Jednostavan život

Jednostavan život

Sanjam jedan san već nekoliko godina. Jedan isti san.

Rra, deca i ja stojimo ispod ogromnog drveta, u letnjem sjaju, i gledamo u nebo iščekujući letnji pljusak. Smejemo se dok oblaci boje dan u modro, a vetar pomera ljuljašku koja visi o grani drveta i njiše je sve jače. Već sledećeg trena, mokri do gole kože, trčimo preko polja, gacamo po mekom blatu i utrčavamo, kroz bela vrata, u kuću od crvene cigle.

Jednostavan život

U snu, ja živim, mi živimo taj drugi život, u svetu iza belih vrata. U snu, mi se svakog jutra budimo iza velikih, belih, cvetnih prozora. Čujemo ptice, vetar kroz grane, zalutalu mačku i krticu u bašti. Mašemo deci sa velikog prozora u kuhinji dok odlaze u školu. Taj prozor je tako veliki da gotovo mogu da išetam kroz njega. Hodamo do bašte, pomažemo povrću da poraste, kopamo, sadimo, beremo, seckamo, mešamo, kuvamo. Dočekujemo decu. Dan provodimo napolju, udišemo reski prolećni vazduh, čitamo ispod drveta i posmatramo zeleno, zeleno, samo zeleno, dokle nam vidik seže.

Jednostavan život

Uvek kad se probudim u maloj sobi zelenih zidova našeg stvarnog stana, ja nastavljam da sanjam, žmireći, dok pokušavam da sklopim kapke koji se, potpuno protivno mojoj volji otvaraju, puštajući stvaran svet da stupi na pozornicu. Smenjivanje glumaca na tim daskama je vrtoglavo i, za moj ukus, preterano. Njihove tirade su preglasne, gestikulacije prenaglašene, reči preoštre.

U snu, na pozornici je uvek ono što ja želim. Mala kuća malih belih vrata i velikih belih prozora. Cveće u prozorima, cveće oko kuće. Mali povrtnjak. Trem sa ljuljaškom i knjigom na stolu. I limunadom. Voćnjak. Zemljane, utabane staze. Radionica za drvene rukotvorine. Laka, bela zavesa kojom se vetar igra i koja poigrava na prozoru iza kojeg se čuje zvuk pisaće mašine ili tipkanja po tastaturi. Smeh u krošnji drveta. Poznati glasovi na drugoj strani livade. Kikotanja na biciklu. Odjeci smeha mladih devojaka, bat njihovih koraka, mirisi njihovih kosa. Zvuci džeza iz letnje kuhinje. Miris kafe sa terase. Pakovanja povrća i kolača za ljude koji ih očekuju. Pucketanje vatre. Zavijanja vetrova poput gladnih pasa u neme noći i mrkla staklena jutra. Miris šerbeta i pomorandži. Pogledi preko stranice knjige. Gugutke na prozorima. Sjaj svitanja i nežni narandžasti zalasci sunca. Lako dodirivanje jagodicama prstiju, ispod ćebeta, dok šake bride, a misli gube red i smisao. Lavanda u prozorima. Škripa kapije i zagrljaji. Bat novih koraka. Miris mleka. Plač. Dolazak i odlazak.

Jednostavan život

Sve. Sve je tu. Ceo jedan vek. Moj vek. I naš, zajednički. Ceo život. Jednostavan život.

U snu, moja duša je lakša jer ne sumnjam ni u jedan svoj korak. Biram svoje staze svesnije nego sada. Moja pažnja je usmerena na rast – biljaka, dece, drveća, životinja, nas. Hodam sa drvećem i dišem. Svakog trenutka svesna sam svoje prisutnosti i ponovo, kao dok sam bila dete, mogu da se pitam o činjenici ili pretpostavci da, o čuda, postojim. Da slučajno, nenamerno, ne sanjam, da takav jednostavan život nije samo deo mog snatrenja.

Jednostavan život

Uvek kad se probudim u maloj sobi zelenih zidova, ja žmureći gledam u zeleno, zeleno, zeleno, sveprostiruće, dokle unutrašnji vidik seže. Do promene. Do transformacije. Do jednostavnog života iza malih belih vrata, iza velikih cvetnih prozora, izvan ovdašnjih pravila i besmislenih zakonitosti. Do mene, do nas, kakvi zaista jesmo.

18 Comments

  1. I naši zidovi su zeleni, valjda u želji da se vratimo prirodi. Prirodu tražimo, ali ne i ona nas.Ta jednostavnost – to je ono za čim vapimo, a širina – to je ono što nam je neophodno. Svi sanjamo o 15 dana na moru, a možda možemo živeti 365 dana tako. :3

  2. Kradem ti ovu divnu priču i šuškam među svoje… Ja u tom svom snu, sličnom tvom, imam u prozorima muškatle, crvene u tufnastim saksijama, mačku i psa. Kuhinju lepu, veliku… Nebo i oblake. Tišinu… Miris bilja u vazduhu… da ti oblaci puste kišu da se osetimo kao u čaju od mirisnih trava. Sanjam kuću i mir…

  3. U mom snu su oko nas borovi, jele i smreke, podno drvene kućice jezero, nekoliko pasa i djeca. Planina iza nas, a dovoljno blizu da smo tamo česti gosti. Pored kuće vrt sa povrćem i voćnjak. Ne znam jel moj san smješten u Austriji ili Kanadi, ali je jako lijepo 🙂 I u mom snu je moja duša znatno lakša jer sve radim opušteno, sretno i bezbrižno. Sandra moja draga, još jedan divan i inspirativan tekst od tebe, na što sam već pomalo i navikla. Ponekad ne znam što da ti napišem u komentaru osim da je predivno <3

    • Draga Slavenka, razumem, moji tekstovi su malo, nekako, na unutra, i čini mi se da sve više samo prate tok svesti, što ljudima zaista ne daje mnogo materijala za komentarisanje. I to je u redu. 🙂 Znam, osećam i vidim da se razumemo i na tom jednom drugom nivou i da delimo snove. To mi znači mnogo! 🙂 Hvala ti što si tu.

  4. „Mala kuća malih belih vrata i velikih belih prozora. Cveće u prozorima, cveće oko kuće. Mali povrtnjak.“…Isti san sanjamo! Samo što je moja kuća od drveta, tu odmah u komšiluku…i preko travnate livade što nas deli nosim kafu na poslužavniku. Odsanjah i ja budna uz ovaj tvoj tekst!

    • … a deca nam se igraju i trče preko te iste travnate livade. Umalo da te spotaknu dok nosiš kafu, ali ti veštim okretom, kojim i sebe iznenađuješ, izbegavaš sudar sa devojčicom svetle, mekane kose, i spuštaš poslužavnik na beli sto ispod guste zelene krošnje. Ja pritrčavam sa drugog kraja, noseću u košari jabuke i kolače. Sedamo za sto, ispijamo kafu, pomalo se sunčamo, a deca zuje pored nas i kradu nam jabuke. 🙂 <3

  5. Tvoji snovi su toliko stvarni da imam osjećaj kako ćeš nam jako brzo pisati tekstove upravo iz svoje kućice iz snova. Ja sanjam da ćemo jednom imati naše malo carstvo koje ćemo moći utovariti na kamion i preseliti gdje god se odlučili neko vrijeme skrasiti. Neka tiny house, sve svedeno na minimum, osim ljubavi i smijeha 🙂
    Neka nam se ostvare naši snovi!

Оставите одговор