Gde su vode detinjstva?

Vidiš li gde su prozori zatvoreni daskama,
gde sivi kolosek blista na suncu i slanom vazduhu,
gde je asfaltna šindra zguljena ili opala s krova,
gde krupne bele rade plutaju po moru trave?
Odatle valja početi.

Uđi u kraljevstvo raspadanja,
onjuši vlažni malter, kroči po slomljenom staklu,
prašnjavim kutovima, krpama, ostacima dušeka,
pogledaj zarđalu peć i sudoperu, tu pravougaonu
šaru
na zidu gde je visila Zalivska struja Vinsloa
Homera.

Uđi u sobu gde su tvoj otac i mati
ulazili gonjeni i uzneseni ljubavlju,
oslušni, ako možeš, škripu njihove postelje,
a onda siđi do mesta gde si se sakrivao.

Uđi u svoju sobu, u sve te sobe čiji si hladan i
vlažan vazduh udisao,
otidi do svih neželjenih mesta gde su leto, jesen,
zima i proleće
izgledali kao jedno te isto neželjeno godišnje
doba, gde je drveće koje si znao izumrlo
a drugo je izraslo. Svrati do onog mesta
koga se jedva sećaš, do one druge kuće, napola
sakrivene.
Pogledaj ona dva psa kad ti banu pred oči. Dok
budeš odlazio,
primiriće se, kad ih nanjuši neka ranija svetlost.
Poseti susede tamo niz ulicu; on će polivati
travnjak,
ona će sedeti na tremu, ali ne zadugo.
Kad opet baciš pogled, neće ih biti tamo.

Samo se vraćaj, vrati se do njive, ravne, zapečaćene
maglom.
Tamo na drugoj strani, čekaju neki čovek i žena;
vratili su se, tvoja mati pre nego što je dobila
prosede vlasi,
tvoj otac pre nego što je sasvim osedeo.

A sad pogledaj Severozapadni rukavac, kako tinja u dubokom nebeskom plavetnilu.
Vidi tu svetlost na travi, taj list što gori, taj
oblak
što bukti. Skoro si i sam tamo, tvoji će roditelji
nestati za koji tren, i ostaviti te pod svetlošću
neke iščezle zvezde,
pod mrakom zvezde tek rođene. Sad je pravi
trenutak.

Izmisli brod od sopstvene puti, usmeri ga niz
vode,
brodi po talasima što se sve više nadimaju, po
soli što se porađa.
A sad pogledaj dole. Tamo su vode detinjstva.

Mark Strend

old-house-729327_1280

Juče sam šetala dvorištem svog detinjstva, obilazila ulicu i nizbrdicu svog detinjstva. Tražila sam pogledom drvo kojeg više nema i pokušavala da nađem pogled iz svoje sobe na ulicu. Iz sobe koje više nema.
Okretala sam se i podizala glavu dok sam prelazila rukom preko svojih knjiga, preko lampe i zavese, preko mekanog frotira na krevetu udubljenom od skakanja, postera na zidu, dok sam čitala poruke koje sam ostavljala sebi, otvarala svoj ormar i prebrojavala majice, ubacivala kasetu u kasetofon i lovila omiljene melodije sa Fontane želja i Diskomera, prelistavala svoje brižljivo skupljane časopise spakovane ispod ogledala, dok sam čitala razglednice, čestitke i pisma koje sam dobijala od drugarica sa mora i za nove godine.
Dok sam se sećala toga kako smo jedna drugoj nedostajale za vreme letnjeg raspusta. Dok sam se sećala kako su leta tada dugo trajala.
Ti zidovi su srušeni; knjige su prenete u jednu drugačiju sobu, kilometrima udaljenu od sobe mog detinjstva; kasete, razglednice, pisma i časopisi spakovani su u kutiju smeštenu u dno starog ormara u podrumu; majice su iznošene, poderane i omalile, pretvorile se u paučinu; posteri su bačeni još kad sam otišla na fakultet… jer Brus Vilis i Aksel Rouz stvarno više nisu bili fora.
Izašla sam iz te sobe i izbrojala šest stepenika do dna hodnika. Kad zatvorim oči mogu da se setim i najsitnijih detalja na zidovima, pukotina i rupica, paučine u uglovima.
Sela sam na stepenik koji je bio tu i ranije, koji je tu oduvek, topao kao i svakog leta mog života i pokušavala da se setim svakog puta kad sam zapela stopalom o njega i gde bih završila.
Kad zatvorim oči nestane sve stvarno i mogu da se setim naninog glasa sa drugog kraja dvorišta, maminih i tatinih mladih glasova sa terase, škripu dedinog bicikla i tutanj Vladinih malih koraka, glasova komšija kojima je nešto zatrebalo ili su nam doneli kolače, mirisa jabuka, grožđa i cveća koje nas je okruživalo.

Onda otvorim oči i čujem Vladine snažne, glasne korake, vidim mamine i tatine godine, nove zidove soba od kojih nijedna nije moja, mlada stabla drveća koja meni nikad nisu pravila hlad.
Neke glasove mogu da čujem samo kad zatvorim oči.
Neke mirise mogu da osetim samo kad zatvorim oči.
A onda čujem sasvim nove glasove; čujem dva mlada, slatka glasa, vidim dve čupave glave umazanih, nasmejanih lica i znam da sam najsrećnija osoba na svetu.
Zašto onda plačem već dva dana?
Kad se i kako se „odrasla“ osoba miri sa vremenom koje prolazi i sa nestankom osoba iz svog života?
Kako se miri sa neumitnim menjanjem svega oko sebe?  Kako se miri sa činjenicom da se i njemu najbliži menjaju onako kako nije planirao?
Kako se miriš sa sobom i onim što postaješ?
Kad zažmurim, sećam se sebe, vidim sebe, vidim snove, i planove, i maštanja.
I znam da ne odustajem od njih.

535253_10150973243494579_405697566_n

4 Comments

  1. Divno!
    Tragovi detinjstva su u nama.
    Sada kad imamo svoju decu, čini nam se da je naše detinjstvo bilo lepše od njihovog. Pričamo im o svojim igrama, a oni upijaju, ali igraju neke nove, svoje igre.
    Tako će, daće Bog i oni svojoj deci pričati.

Оставите одговор