Koordinate za večnost

ALT: "koordinate za vecnost"

Hladna je bila ova jesen i pre tri leta, kada si se rodila. Gola, hladna i mračna.
Sedim i sada kao i tada za istim stolom i gledam kroz isti prozor u isti mrak. Sada, ti spokojno dišeš u susednoj sobi. Možda malo i zahrčeš, ako si baš umorna. Zajedno sa sestrom ponavljaš kako babaroga ne postoji i pokrivaš svoju malu plavu pticu. Da joj ne bude hladno.

Smejali smo se svi zajedno malopre kako si suptilno kucala da izađeš napolje. Kao da si govorila: “Možda jeste malo rano, ali nema više mesta ovde.” Jesi li ti kucala ili su te moji strahovi poterali malo ranije no što je trebalo? Ne može mi niko reći da misli ne uzrokuju događaje, da strahovi i iščekivanja ne utiču na budućnost. Dok sam sedela za istim ovim stolom, koncentrisala se na žute latice suncokreta na zidu kao na vesnike radosti i tiho zaplakala, najzad pustivši strah da izađe iz mene, kako si se ti osećala, drago moje? Kad sam se prepustila sećanju na prethodni porođaj i strahu koji sam osećala pre nego što sam ugledala lice tvoje sestre, koje poruke ti je preneo naš krvotok? Jesi li znala da će mi te sutrašnji dan doneti?

Moje telo je oduvek bilo tvoja kuća. Oduvek.

Kad kažem da sam za pet godina materinstva naučila više nego za čitav ostatak svog života, neko može pomisliti da se šalim. Ali ne šalim se. Kao mama, nekako ojačaš. Ojačaju ti ruke, bedra, ramena i šake; stopala ti postanu šira; crte lica očvrsnu, linije postanu izraženije; pokreti, obraćanje i ton – oštriji. U meni je ta nova ja počela još sa tvojom sestrom da se javlja, a dana kada si se ti rodila – i ona se rodila.
Jasno, glasno i odsečno rekla sam lekarima kakav će porođaj biti. Odnosno, kakav neće biti. Nije bilo mesta strahu i povlačenju ispred medicinskih radnika u porodilištu, pretvaranju u senu, u nevidljivog, ranjivog slabića u bolničkoj spavaćici. Nije bilo više vremena za suvišna preispitivanja, odmeravanja i kontrolisanja. I ti i ja imale smo samo jedna drugu tada, u tom trenutku, u tom prostoru. Ja – tvoj glasnik. Ti – moj čuvar.
Isprepletane. Duševno i telesno povezane.

Ništa na svetu nije bilo prirodnije od tebe u meni.
Ništa u životu nije bilo poznatije od tvoje glave na mojim grudima.
Mislim da nikada više neću moći da osetim te suze radosti, čiste, iskrene; suze koje su lile od suviška srca, od olakšanja, od osećaja da smo sigurne, da smo zajedno; suze kojima si i ti odmah dala svoj doprinos.
U trenutku kada su mi te položili na grudi, osećala sam se kao da u meni munjevitom brzinom pupi bezbroj cvetova, čitava bašta, svo cveće na svetu; kao da se proleće rađa, ali ne obično proleće, već ono koje sam sanjala kao mala, ono proleće čije cveće ne može da dočeka da procveta, da krene u život, ono proleće koje sam u snu posmatrala sa svog prozora. San u snu. I na javi. San koji se pamti čitavog života je san koji mora da se ostvari. Zato nije bilo čudno što se porođajna sala orila od mog pomalo nekontrolisanog smeha poprskanog suzama. Svaka moja ćelija drhtala je od radosti, radosti iskrene, ljudske, majčinske, sestrinske. Krv mi je pumpala kroz telo kao da je srušila branu i potekla svom brzinom.  Svaki mišić mi je igrao i od straha, i od umora, i od tvog dodira – od slatke, slatke ljubavi.

Moje telo je oduvek bilo tvoja kuća. Oduvek.

