevane uspavanke.
Ili jedna uspavanka otpevana dva puta. Dva: “Volimo vas najviše na svetu. Laku noć.”
Dva oproštaja, dva mahanja ispred vrtića. Dva sunovrata u zagrljaj. Dva nošenja mlađe mišice u hladnopoznojesenjesivocrno, mutno jutro. Dva nošenja, dva maženja u hodu. Moje srce i njeno, jedno pored drugog. Ritam koji diktira tempo mojim koracima dok mi šarena, vunena kapa golica nos. Dve šake oko mojih nadlaktica. Dve noge oko mojih bedara. Moja mišica. Moje dete koje ne voli hladnoću i mraz koji joj steže obraze.
Ona sklapa oči pred mrazom i oslanja se o mene. Grli me i mazi se. Greje se uz mene.
Ja se grejem uz nju. I onako smo jedno telo bile. Jesmo. Uvek.
Nosila bih svoju decu do kraja života. I mazila ih i grlila i pripijala uz sebe… do kraja sveta. Ne samo do vrtića.
Trideset šest sati – granica i prekretnica. Mlađa mišica će za trideset šest sati moći samo ruku da mi da. Mlađa mišica će moći samo svoju šaku da ugreje u mojoj.
I da razume da se u bolnici stvari drastično menjaju za trideset šest sati.
Za trideset šest sati, Rra će me čekati u holu. Za trideset šest sati, ponovo ću biti kod kuće. Za trideset šest sati, reći ću svom Rra: “Završili smo i ovo poglavlje.”
Za trideset šest sati, Rra i ja ćemo planirati duge, porodične vožnje biciklima, trčanja, plesanja, vežbanja, izvijanja, uvijanja. Sve ono što do sada nisam mogla. Sve ono čemu se smejem iz prikrajka, čemu se radujem iz prikrajka, na šta ispraćam sa praga i želim lep provod.
Neću te nositi u rukama, mala mišice, ali ćemo zajedno voziti bicikl sledećeg leta, obećavam. I plesaćemo svi, zajedno. I trčaćemo, ludo i bezobzirno, smejući se iz sveg glasa. Obećavam. Biću nova ja za trideset šest sati. Tako kaže Rra.
Plava torba je spakovana. Vlažne maramice na vrhu, jer ti to uvek treba. Knjiga, novčanik i ključ su na stolu. U knjizi je sunce, mnogo sunca koje će morati da greje u tih trideset šest sati. Rra je sunce koje će sijati sa druge strane telefonske žice za vreme tih trideset šest sati.
Jer, trideset šest sati između tih zidova nije ništa za osiguravanje bezbrižnog leta, bezbrižnog života i povratak svega onoga što pet godina nisam mogla.
Istezaću se više nego što sam ikad, obećavam. Ceniću i voleću svaki fleksibilan milimetar stomačnih mišića koji mi se vraća.
Neću vas uskoro poneti, zavrteti, nositi… mišice. Oprostite… Ali učiću vas da letite.
Zašto uvek moram da se rasplačem na tvoje tekstove?Toliko me duboko dirnu.Sandra nisam u toku o čemu se radi ali kapiram da ideš u bolnicu ili si več tamo. Zašto?Želim ti sve najbolje od srca i da što pre zagrliš svoje mišice 🙂
Meni su suze okej, jer sam lično vrlo laka na njima. 🙂 Tako da mi je okej ako si i ti, ali u suprotnom mi je žao. Rutinska procedura je u pitanju, ništa strašno, ali me već dugo muči i samo želim da se što pre rešim ograničenja. Hvala ti! 🙂
Mislim na tebe <3
<3
Nemam rijeci za ovaj tekst. Toliko je dubok, emotivan…mocan. Izvrsno si prenijela emocije. Uh, Rra cekat ce me u holu, zavrsit cemo i ovo poglavlje…podsjetilo me to na nasu kalvariju koju smo prosli. Zelim ti da sto prije zavrsi i da se sretno vratis doma…znam koliko napetosti donosi odlazak u bolnicu. Takodjer, zelim ti brz oporavak. Jaka si ti. Puno jaca nego mislis.
Jaka taman koliko moram da budem, koliko mi treba, ništa jača od toga. 🙂 Mnogo ti hvala, draga Rahela!
Држ’ се… 🙂
Videla sam komentar na vreme, a odgovaram sa znatnim zakašnjenjem. Hvala! 🙂
Mislim na tebe i šaljem ti tople zagrljaje i znam da ćeš izaći spremna na limbo 🙂
Hvala ti, draga Kato! <3
Evo i od mene veliki zagrljaj i podrška da izdržiš i opet zagrliš svoja sunca. Nadam se da nije ništa strašno, misli samo pozitivno i biti će sve dobro. Sretno draga Sandra <3
Hvala ti mnogo, draga Mirna! Sve je okej, još samo malo da rana zaceli i biću ko nova! 🙂
Умем и ја без текста да останем
Kad ja mnogo pričam. 🙂
Аха Ту сте 🙂 а таман кренуо да пребројавам прођоше ли тих 36
Prođoše 🙂
Само Напред!
Hvala od srca, Stanimire!
Još malo i prolazi, zar ne? Tu sam i ja da pružim podršku na daljinu!
Trideset šest sati se baš vuklo nekako, ali je prošlo. 🙂 Hvala ti, Blaženka!
Ponekad je dobro zakasniti. Da sam ovaj post videla ranije, da sam ga procitala ranije, bila bih tuzna. mnogo tuzna.Sad se sa misicama radujem, proslo je tridesetsest sati! Dobro nam se vratila u zagrljaj!
Bolje te našla, draga Lunjo! <3
Haha, nasmeja me…Skitara, lunjara…Lunja! Ljubim i tebe i misice. Rrrrrrrau pozdrav!
🙂
Смајли је ту…драго ми је!