Daj mi ruku, Leto

Daj mi ruku, Leto

Ležim u krevetu beskrajno, dugo, dok se senka oraha ne navuče preko prozora,
dok ne postane bezbedno da širom razmaknem prste, otvorim oči i pustim vreli letnji dah
unutra, da mi se ušunja među misli, među stranice knjige
i izbriše planove.

Gust letnji dah čini vazduh kojim se krećem teško prohodnim.
Žuta vrelina donosi na svojim leđima Tišinu kao veliki, prozirni plašt kojim prekriva um,
otupljuje jezik, usporava misli i izoštrava čula za sve… nevažno.
Otvorila sam prozor, stavila kafu da se ne ohladi i ležim… ponovo
zatvorenih očiju, dlanova okrenutih nebu.

On se igra mojim trepavicama.
Pita me da li vazduh stoji od sinoć i kako sam uopšte uspela da se probijem do njega.
Poseže svojom belom rukom za belom šoljom punom toplog čaja
dok njegova senka na zidu peva o svemu što ja volim
i bez čega nijedan trenutak ne želim
i ispija ga, iako je topliji od ovog užarenog, lepljivog podneva.
Filozofira o malim ljubaznostima kao o obavezama.
Igra se mojim trepavicama i svojima mi pravi hlad.

Daj mi ruku, Leto

Oni napolju vuku korake
i ja čujem svaki kamenčić koji odskoči pod njihovim đonovima.
Oni napolju dozivaju svoje pse
i ja prepoznajem lake pokrete mekih pasjih šapa.
Oni napolju dovikuju jedni drugima kako je vruće,
o, kako je vruće,
a ja znam sva ona mesta gde Sunce još uvek nije doprlo,
sva ona mesta gde kiša lije,
svet gde su oblaci pronašli svoje kuće na našim čelima.

Čujem zelenilo u kojem se cvrčak krije još od noćas.
Jutro je bljesnulo naglo, bez upozorenja
i on nije stigao na vreme da se otrgne
nitima letnje noći i Mesecu koji je zavodio Zemlju
preteći da je proguta.

Naginjem se kroz prozor da vidim zeleni, nežniji, blaži svet
dok osluškujem one tiše od mene
pod čijim se gazom trava ne povija
pod čijim se koracima vlati ne lome.

Daj mi ruku, Leto

Naginjem se kroz prozor
trudeći se da ne iščupam niti na maloj beloj haljini.
Držeći se za tu jednu jedinu nit, kao i ja, u životu, uglavnom,
pauk živi svoj nemi letnji ples
i okreće se, okreće, okreće.

Čujem šum vode iz creva
kojom se u leto oni slobodniji od mene umivaju.
Čujem zveckanje posuđa sa sprata iznad.
I smeh.

Naginjem se kroz prozor
ne osluškujući sebe
već cvrčka i njegov strah od Sunca.

Daj mi ruku, Leto,
da mu kažem da ga list drži na sigurnom.
Daj mi ruku, Leto,
da ga utešim, da ga ne uplašim.
Daj mi ruku, Leto,
da vidim njegov blagi svet u krošnji.

Daj mi ruku, Leto

Naginjem se kroz prozor
ne gledajući u sebe
već u pauka i njegovu belu haljinu
odeždu za najvažniji trenutak u njegovom životu.

Daj mi ruku, Leto,
jer ja ne umem sama da zaustavim dah kao što ti umeš.
Daj mi ruku, Leto,
da ne pokvarim paukovu belu haljinu.
Daj mi ruku, Leto,
da zaboravim na sebe.

Daj mi ruku, Leto

U leto,
moje misli su mirne pod slojevima omamljujuće tišine
dok se predajem onima čije su ruke nežnije od letnjih noći
čiji su glasovi blaži od letnjih kiša.

U leto,
moj um je tih, miran, spokojan
sposoban da živi hiljade drugih života
dok se još jedan dremež šunja iza popodnevne senke na zidu.

Daj mi ruku, Leto,
da u tebi iznova živim
tihim, jednostavnim, slatkim životom.

Daj mi ruku, Leto

5 Comments

Оставите одговор