Jezičke migracije

people-690547_1280
Prema podacima Svetske organizacije za migracije iz 2010. godine, broj migranata je procenjen na 214 miliona. Ako bi taj broj nastavio da raste istim tempom kao i tokom proteklih dvadeset godina, očekuje se da bi broj dostigao 405 miliona. Pomeranja stanovništva uvek su se pratila zbog mnogo razloga, a jedan razlog, koji možda podrazumeva i sve ostale je to što, pomerajući se na geografskoj karti, migranti stvaraju određenu pometnju, disbalans u ravnoteži u jednom trenutku uspostavljenoj u svetu. Migranti nose sa sobom svoje kulturno nasleđe, svoje običaje i, naravno, jezik. Kao što jezik kojim se govori u zemlji domaćina, njima može predstavljati problem, i jezik koji oni donose sa sobom može da izazove problem.

 

Pod pretpostavkom da prva generacija emigranata ne govori ili ne govori dobro jezik zemlje u koju se seli, očekivano je da će drugoj generaciji migranata jezik zemlje domaćina postati maternji jezik i da će ta generacija biti u mnogo boljoj društvenoj poziciji od njihovih roditelja. Ništa bolje ne otkriva poziciju na društvenoj lestvici od govora i jezičkih obrazaca koje pojedinac ili grupa koriste. Posledično, oni donose sa sobom i vrstu zaposlenja, određuju visinu primanja, a sve to zajedno utiče na visinu socijalnog standarda porodice.
Kada je tridesetogodišnja beograđanka Milena Tasić. 2008. godine otišla za Kanadu, i sama se uverila u to. Dok je engleskim jezikom savršeno vladala, francuski je počela da uči u Montrealu. Budući da je francuski prvi jezik Kvebeka, pokrajine u kojoj se Montreal nalazi, ovo je bilo veoma važno za nju.
“Shvatila sam da učenje jezika neće ići tako brzo kao što sam mislila. U Montrealu sam živela već dve godine, a činilo mi se kao da nisam makla dalje od početnog nivoa. Pristojno zaposlenje nisam mogla da nađem, pa sam se nadala da ću moći da se zaposlim na nekom mestu gde neću biti u stalnom kontaktu sa ljudima. Ni to nije bilo moguće. Moje mesto u tom društvu bilo je definisano i profilisano isključivo na osnovu poznavanja jezika. Osećala sam se pomalo kao građanin drugog reda. Iako sam obožavala Montreal, shvatila sam da u njemu nikad neću moći da živim onako kako mislim da zaslužujem i svakako ne onako kako sam živela u svojoj zemlji”, opisuje Milena svoje iskustvo.

Sa sličnim problemom susreću se određene grupe i u Srbiji. Vrlo ilustrativan primer daje profesor srpskog jezika, Mladen Milinov, koji je dva meseca menjao kolegu u školi u Beogradu koju pohađaju deca uglavnom romske nacionalnosti. U toku jedne kalendarske godine, kaže Mladen, učenici imaju priliku da završe dve školske godine, tj. dva razreda. Mladen je u toj školi naišao na problem na koji nije ni pomišljao da ga može imati u Srbiji. Od pet razreda kojima je predavao, samo troje učenika je govorilo srpski kao maternji jezik, dok je ostatak govorio mešavinu albanskog i romskog, što je direktna posledica migracija stanovništva sa Kosova.
„Njihovo poznavanje srpskog jezika je bilo kolokvijalno, bazično, dovoljno da se sporazumeju sa nekim ko govori srpski. Pravili su učestale greške u padežima, nastavcima za lica. Našao sam se u situaciji od prvog časa da me ogromna većina gleda ’kao da govorim španski’. Svaka priprema za čas, obavezan deo u radu svakog profesora, nije mogla nikako da se primeni. Moje jedino rešenje je bilo da potpuno pojednostavim lekciju, na svakoj reči sa table je bilo potrebno zadržavati se dugo, objašnjavati, davati gomilu sinonima, insistirati na čitanju i razgovornom poznavanju jezika“, objašnjava Mladen. Najtužnija je činjenica da se postignuća ove dece uglavnom završavaju nakon mature. Prema Mladenovim rečima, mali broj upiše srednju školu (stručne dvogodišnje i trogodišnje), a još manje njih uspe da ih završi. “Deca su ista svugde. Postojao je deo učenika koji voli da radi, deo koji zabušava i naravno, neizostavni deo koji je nemoguć. Među onima koji vole da rade, bilo je vrlo talentovane i bistre dece, koja bi se mnogo bolje uklopila u sredinu da znaju srpski ili da pohađaju školu na svom maternjem jeziku. Ovako se pred njima nalazi ogroman izazov, sa kojim retko ko od nas bi mogao da se nosi. Ja prvi!“, kaže.

