Zalazak sunca i detinjstvo

Ne divim se više tako često zalascima sunca. Nekako ih propustim dok razmišljam o tome šta još sve treba da uradim dok devojčicama ne dođe vreme za spavanje, dok razmišljam o obrocima, pelenama, dok pokušavam u sebi dovoljno puta da ponovim sve ono što ću, verovatno, opet zaboraviti.
Međutim, poslednjih dana moja mlađa S. duže je budna preko dana, te više vremena provodimo napolju. Privikavanje na otvoren prostor je išlo teško, zaista. Prvo su me morila razmišljanja o svim obavezama koje ne stignem uvek da završim dok su devojčice u vrtiću i svašta nešto drugo mi je padalo na pamet što bi me vraćalo nazad u kuću.

Onda se dogodilo nešto što nije odavno. Vratio se onaj divni miris detinjstva, miris pokošene trave, vratila se slika zalaska sunca… nekako je sve ponovo doprlo do mene, posle toliko godina.

Zaboravila sam kako je to svake večeri posmatrati oblake otvorenih usta.

Zaboravila sam kako da se divim zalascima sunca. Kao rekonvalescent koga oči slabo služe, oslanjam se na svoje ćerke. Da nije njih dve, verovatno bih sve propustila, zureći u ekran, obuzeta obavezama.

Moja mlađa S. kuca iznutra na ulazna vrata, smeje se i uzima svoje pape, što znači da je vreme za polazak u park. Ostavljam sve što sam radila i jurimo napolje, uz stepenice, pa niz stepenice, saplićući se u žurbi i smejući se naglas, dok budimo komšije iz popodnevne dremke.

Moja S. ume dugo, dugo da se ljulja na ljuljašci, pa ja onda zateknem sebe kako zurim u daljinu, potpuno zaboravivši na ono što me čeka kad ponovo kročim u kuću. Zurim iznad krovova, zurim u zelenilo koje polako nestaje pod betonom i fasadama, ali još uvek se vidi i buja na drugu stranu. Stojim tako, ljuljam, gledam u oblake i navijam za žbunove i drveće.
I onda naiđu te boje, te prelepe boje na nebu. Sećam se svojih dugih vožnji na biciklu i pevušim pesmu koju sam jednog davnog leta slušala uvek iznova.

Praktično, S. i ja smo već ostale napolju duže nego što bi trebalo.
Praktično, svo posuđe od ručka ostalo je neoprano u sudoperi.
Praktično, sutra ustajemo rano i moja S. već bi trebalo da je u krevetu.

Ali, dok slušam njeno zadovoljno podvriskivanje dok se ljulja i dok trči za loptom, dok krči sebi put kroz visoku travu okupana narandžastom, blagom svetlošću, obećavam sebi da svoje devojčice nikada više neću požurivati.

Obećavam da neću više upisivati previše stvari u kalendar.
Obećavam da ću biti tu, prisutna mislima i srcem i da neću propuštati magiju koja mi se događa ispred nosa.
Želim da obećam svojoj deci da više nikada, sve dok ne odrastu, nećemo propustiti nijedan zalazak sunca, nijedan trenutak na nebu oslikanim toplom, narandžastom svetlošću, iznad naših glava.

Znam, prekršiću svoja obećanja još pre nego što se ova nedelja završi, ali osećam ih, zaista ih osećam u svom srcu. To su obećanja koja želim da održim.

Obećavam, prisećaću se svojih obećanja svakog dana. Sve što me vodi od “trebalo bi” ka “želim”, dobro je za moju porodicu i mene; dobro je za čitav svet.

Svici. Zrikavci. Zvezde. Smeh koji dopire sa obližnje klupe. Džez sa saksofona iz susedne zgrade.

Povezanost. Prisutnost. Sloboda od moranja.

Jer, to svetlo, ta boja iznad brda ne traje večno; gasi se svakog dana.

Tu narandžastu toplinu i detinjstvo koje proživljavamo još jednom, možemo da ispijemo sada ili da ih propustimo. Zauvek.

Ovaj zalazak sunca, ovo leto, ovo detinjstvo.