Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Category: Draga mama (page 2 of 3)

“Otkad sam postala mama jako sam umorna, ali… nikad nisam bila srećnija. ”
Tina Fej

Plave cipelice i sreća

Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu. Continue reading

Ono što želim

U poslednjih šest godina, moje želje su poprimile drugačije oblike. Dok sam i sama, kao žensko biće, prolazila kroz različite oblike u dve trudnoće, moje srce je odbacilo neke žudnje, a druge je uzbuđeno prizvalo, pustilo unutra i prigrlilo. Nešto što sam ranije želela više ne želim. I kada čujem blage prekore da sam se promenila, ja ne osećam da zbog toga treba da se izvinjavam. Naprotiv, smeškam se u sebi jer znam da sam to ja, da sam uvek bila. Continue reading

Guja iz kuhinje

“Nemoj da te guja ujede, pa da se za krpu latiš”, kaže meni nekad Rra. Volim ta jutra. Uzimam knjigu sa police i zavlačim se u spavaću sobu, dok iz ostatka kuće čujem zvuk usisivača, pljuskove vode iz kupatila, Duškino cviljenje iz kade. Ne izlazim iz sobe, ma koji zvuci da dođu do mene, jer znam da ću se latiti krpe ako izađem, garantovano. Veza između mene i krpe je jaka, gotovo neuništiva. Nos pomaljam tek kad osetim mirise iz kuhinje ili ako čujem povike da je topla čokolada skuvana. Tada sam već sigurna, kuća blista, guji je glava odsečena i znam da me tamne sile glancanja neće uvući u svoje vrtloge. Dan je spasen. Vikend je spasen. Continue reading

Perspektiva

Ponekad ne mogu da zaspim dugo u noć zato što pokušavam da završim bar deo obaveza koji se gomila nezaustavljivo. Ne volim sve da ih ostavljam za jutro, a i znam da ću nemirno spavati u tom slučaju. Ujutru se budim umorna.

Ponekad mišice pričaju i pevaju u snu.
Ponekad kašlju.
U oba slučaja ja ne spavam. Continue reading

Nađenjka cvetnih prstiju

Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj.  Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci… Continue reading

I mama je dete

Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da  grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu. Continue reading

Trideset minuta za nas

Ručali smo, oprali sudove, prepričali dogodovštine i šta smo novo naučili tog prepodneva.
Malo smo insistirali na poštovanju pravila za stolom, malo smo se grlili.
Napolju je padao sneg i duvao vetar – vreme stvoreno za šolju tople, sveže skuvane kafe i knjigu, onu koju pokušavam da završim već dva meseca.
Mišice su rekle da žele da se igraju, a ja sam se sebično obradovala u sebi i sklupčala se na fotelji sa šoljom kafe u ruci i knjigom na krilu.
Mmmm… jedan od najboljih osećaja na svetu dok napolju huči, buči i ledeno se beli, a dečji smeh greje kuću. Continue reading

Nepostojeće granice detinjstva

“Detinjstvu niko ne sme da postavlja granice i pravila. Kada si srećan, nije ti važno da li je napolju zima ili leto, nije važno da li sija sunce ili je mrkli mrak; lepo je jesti sladoled u vruć letnji dan, sjajno je kad se sankaš dok ti obrazi bride od hladnoće. Sreća je unutra, u srcu. Sve ima svoje vreme i ne treba zimi žaliti za letnjim suncem, kupanjem u reci i sladoledom”, objašnjavala sam svojoj deci juče, dok su ispijale čaj posle dvosatnog sankanja. Hiljadu pitanja zahtevalo je hiljadu odgovora, a odgovor na pitanje: “Kada ćemo ponovo da se kupamo u reci?” uz propratno ispoljavanje žala za uživanjem u sladoledu čini mi se da je juče bio najvažniji i da je nudio objašnjenje i za mnoga druga pitanja koja ću tek čuti od njih. Continue reading

Trideset šest sati

U trideset šest sati života može i mnogo i malo toga stati. Trideset šest sati – dan i po. Jedno spavanje. Jedno buđenje. Dva odlaska na počinak. Dve otpevane uspavanke.
Ili jedna uspavanka otpevana dva puta. Dva: “Volimo vas najviše na svetu. Laku noć.”
Dva oproštaja, dva mahanja ispred vrtića. Dva sunovrata u zagrljaj. Dva nošenja mlađe mišice u hladnopoznojesenjesivocrno, mutno jutro. Dva nošenja, dva maženja u hodu. Moje srce i njeno, jedno pored drugog. Ritam koji diktira tempo mojim koracima dok mi šarena, vunena kapa golica nos. Dve šake oko mojih nadlaktica. Dve noge oko mojih bedara. Moja mišica. Moje dete koje ne voli hladnoću i mraz koji joj steže obraze. Continue reading

