Kako merimo vreme

Neki dani nam se nemilosrdno sruče na leđa,
povuku nas za rukav
i sapletu.
Neki dani nas zaliju kišom i suzama,
osuše nas vetrom
i iskeze nam se u lice.
Srećni smo ako nas ne lupe po glavi.
Tada su nam živci prekratki, a dani predugi.

Tada vreme merimo roditeljskim prekorima, kajanjima, nadanjima i
dečjim nestašlucima, smehom i obećanjima.

Neki drugi dani, kad se rode, pomaze nas po obrazu,
srećni što su tu,
iskreno verujući da će im sve ići po planu.
Ti dani naivno veruju, zajedno sa nama, da se po svom početku poznaju,
da dobar doručak obećava dobru večeru,
da je život,
biće,
pa i dan,
savršen krug.
Ti dani, prevrtljivi, lažljivi dani
izvuku nam se kroz prste kao paučina,
kao pesak, onaj najsitniji.
Kad se izgube, još i ostanu, tek toliko da nas zagolicaju
i podsete na propuštenu šansu, na uzaludno nadanje.

Takve dane merimo neodržanim obećanjima,
ponavljanim greškama,
izjalovljenim očekivanjima.

A onda dođu dani
savršeni od početka do kraja;
u njihova jutra lako se otimamo snu
i hrlimo im u susret.
Nema lažljivog maženja po obrazu,
nema pribojavanja,
nema kajanja ni strahova.
Ti dani oslobađaju nas potrebe da meremo, sečemo, krojimo;
daruju nas beskrajnim poverenjem
u Ljude, u Svet, u Prirodu, u Ravnotežu.
Tim danima ne planiramo, ne zacrtavamo, ne odlučujemo
već se prepuštamo, verujemo, smejemo.

Ovakav dan jeste savršen krug.
U ovakve dane mi smo savršeni.

Verujemo u obećanja,
u nove prilike
i u druge i u treće šanse
da budemo bolji roditelji, bolji prijatelji, bolja deca.
Bolja bića.
I u ove dane nekad zaplačemo,
ali od radosti čiste,
zahvalni i skrušeni,
preporođeni i osnaženi.

Ovakve dane ne merimo;
oni nama uzimaju meru za budućnost.

Tags detinjstvo, kajanje, radost, strah, vreme