Kada cvetamo

Kada cvetamo

Vrti mi se po glavi jedna slika ovih dana. Sedim u letnjoj kuhinji ispred kuće, imam šest godina. Podne je, sunce sija, jako, nemilosrdno, a kiša u naletima napada zeleno lišće dunje čija visina jedva da prelazi krov letnje kuhinje. Kvrgavog stabla, neravne, hrapave kore, grana izraslih na sve strane, bez ikakvog reda, stablo dunje iznedrilo je male plodove savršenog oblika, plodove jedre od nestrpljenja, od želje za punoćom, za vrhuncem i krajem. Puckam ljuske graška i čistim ih, dok zelena zrna, padajući u plavu šerpu na bele tufne na klupi pored mene, odjekuju. Kao iz drugog života da odjekuju, tako se sada čuju. Očarano posmatram suludo letnje poigravanje kišom, vetrom i sunčevim zracima. Ne bojim se. Nana je pored mene, smeši se dok secka paradajz i kaže da će sve biti suvo očas posla. Posle kiše žurno odlazi do stabljika paradajza i bira one najrumenije, najzrelije plodove, ubijene kapima i išamarane u vrtlogu sulude letnje šale.

Naša bašta bila je puna hrane, zelenila, zemlje, sveže, mirisne, rastresite. Mirisala je na vodu, na sunce, sveže i slatko. Golicaju mi ti mirisi nozdrve i sada. Nana je bila ta koja je sadila, iz semena, od prve kapi vode, uprkos vetru koji je lomio nežne stabljike i mrazu koji bi iznenadio, prevario, do podatne punoće, jarkih boja, prskanja pod zubima. Sadila je zato što se to tada tako radilo. Morao si da posadiš da bi mogao da pojedeš. Ispred kuće je bilo svega: paradajza, jabuka, luka, dunja, grožđa… Uvek je sve bilo tu, na dohvat ruke. Nije sadila kao što sadi moja generacija, da bi se vratila prirodi, da bi se vratila sebi, nije filozofirala o kontaktu sa zemljom, nije brinula o estetici. Ona nikada nije ni odlazila od sebe. Šake je zaranjala u zemlju da bi joj dala, da bi je oplodila, sa molitvom na usnama. Sadila je zato što je to bio njen život, zato što drugačije nije moglo, nije trebalo. Nije sadila da bi plodovi izgledali lepo i da im se drugi dive. Sadila je da bismo živeli, da bismo porasli, sadila je, negovala je, da bismo prešišali onu dunju koja se iz korena trudila da nadvisi krov letnje kuhinje, da je nadvisimo mi, kad dvojica sinova koji su došli pre moje tetke i tate, nisu trku sa njom ni započeli. Sadila je da bi imala dovoljno da napuni svako naručje koje bi ušetalo u njenu baštu. Nijedno dete nikada nije izašlo praznih ruku iz našeg dvorišta. Rođaci iz grada uvek bi odlazili ruku punih plodova. Njihova deca mahala su sa zadnjeg sedišta auta, dok su im vesele oči izvirivale iznad ljubičastih grozdova.

Kada cvetamo

Volela sam sve iz njene bašte. Divlje, gotovo agresivno sveže, njeno povrće mirisalo je na zemlju, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Mirisalo je na vodu, na oblake. Iako slatko, njeno povrće govorilo je o nicanju, o muci rasta, o kiši koja je šibala i mazila kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha, o porođajnim mukama zemlje. Kad bih zagrizla paradajz, kao da sam grizla u sopstveno postojanje. Zato to nikad nisam radila.

Ja sam rasla. Sanjala sam da rastem. Da cvetam. Trkala sam se sa dunjom kraj letnje kuhinje i skakala da glavom dohvatim krov hladnjaka od vinove loze. Sve dok više nije bilo potrebe da skačem. Bar ne jako. Sanjala sam cvetanja. Sanjala sam kako mi pupoljci niču iz dlanova, kako rastem, kako odlazim. Nisam videla da se rastajemo. A rastajali smo se. Stajala sam na naninom grobu, pokušavajući da objasnim sebi kako je sve to normalno, to trčanje u krug, s početka na kraj, i s kraja do ponovnog početka, pokušavajući da razaznam granice i shvatim pravila.

Kada cvetamo

Pokušavala sam da shvatim zašto nas život iznenađuje i vara i igra se sa nama kao sunce, vetar i kiša, tri ludaka, sa onim stabljikama paradajza. Pokušavala sam da predvidim koje je doba najbolje za cvetanje, trudeći se da ga vidim, da izračunam kad stižem do njega, da mi ne promakne, objašnjavajući sebi da je neću zaboraviti, nijednu boru s njenog lica, ni kako je vezivala maramu, ni njene male šake, ni miris njenih kecelja, ni miris njenog ormara, čistih haljina, ni to kako joj sede vlasi proviruju ispod marame, ni kako levom rukom pridržava maramu da joj ne spadne s glave, dok desnom namešta neposlušne vlasi kose. Sanjala sam da ništa od ovoga nije kraj. Sanjala sam, sanjam da ona cveta na nekom drugom mestu.