Ti i ja smo majka i ćerka, dve duše među nebrojenim milionima drugih duša, dva skupa svega što nas čini ljudskim bićima. Ti i ja smo sestre. Imamo mnogo više toga zajedničkog od fizičkih niti koje nas čine majkom i ćerkom. Znam da duše same biraju kojim će se dušama približiti, sa kojim će se dušama sroditi. Znam da smo nas četvoro sigurno u jednom trenutku u večnosti ugledali jedni druge i požurili da zapamtimo koordinate i putanje kojima ćemo se pronaći, puteve kojima ćemo jedni do drugih doći.
Zato, hvala ti što si me odabrala. Hvala ti što si nas odabrala.

Ni dani, ni trenuci, ni nas dve, niko od nas, i ništa – nije slučajnost. Zato se radujem kada čujem da svoju stariju sestru u igri zoveš mamom. Jedna drugu učite, jedna drugu dopunjujete. U grlu mi zastane dah kada vidim da grlite i tešite jedna drugu, da se rastužite kada se rastajete, da se jedna drugoj radujete kao ničemu i nikome drugom.
I kada sretnem pogled svog Rra u tom trenutku, ja znam da u ovom trenu uzletim u million čestica, u hiljadu zvezda, svaki trenutak koji sam provela na ovoj Zemlji imao je smisla. Zbog nas. I zbog onih zahvaljujući kojima smo se našli.

Nisi ti, svetla dušo, samo sjaj i proleće u novembru. Ti si razlog zašto je u jednom kutku kosmosa jedan prozor neprestano osvetljen. Zbog tebe tri duše u tom kutku kosmosa neprestano u radosti pevaju i uvek će, ma u kom kutku kosmosa da se nađu. Ništa nije slučajno, svetla dušo. Urezali smo koordinate u večnost.
Moje telo je tvoja kuća, tvoje utočište. Dok smo ovde.
Moja misao je tvoj dom. Zauvek.

ALT: "devojcica"
ALT: "devojcica"

25 Comments

  1. .moja mama je meni za osamnaesti rođendan napisala pesmu…Nikada višeproleća cvat mirisati neće tako jako, i nikada više nećeš biti mlad, najlepši pupoljče iz vrta mog…ima još, al se samo nadovezujem. Divna uspomena Mma za devjčicu. evo šmrčem. dobro jutro draga

  2. Pod jedan, više te ne čitam na poslu- rasplakah se k’o kakva mosunska kiša! Od sada te čitam uveče, kad svi zaspu, da mogu na miru da se isplačem k’o žena 🙂
    Pod dva: najsrećniji rođendan vam želim! Zna ta mala šmizla koga je odabrala za svoju mamu i srećna je, da srećnija ne može biti! Ljubim vas, dirnule ste me pravo u dušu….

  3. Idi bre Sandra, tačno sam znala da treba da sačekam miran momenat u kući da čitam ovaj tekst… Kakvu si ovo plačku napravila od mene?!

    Ja mislim da mi nikad neće prestati biti žao što mi nisu dali bebu da držim odmah po porođaju. Tek poslije pola dana sam ih dobila, oboje. Treći put neću to dozvoliti.

    Sretan vam rođendan, sa zakašnjenjem, ali najljepše želje se valjda primaju i tad. 🙂

    • Dražajša Nina, hvala ti mnogo! Mi spajamo čestitke za rođendan sa čestitkama za Novu godinu, Božić i sledećim rođendanom starije mišice koji je u februaru. Tako da, nema greške nit kašnjenja. 🙂

      Ja sam sa starijom mišicom kao ti. Doneli su je tek posle nekoliko sati, a pošto nismo bile zajedno u sobi zbog mog stanja, jednom su je zaboravili kad je bilo vreme za podoj. Tako sam ja tražila broj taj i taj. Srce malo zaboravljeno. I to me još uvek peče. Isto kao i tebe. Programiraj se pred odlazak u porodilište i ovog puta će biti kako treba – odmah na grudi. <3

Оставите одговор