Hvala ti, Romana!

Sećam se jednog od dobrih, skoro najboljih dana u životu, kada se tata vratio kasno sa posla i doneo veliku kesu punu knjiga.  Kao što sve tate pričaju o svojoj deci, i moj tata je spomenuo mene, pa tu negde usput i da volim da čitam knjige.
Njegov kolega, koji je očigledno imao nekih knjiga viška, doneo je tati punu kesu, rekavši mu: „Bolje da ih ona čita nego da skupljaju prašinu ili da se bace.“ Tog jutra, kad sam, sećam se, sa svojih 11 godina, ugledala gomilu knjiga ispred vrata svoje sobe, nije bilo srećnije osobe od mene.

Samo tako, odstranjene, date, poklonjene.
Zamalo bačene knjige obogate život i postanu uspomena koja obeleži jedno detinjstvo.

Nisam morala mukotrpno da štedim da bih u oktobru mogla da odem u Beograd i da obilazim one gornje spratove na Sajmu knjiga, tamo gde je pravi sajam bio u to vreme, kako bih sebi obezbedila rezervoar vazduha i putovanja za sledeću godinu, tih devedesetih. Iskrena da budem, posle studija književnosti, ne znam više kako Sajam knjiga u Beogradu izgleda. Pronašla sam neka bolja, prašnjavija, dragocenija mesta.

Malo šta se tek tako dobija na poklon i to je potpuno opravdano. Danas moram dobar novac da izdvojim i kad oblećem oko onih prodavaca knjiga koji borave u blizini Filološkog fakulteta. Oni kod Pančevačkog mosta su bezobrazno skupi, samo da znate.
Opet, ne mogu da se žalim, letos smo napravili jako dobar dil za Duška Radovića i Antologiju američke poezije. To je jedan od tih dobrih dana. Nema ih mnogo, jer nema više ni dovoljno knjižara u Beogradu da bih mogla da istražujem i kopam kao nekad.

Jedan od tih dobrih, skoro najboljih dana ponovo se dogodio juče. Rra je odveo mišice u vrtić zato što sam ja kucala, prevodila do kasno. Na tom prepodnevnom jesenjem mraku, belela se jedna gomila o koju umalo da se sapletem. Neumivena, još uvek posrćući, vidim ja, lepo vidim – knjige. 🙂
Engleski rečnik, nemački rečnik, ženska beletristika za kojom nikad nisam baš posezala (osim kad smo se vratili sa severa, grešna sam, priznajem, pročitala sam čak tri takve 🙂 ) i, ono najbolje, najlepše, najdragocenije – Devojčica sa žižicama i Divna divljina iz 1990, Regoč Ivane Brlić Mažuranić iz 1979. godine, Kalimero iz 1973, Lucie Atwell’s Tiny Rhimes iz 1967. Kolika je to sreća,  kolika radost!

Međutim, prelistavajući knjige, vidim da su sve Romanine, devojčice koja je Kalimera dobila ’96, prvog januara, u Sarajevu. Na gotovo svim ostalim dečjim knjigama je njeno ime. Znam šta se u to vreme još uvek dešavalo u Sarajevu.
I pitam se, šta je sa Romanom? Ako su knjige u Beogradu, to znači da je i ona došla ovde, ponela knjige sa sobom i dala ih nekome kada ih je prerasla, je li tako?

Verovatno je tako. Sigurna sam da jeste.

Sada mišice, rođene u nekom, nadam se, novom dobu, mogu da slušaju neke priče koje ni sama nisam čula do sada, da maštaju nad nekim ilustracijama nad kojima sam i ja.
Kad se sa gotovo 37 godina života jasno, u detalje sećam ilustracija koje sam gledala u beskraj sa 5 ili 10 godina, to mnogo znači za život, za kontinuitet, za maštu, za radost, onu detinju u meni velikoj, možda pomalo i odrasloj.

Hvala dobrom komšiji koji se setio da dva profesora književnosti iz zgrade imaju mišice koje vole knjige.

Hvala tebi, Romana! Nadam se da ti je život lep, radostan, da će ti se dobrim vratiti to što si četiri života i dva detinjstva oplemenila dragocenim knjigama.
Nadam se da ti je život, kao i nama, dobar, da si srećna.

„Here we are all afloat
In a wide and sturdy boat
Which will carry us all safe to sea
We’ll catch plenty of fish-
Have a bathe if we wish-
And be back in the harbor for tea.“
(Lucie Atwell’s Tiny Rhimes)

Nadam se da nas sve čeka topli čaj, zagrljaj, ćebe i dobra knjiga na kraju dana.
Hvala ti, Romana!

