Da je život letnji raspust

ALT: „Da je život letnji raspust”

Da je život letnji raspust, uvek bih radila ono što volim.
Sastavljala bih nebrojene liste knjiga za čitanje. Pisala bih o njima. Govorila bih o njima. Divila bih se bez prestanka i bila bih nadahnuta svakog trenutka. Prepodneva bih provodila u raspravama o tome šta je hrabrost u stvaranju i životu, a šta kukavičluk, i uz sladoled za doručak, priznavala bih sebi da je u redu biti nekad i kukavica. Plakati kad te boli. Vikati. Bez srama.

Da je život letnji raspust, zadovoljstva bi uvek bila u sitnicama.
Hipnotisano bih posmatrala zavesu koja se svakom naletu vetra pokorava i poslušno se kreće napred… nazad… Ulazi u sobu i žuri na terasu… Postaje nežna devojka… trudna žena… muškarac sa šeširom… Tako pokretna i hladna dodiruje mi gležnjeve i stopala još uvek topla od sunca. Dok koračam, zrna peska koje sam unela u kosi, u odeći, u koži bockaju mi stopala.

Da je život letnji raspust, život ne bi imao ograničenja…
Živela bih kao što sam maštala da ću za dugih letnjih raspusta kao dete. Živela bih onako kako sam oduvek mislila da treba živeti – slobodno od novca, od krivice, od besmislenih pravila, od osuda. Sretala bih samo nasmejane ljude. I razmišljala bih koliko sam srećna što sam rođena na ovakvom mestu. Razmišljala bih, o Bože, ljudi su zaista savršena bića, sposobna za takve lepote, sposobna za dobro, i plakala bih, plakala bih od ponosa i od radosti što sam čovek. I smatrala bih sebe nedostojnom. Ali, srce bi mi bilo puno. Taj osećaj je tako stvaran. Jesmo li ikad takvi bili? Jesmo li takvi?

Da je život letnji raspust, gledala bih srceparajuće filmove i pila ledeni čaj na terasi.
Srceparajući filmovi su istiniti i ja bih zato plakala u čašu sa ledenim čajem. Jer se srca zaista slamaju. Jer ljudi odrastaju zaboravljajući da leto može zauvek da traje, da srca mogu da ostanu cela, ispunjena, dopunjena, obogaćena, da sve što te okružuje može da te mazi i teši. Da je tu zbog tebe. I ti zbog njega. Zbog travke. Zbog lista. Zbog života u malom. Velikog života.

Da je život letnji raspust, ptice se ne bi natpevavale sa motorima.
Sve žurbe i trke ovog sveta spuštale bi se u reku i nestajale neznano kuda.
Avioni, vozovi, tramvaji… donosili bi nam samo drage ljude iz daleka da zajedno provedemo letnji raspust, da pravimo šatore, čitamo stripove, slušamo zrikavce i jedemo tople sendviče.

Da je život letnji raspust, uvek bih mogla da pogledam u drvo trešnje i da pomislim, hej, zar ne izgleda kao da nosi karmin. Uvek bih zastajala i videla Boga u njemu. U savršenstvu je lako videti početak i kraj svega. U savršenstvu je lako ne videti slučajnost.

Da je život letnji raspust, tonula bih zajedno sa suncem u more.
Imala bih vremena samo da stojim u dubokom, svetlom i mekom letnjem sumraku, da gledam u daljinu, u savršen odnos svetla i senke na svemu oko mene i da se radujem grmljavini… da se sećam da gromovi i munje brišu sve loše sa zemlje. Ne bih bežala od kiše. Posle pljuska osećala bih se čisto, lako, oslobođeno. Mokro, ali na suvom. Spaseno.

U nežne i sjajne letnje sumrake, imala bih vremena da se zagledam u vazduh i da vidim hiljade i hiljade sićušnih bića koja plivaju, plešu i lete kroz vazduh. Zamišljala bih njihov svet i njihove jezike, sve ono što ne mogu da vidim i ne mogu da razumem. Drugačiji svet.

Da je život letnji raspust, zakopavala bih se u pesak u letnje popodne.
Grejala bih svoje kosti u njemu i mirisala bih more. Udisala bih more. Ostajala bih tu do noći, čekala bih da nestanu svi glasovi, sva komešanja. Hladila bih se u miru jasne letnje noći. Otvorenih očiju sanjala bih o zvezdama iznad, o zvezdama ispod. Srećna, gledala bih i u prošlost i u budućnost, i ne bih se plašila ni jednog, ni drugog.

Da je život letnji raspust, dozvoljavala bih svicima i zrikavcima da me drže budnom čitave noći. Izlazila bih iz sobe u gluvo doba i posmatrala oblike i senke. Učestvovala bih u jednom drugačijem životu predmeta, drveća i biljaka, ni nalik onom na dnevnoj svetlosti. Žurila bih da uhvatim taj poseban miris cveća iz bašte koji se menja sa prvim nagoveštajem jutra.

Da je život letnji raspust, bila bih onakva kakva sam kao dete zamišljala da ću biti.
Videla bih dobro u svima i u svemu i nikada moj korak ne bi zalutao.
Bila bih dobra.
Išla bih za svojim snom. Neumorno.
Bila bih srećna kao sunce.
Slobodna kao vetar.
Čitala bih, čitala bih do iznemoglosti.
Razmišljala bih više o drugima nego o sebi.
Ne bih gledala na sat.
Vreme ne bi ni postojalo.
Uostalom, neko nas je prevario. Vreme je izmišljena kategorija.
Vreme ne postoji.
Život je letnji raspust. Život je letnje igralište.
Možda i mogu da budem kakva sam kao dete zamišljala da ću biti.

ALT: „Da je život letnji raspust”
ALT: „Da je život letnji raspust”
ALT: „Da je život letnji raspust”

19 Comments

  1. Nježna djevojčice… mnogi ne mogu ni da prizovu sjećanje na ovakve trenutke. Znam da ih ti živiš… makar u fragmentima. Dok god postoji sjećanje možemo stvoriti istu takvu realnost…
    Hvala ti na uspavanci za laku noć…

    • Iskreno verujem da postojimo na više mesta i u više vremena istovremeno, kao i da svako to naše ja ne može bez ono drugog. Važno je samo da nam se svaka od tih relnosti dopada i da smo srećni u njoj. Hvala ti mnogo, draga moja! 🙂

  2. Pingback: Место где сећање почиње | Зелена учионица

Оставите одговор