Koordinate za večnost

Hladna je bila ova jesen i pre tri leta, kada si se rodila. Gola, hladna i mračna.
Sedim i sada kao i tada za istim stolom i gledam kroz isti prozor u isti mrak. Sada, ti spokojno dišeš u susednoj sobi. Možda malo i zahrčeš, ako si baš umorna. Zajedno sa sestrom ponavljaš kako babaroga ne postoji i pokrivaš svoju malu plavu pticu. Da joj ne bude hladno. Continue reading

Zagrljaj je ljubav

Ona radi dan i noć.
I kad spava, spava brzo, jer zna da mora da se odmori do prvih petlova. Šalimo se da radi kao da je na berzi. Ili u rudniku, u dve i po smene. Čujemo se na kratko, deklamujući glavne događaje dana ili nedelje, nabrajajući izazove i savladane prepreke, nove momente mišica, pitajući jedna drugu za zdravlje i šta je najbolje protiv kašlja.

Ona uzgaja slatke paprike, sočan paradajz, bore na licu, tihovanja i povremene nervoze.
Gosti osmehe. Dočekuje zagrljaje. Continue reading

Uspavanka za dobro jutro

Svakog jutra budimo se rano. Hladna su i već pomalo mračna ova jutra.
Ustanem iz kreveta i sjurim se u njihovu sobu, polako se hvatajući za kvaku, da ih ne bih naglo probudila. Malo škrip se ipak čuje, ali ono bi uvek pre probudilo nas nego mišice.
Ovo je zapravo čas kada ih je najteže probuditi, čas kada treba da se probude.

Rra unese neku poletnu energiju u prostoriju; njemu buđenje mišica ide odlično od ruke. On kaže: “Raaaa, ja sam crvena pirana!” i njih dve već presrećno iskaču iz kreveta i veru mu se oko vrata, kikoćući se zanosno.

Meni buđenje ide – onako, traljavo, u najmanju ruku. Continue reading

Kako se mišice maze

Mišice su posebna bića i maze se kad hoće i kako one hoće.
To smo shvatili od samog početka, od prvog dana sa njima.
Starija mišica je, još dok je bila u stomaku, pokazivala jasnu i čvrstu volju da ne može tek tako, ko kako hoće da dolazi i mazi mamin stomak. Skakala je i koprcala se u devetom mesecu itekako kad joj nešto ne bi bilo po volji.
I kad se rodila, nisi je mogao tek tako privijati uz sebe. Kad neće – neće, bez obzira na to što bi sve bebe, po nekom pravilu, trebalo da vole da se maze, njuškaju i gnjezde, pogotovo kod mame. Starija Mišica – ne. Naučili smo da poštujemo to.
Ona lepo kaže: “Mama, dođi da te poljubim… da te zagrlim…” Tada znam, ako joj priđem, nećemo se igrati skrivalica u nedogled da bih ukrala jedan zagrljaj. Continue reading

Povratak

Već nekoliko nedelja ne spava mi se dugo u noć. Sklopim knjigu, isključim kompjuter i legnem na pod.
Podignem jednu nogu, pa drugu. Ruke gore, preko glave.

Zamišljam da me jedna osoba vuče za noge, a druga za ruke. Ne sećam se kada sam poslednji put to radila. Jedino kada treba nešto da dohvatim sa najviše police u kuhinji pa se slučajno protegnem. Vrat okrećem u sve strane. Osećam bol i volim ga, jer ponovo osećam svoje telo; mišiće, nerve, kolena i laktove, rebra, stomak, ramena, kožu, prste.

Čini mi se da je počeo da se povija još sa čitanjem prvih knjiga. Niko me nije naučio, pa nisam ni samu sebe, da treba da podižem knjigu do lica, a ne da lice spuštam do bilo kog nivoa na kojem se nalazila knjiga. Na fakultetu se poprilično povio, a sa prvim poslom sinhronizovao se sa ramenima u jednom konstantnom grču i bojazni da nisam dorasla svemu u šta sam se upustila i da iz svega toga neću živa izaći. Kao da je sva odgovornost koju sam osećala sela baš na moj vrat. I na ramena.
Continue reading

Kako merimo vreme

Neki dani nam se nemilosrdno sruče na leđa,
povuku nas za rukav
i sapletu.
Neki dani nas zaliju kišom i suzama,
osuše nas vetrom
i iskeze nam se u lice.
Srećni smo ako nas ne lupe po glavi.
Tada su nam živci prekratki, a dani predugi.