ALT: " hvala ti romana"
ALT: "hvala ti romana"
ALT: "hvala ti romana"
ALT: "hvala ti romana"
ALT: " hvala ti romana"

23 Comments

  1. Draga moja, dođem kući danas sa kjnigom – leksikonom koji treba tek popuniti Porodično stablo izdato u 200 primeraka, visine 40 cm. Lepo urađeno. Našla je na Kaleniću dok sam išla po čvarke. Inače super knjige i igračke, ma sve i svašta nalazim na buvljacima u Zemunu i Pančevu ali i svugde gde se prodaje po ulici i budžacima. Skoro sam našla super dečiju knjigu iz sedamdesetih Dečak u televizoru i druge priče. Oduševila sam se crtežom i rešila da probam nešto novo ali o tome drugi put. Mogle bi jednom zajedno u neko kopanje za blagom 🙂

    • Još kako, mnogo bih volela. 🙂 Mišice rastu i, ma koliko da mi je važna grupa i da su u toku sa čime su i njihovi vršnjaci (ali ne preterano), mnogo bih volela da im se oči navikavaju na raznovrsne i drugačije stvari, kao što su ilustracije, jezici, dijalekti, teksture, da znaju da nije samo novo dobro. Javi obavezno kad budeš planirala novu potragu za blagom. Da budemo kao Gunisi. 😉

  2. Књиге наше насушне! 🙂
    Дирљиво, дивно штиво! Кад год те читам, Игралиште, изместиш ме чежњом у неки бољи, суптилнији свет за који сви знамо да постоји! Макар ми који читамо! 😉

  3. Шетали смо Дунавском улицом,октобар у Новом Саду…предиван.Управо сам на дар добио Песме Узвишене Љубави – Невене Витошевић Ђеклић,причајући застасмо крај тезге са књигама.Мали један цига,само му рашчупана главица вири изнад књига,мота се около.Доборотом прогавачице прелиставао је сликовнице.Само да сте видели са којом је Љубавњу држао књижице.Дан данас ми није јасно зашто му нисам поклонио барем једну(ситне паре али осмех би био велик сигуран сам).Један срећна душа на свету-мало ли је!!! Вероватно би ми то ставили на онај кантар када се крене на облаке.Јеси ли неког усрећио,растужио?Пропустио сам један чаробан тренутак.

    • Mislim da će Vam svakako biti stavljeno na kantar zajedno sa dobrim delima zato što ste svesni da ste prospustili trenutak da usrećite nekog, zato što biste da vratite taj tren i ispravite se. Doći će nova prilika uskoro, sigurna sam. 🙂 Možda u nekom potpuno drugačijem obliku i u drugačijim okolnostima, ali sigurno hoće. Kad bismo samo mogli tako dobro da osluškujemo život kako bismo želeli.

  4. Draga ‘Letnje igraliste’,

    tekst je vrlo emotivan, topao i dirljiv. Citanjem knjiga ulazimo u sasvim neke druge svijetove, obogacujemo se, razvijamo…i samu smo vec upisali dijete u knjiznicu. Ima 14 mj. i svoju iskaznicu. S velikim zanimanjem proucava korice, fotografije…prelistava. U kuci imamo sve moguce rjecnike…stranih rijeci, sinonima…Ne zelim nikog uvrijediti, ali mislim da su, oni koji ne citaju, zakinuti za predivno, oku nevidljivo bogatstvo. xxx Rahela

  5. Divno. I još divnije videti po ovim komentarima da još ima ljudi kojima je stalo do knjiga. Ja ne volim da ih kupujem i sakupljam jer znam da nikad neću pročitati dva puta istu knjigu. I ne želim da sakuplaju prašinu na tavanu. I sad se nešto setih, kad videh tu posvetu na knjizi, kako smo mi kao klinci za rođendan kupovali knjige svojim drugovima. Uglavnom one dečije izdavačke kuće tipa „Vjeverica“ i „Lastavica“. Danas klinci na rođendane nose samo šolje, čini mi se!

    • Baš tako, draga Blaženka! Bio je i Kadok. 🙂 Ja sam tako od najbolje drugarice za deveti rođendan dobila „Priče iz jednog džepa“ Dragana Lukića. Evo, sad i mišice uživaju u njima. U pravu si za tu prašinu i još malo pa hordašenje u mom slučaju (kad ću dva puta da čitam istu knjigu kad ih ima toliko nepročitanih koje čekaju), ali ja uporno kupujem i kradem vreme od obaveza da ih čitam i nadam se da će ova sledeća generacija da ih pročita takođe, da će obratiti pažnju na podvučen red, na zalomljeni vrh stranice i na poneku fleku od kafe; isto kao što sam ja rovarila po tavanu među tetkinim knjigama. Ima neke draži u tome, bar je za mene bilo. A to za šolje, ne možeš više biti u pravu. Mislim da su šolje i ramovi za slike hit. 🙂

  6. Obožavam knjige sa istorijom.
    Malo me rastuži to što znam da su napuštene, ali verujem da na kraju uvek završe baš tamo gde treba da budu.
    Romana, Romana, gde li si ti sad? Volela bih da pročita ovaj tekst, to bi bilo baš divno.

    • Drage Čarapice, i ja sam razmišljala o tome kako bi bilo lepo da je pronađemo. Nekad pomislim da je vrlo verovatno Romana u Beogradu, ali opet, imam toliko prijatelja koji su iz Bosne preko Srbije otišli za USA i to je bilo to. Nikako da sretnemo komšiju koji nam je dao knjige. Pretpostavljam da bi on trebalo da zna, ukoliko ih i on nije dobio ovako kao mi za svoju decu. Tada bi mi se šanse da je nađem znatno smanjile. Javljam ako uspem! 🙂

Оставите одговор