Ja, za razliku od nje, ne sadim. Živim na drugačijem mestu, gde povrće stiže iz obližnjeg marketa ili sa lokalne pijace. Nemam baštu. Imam terasu na kojoj s proleća zasadim cveće i jedan orah koji je prešišao našu terasu, grana uprtih u nebo. Šalimo se da je sada kao tinejdžer koji bi najviše voleo da proguta našu zgradu i sklanja se, i prilagođava se samo zato što mora. Beton je neumoljiv. Njegovi prvi mladi plodovi u zelenim opnama šepure se, na dohvat šaka koje se pružaju sa prozora. Izrastao je gotovo ni iz čega. O njemu niko nije brinuo. Komšinica je htela da ga poseče zato što joj zaklanja pogled, pa su je odgovorili. I šumi, šumi svake noći, kao ona kruška pored letnje kuhinje, šumi o kiši i o suncu i o vazduhu i o zemlji zbog kojih je izrastao. Svedoči o čudu nicanja, čudu rasta, čudu postojanja. Šumi o cvetanju. Zajedno sa vlašcem na našoj terasi koji preživi svaku zimu, šapuće o onom čudesnom cvetanju koje se događa usred zime, ciče zime, kada se svako stablo drveta čini kao leš, stvar prošlosti, gotovo zaboravljeno svedočanstvo, uspomena, trag leta koje je nekada postojalo.

Kada cvetamo

Tek dah toplog vazduha i tračak neočekivane svetlosti, dovoljni su da dozvole životu i cvetanju koje se dešava unutar one kvrgave kore dunje, da požure napolje. I čini mi se, zapravo, da se najjače cveta usred zime, ispod leda, onda kada misliš da cvetanju nije vreme, onda kada čekaš pravi trenutak, a ne razumeš da ti se taj trenutak smeška iza leđa. Čekajući pravi trenutak da cvetamo, ne razumemo da su čitave stabljike izrasle iz naših dlanova i da se latice na njima smenjuju uveliko.

Dok čekamo da postanemo snažni, mi cvetamo. Dok se trudimo da postanemo bolji, mi cvetamo. Dok govorimo sebi „još samo ovaj stepenik”, „još samo ovaj korak”, još samo ovaj ispit”, ”još samo da me pozove”, „još samo da dobijem taj posao”, „još samo da počne da jede čvrstu hranu”, „još samo da joj izrastu zubi”, „još samo da prohoda”, „još samo da ume da mi kaže šta je boli”, „još samo da završim današnju smenu”, još samo, još samo… Sve to vreme, ja čekam, nazirući tu blagu svetlost, a zapravo cvetam. Cvetam, jer zastajem da se zagledam u oblak, jer čitam priče, jer trčim u zagrljaj svojoj deci, jer se one strmoglavljuju u moje naručje, jer maštam, jer govorim „volim te”, jer se nadam, jer plačem, jer vidim sunce na njegovim trepavicama, jer grešim, jer puštam grane da mi izrastu iz ramena bez reda, bez plana. Volim sve iz ove bašte. Volim do najtananijih žila i vlati i molekula.

Kada cvetamo

Divlje, gotovo agresivno sveže i oporo, moje telo miriše na zemlju, na njene porođajne muke, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Miriše na vodu, na oblake. Moje telo šumi o nicanju, o muci rasta, o kiši koja šiba i mazi kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha. I nikako ne mogu da zagrizem dovoljno duboko u sebe. Kad pokušam da zagrizem, uplašim se, zastanem, jer boli, kao da grizem u sopstveno postojanje.

Sašaptava se sve zeleno oko mene. Šumi da je u leto najmanje cvetanja, samo onog koje letimičan, površan pogled zapazi. Osećam blag dodir nanine ruke na ramenu, žaljenje što nismo stigle da se oprostimo i nju, koja mi šapuće, i kaže da vidi ona dva pupoljka glava zaronjenih u jastuke, nesvesnih svog cvetanja. Šapuće mi da cvetanje nikada ne prestaje, da leto nije vrhunac i kraj, kulminacija svega i svedočanstvo božanstvene, vrhunske, a tragične lepote postojanja. Šapuće mi da je cvetanje malo blatnjavije nego što očekujemo i da malo više miriše na zemlju, a manje na ruže, da je više poput talasa, a manje poput blage letnje večeri. Šapuće mi da cvetamo najjače u zimu, usred kamenjara i pukotina u betonu. Šapuće mi da najlepši cvetovi izrastaju iz pupoljaka koji na vetrometini strpljivo čekaju prvi zrak sunca i prvi blag dah proleća, žudno i spremno okrećući glavu ka njima. Cvetanje je, šumi ona kroz orah, traganje za suncem kroz tamu, i odluka da je ovo malo, malecno, skromno mesto okruženo haosom, užurbanošću i strahom, savršeno mesto za cvetanje.

Оставите одговор