Tada vreme merimo roditeljskim prekorima, kajanjima, nadanjima i
dečjim nestašlucima, smehom i obećanjima.

Neki drugi dani, kad se rode, pomaze nas po obrazu,
srećni što su tu,
iskreno verujući da će im sve ići po planu. Continue reading

Leto za promene

Leto nemilosrdno prolazi.
Izvlači se kroz pukotine na zidu, kroz prozor koji je ostao odškrinut, kroz svaki udah i izdah.
Leto mi izmiče kroz prste dok kucam, pišem, kuvam, mazim.
Dok ljubim. Leto mi se iskrada kroz poljupce.
Kroz moj naivni smeh kojim verujem da će se leto vratiti na kratko.
Makar na još par dana.
Leto mi struji kroz latice cveća na balkonu, kroz paukovu mrežu i žice na točkovima bicikla. Continue reading

Razgovor sa Mesecom

Već nekoliko večeri moje mišice i ja posmatramo Mesec pred spavanje.
Veliki, savršenog okruglog oblika, sjajne žute boje, gleda njih istim onim očima kojima je gledao mene kad sam bila mala i osmehuje se istim osmehom.
Mišice kažu da mogu da vide Mesečeve oči, nos i usta; kažu da mogu i da ga čuju dok sija.
Večeras Mesec nije čuo njihova pitanja, pa su morale mene da pitaju:

-Mama, je li Mesec srećan?
-Jeste.
-Kako znaš?
-Zato što je žut. Žuta je boja sreće. Vidiš, sad je srećan.
-A zašto je srećan?
-Zato što si ti srećna. Jesi li srećna, mišice?
-Jesam! A može li Mesec da bude tužan?
-Može.
-Kada je tužan?
-Kad je neko dete tužno.
-A je li sada neko dete negde tužno?

Opet sam sebi uskočila u usta. Continue reading

Magija ranog jutra

Poslednjih pet godina maštam o tome da se budim rano i da uživam u šolji tople kafe, u miru i tišini. Umesto toga, gotovo svako jutro skačem, jer se deca uvek probude pre mene. Nisu one nespavalice, naprotiv, već ja, ma koliko da volim jutra, isto tako volim i noći. Kad bih samo mogla da ne spavam, život bi mi bio savršen. Zaista, savršen. Kad završim sve obaveze koje su neizbežne u toku dana i kad se naigram i nauživam sa porodicom, onda bih volela da sednem i da čitam. Velika me gomila knjiga čeka na prozoru. Žale se, jadne, da nije fer, da su sve one knjige u ranijoj fazi mog života mnogo bolje prošle nego one. Bolje su prošli Mark Tven i Tolstoj od pisaca self-help literature. Logično. Continue reading

Gde su vode detinjstva?

Vidiš li gde su prozori zatvoreni daskama,
gde sivi kolosek blista na suncu i slanom vazduhu,
gde je asfaltna šindra zguljena ili opala s krova,
gde krupne bele rade plutaju po moru trave?
Odatle valja početi. Continue reading

Srećan mi rođendan

Juče sam napunila 36 godina. Nije ni mnogo, ni malo; taman toliko da kažem da sam uradila dosta toga, ali da sam mogla i mnogo više. Četrdesete mi dahću za vratom.

Juče mi je došla prijateljica na rođendanski sladoled i reče mi da odlazi u LA, USA, na duže, na nekoliko godinica; ko zna, možda i na mnogo, mnogo duže. O tome ću tek razmišljati, ali to je to. Život je nepredvidiv toliko da sve začas okrene naglavačke.

Ni mišice ni Rra nisu bili kod kuće; na zasluženom su odmoru, a ja sam dobila svoj zasluženi termin za čitanje knjiga i izležavanje na terasi. Continue reading

Savršen dan

Savršeni dani obično dođu iznenada; prišunjaju se ne dajući od sebe nikakav nagoveštaj. Uprkos svim planovima, malim, tajanstvenim znakovima govore nam da treba da skrenemo baš u tu ulicu, da pratimo liniju maslačaka sa leve strane ulice i beli trag na nebu.

DSC_0127

Jer, ako pratimo znakove, pred nama se otvara panorama savršenog dana: sunce, reka, brodovi, blag vetar i beli, prozračni oblaci, a u nama rešenost, smirenje i radost.  Continue reading

Older posts Newer posts

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