 

Ukoliko u jedan grad pristigne veliki broj emigranata koji govori istim jezikom, najverovatnije je da će se u tom društvu formirati jezička zajednica, poput Kineske četvrti u Njujorku. Takva će zajednica najverovatnije biti, manje ili više, zatvorena za govornike drugih jezika. U njujorškoj Kineskoj četvrti najzastupljenija su dva kineska dijalekta, mandarinski i kantonski, a tu su i vijetnamski, španski i drugi manje istaknuti jezici. Dokaz da su ovi jezici najzastupljeniji može se i videti i čuti.  Većina javnih institucija ima zaposlene koji odlično vladaju makar jednim od kineskih dijalekata. Zapravo, kojim se jezikom stanovnici ovog grada u gradu sporazumevaju, najbolje se može proveriti ako se pogledaju bilbordi, izlozi radnji i ponude u restoranima. Sve u svemu, engleski se svakako govori manje od svih kineskih dijalekata, a najbolje ga govore prodavci i zaposleni u restoranima.
Situacija u tamošnjim školama govori dosta o jezičkoj budućnosti Kineskog grada. Osnovna škola “Yung Wing” nudi dvojezični program svojim učenicima, tj. mogućnost da uče dva jezika, engleski i jedan od dva kineska dijalekta, mandarinski ili kantonski. Od hiljadu učenika, koliko ih ukupno pohađa školu, 90% čine oni azijskog porekla, ali se samo 20% se odlučilo za ovaj specijalni program.

Zanimljiva je još jedna specifičnost njujorške Kineske četvrti. Kantonski, decenijama najzastupljeniji od svih kineskih dijalekata u Severnoj Americi, munjevito je zamenjen mandarinskim dijalektom, kao direktna posledica priliva poslednjih emigranata iz Kine. Promena se oseća svuda, a stariji stanovnici se u ovoj promeni najslabije snalaze i kažu da prosto ne mogu da prepoznaju svoj komšiluk. Najmlađi, pod pritiskom svojih roditelja, počinju da uče mandarinski, što se objašnjava rastom uticaja Kine u svetu, te da će poznavanje ovog dijalekta osigurati uspeh pojedinca u Kineskoj četvrti.
Dok su neke migracije uzrokovane ratovima, političkim konfliktima ili prirodnim katastrofama, najviše ljudi danas migrira iz ekonomskih razloga. Stanovništvo iz siromašnijih zemalja seli se u bogatije države, jer za isti rad može tamo zaraditi više novca. Takva migracija naročito je prepoznatljiva u Evropskoj uniji, gde su granice između zemalja članica delimično uklonjene, pa veliki broj ljudi iz siromašnijih zemalja kao što su npr. Grčka, Poljska, Rumunija i Litvanija odlaze u Francusku, Nemačku, Italiju i Veliku Britaniju. Slična situacija je i u Sjedinjenim Američkim Državama u koju u velikom broju stižu emigranti iz Meksika, što legalno, što nelegalno. Pitanje koje već dugo opseda i diže prašinu i u Evropi i u SAD je da li bi emigranti unapred, pre nego što emigriraju, trebalo da nauče jezik nove zemlje. Pored toga što bogatim zemljama ne ide u prilog najezda radne snage koju i same imaju više nego dovoljno u vremenu krize, političari se pitaju kako se građani mogu međusobno povezati ako ne govore istim jezikom i može li se izgraditi multikulturalno, ali i integrisano, celovito društvo.

 

London, u kome se govori više od trista jezika, dugo je zbog toga  bio najbolji pokazatelj kulturnog bogatstva Britanije, što pozitivno utiče na tamošnji ekonomski, politički, socijalni i kulturni život. Međutim, prašina oko jezičkih pitanja se uskovitlala kada su novi podaci pokazali da gotovo polovini osnovaca engleski jezik nije maternji, da u jednom od osam domaćinstava nema člana kome je engleski prvi jezik, kao i da milion novopridlošlih imigranata uopšte ne govori engleski. I u Londonu se formiraju jezičke zajednice i validno je pitanje zašto emigranti koji ne govore engleski jezik ne bi mogli da funkcionišu u okviru svoje zajednice i tako doprinose i državi u kojoj žive i svojoj zajednici, slično kao Kinezi u Njujorku.

Iako se pred emigrante uvek postavljaju novi zahtevinovi zahtevi, u Evropi se prepoznaje bogatstvo koje multikulturalnost donosi sa sobom.  Svi jezici su rezultat ljudske genijalnosti i iskustva mnogih generacija i kao takvi predstavljaju mostove, a ne granice. Od izuzetne je važnosti prepoznavanje neophodnosti očuvanja jezika i učenja novih, koji nam omogućavaju da se bolje razumemo. Usvajanje grubih i uprošćenih shvatanja jezika i migracija ponižava čitave zajednice. I emigranti i domaćini treba da shvate da je usvajanje novih saznanja avantura koja neće potisnuti ranije stečena znanja, već da će obogatiti i pojedince i čitave zajednice.

Objavljeno u uličnom magazinu Liceulice, br. 16, 2013. godine

Оставите одговор