Obećaj mi, Cvetana

Obećaj mi, Cvetana

Ona se u igri zove Cvetana i veruje da je gusenica koju je deda letos uhvatio, nazvao je Plavojka i stavio u teglu da posmatraju kako se pretvara u leptira, odletela dok su ona i njena sestra spavale pod borovima. Sada, kada spazi leptira, nada se da je to baš ona, Plavojka, gladna gusenica koja je dobila svoj srećan kraj.

Ona ne govori više da se ljubav ori, ali tvrdi, uporno ponavlja onima koji kažu drugačije, da je ljubav najvažnija od svega, da je ljubav veća od života; zna da odrasli ne znaju uvek sve najbolje, da nisu uvek u pravu.

Oči joj sijaju kad nauči nove stihove, kad zavrti hulahop, kad nauči značenje neke nove reči ili novo značenje neke reči koju već zna. I ne veruje više u strašnu priču o ćoravom dedi kojom ju je drugarica prošlog leta plašila. Ne prihvata više ni njeno apsolutno vođstvo, ni sva ona pravila i ultimatume kojima starija deca raspolažu i vladaju mlađom.

I dalje je luckasto nestašna, i dalje se krevelji, mazi se gurajući mi glavu ispod miške, kikoće se, golica me svojom kosom i ne da mi da ja nju golicam, i dalje piše moje ime i oko njega crta srca, i dalje me nekad namerno ne čuje… ali izraz njenog lica, njeni okrugli obrazi, pokreti njenih tamnih obrva, kao i ples njenih ruku, ramena, nogu… smekšali su, usporili su, kao da teže dostizanju samo njoj znanog i dostižnog sklada, ritma koji nije moj, ali mi je tako blizak, poznat; kao da je vazduh usporio kretanje svojih čestica da bi joj to omogućio. Njene crne trepavice češće se spuštaju sve do nosa, a neobjašnjivi dečji stid pokriva i najobičnije reči, susrete, pozdrave.

Obećaj mi, Cvetana

Ona kaže da ne voli ove okraćale dane i hladnjikave izvidničke struje jeseni. Zavidi svojoj sestri na drugom kraju sveta kod koje dan, kaže, traje šest sati duže. Ljuti se na noć i kaže, brzo ću sanjati, brzo će noć proći.

O, kad bi samo znala…
Tako brzo.

Ta cvetna haljina kupljena početkom leta već ti je okraćala.
Ta dva nova zuba tu su da ostanu; ostali će uskoro slediti.
Ta kosa postaje sve duža i duža, a ti sve sigurnija u to kako želiš da izgleda.

O, kad bi samo znala…
koliko ćeš još haljinica za sobom ostaviti… malih, okraćalih, neiznošenih,
koliko ćeš brzo prerasti i moja ramena, isto onako vilovito kako si prerasla moj struk,
koliko ćeš još važnih istina osetiti, usvojiti, živeti, isto kao što sada živiš ljubav o kojoj voliš da slušaš i pričaš.

Bojim se tog vilovitog vremena i čežnje za bezbrižnošću; bojim se nedostatka nebrige oko očekivanja, rezultata, postignuća. Letnji dan nikada nije bio kraći nego sada, čak ni onda kada sam ja polazila u školu, kada sam stajala ispred ogromnih platana u školskom dvorištu u teget kecelji crvenih džepova i čvrsto držala mamu za ruku, moleći je u sebi da me ne ostavlja, dok sam je očima pozdravljala, znajući da će morati da ode.

Obećaj mi, Cvetana

Ti ćeš moju ruku lakše pustiti, znam.
Ti ćeš se lakše otrgnuti iz tatinog zagrljaja. Jer ti se raduješ letenju.
A mi se okrećemo u čudu za koje smo znali da dolazi i pravimo kovitlac, da što lakše poletiš.
I mi se radujemo zajedno s tobom, čvrsto držeći tvoju mlađu sestru za ruku.

Ali, obećaj mi nešto, Cvetana.

Obećaj mi da nećeš dozvoliti da ukrote lepet tvojih krila.
Obećaj mi da ćeš uvek slušati svoj glas. Bez obzira na buku oko sebe.
Obećaj mi da ćeš Osećati; da ćeš Misliti; da ćeš Voleti.
I ponekad, više od svega, samo Biti; to je dovoljno za sve početke.
Obećaj mi da nećeš želeti ono što svet, ljudi, društvo, žele za tebe, ono što ti govore da treba da imaš, da moraš da uradiš, postigneš, sanjaš. Slušaj sebe i traži ono što tvoja Duša želi; ne gubi je iz vida, ne ućutkuj je, ne zaboravljaj.
Obećaj mi da dozvole, odobrenja i aplauzi neće biti važni za tvoje snove.

Znam, još uvek je rano da mi obećaš, Cvetana.
Ali možda nije rano da osluškuješ, da upijaš, da saznaš da možeš da biraš, da odbaciš, da prigrliš, da posmatraš očima, da vidiš dušom.

Za sada, Cvetana, obećaj mi da ćeš mi i dalje sedeti u krilu dok čitamo knjige.
Obećaj mi, Cvetana, da ćeš prećutati i kad ti je pomalo tesno, da ćeš se smejati, slušati, postavljati pitanja, jer moja koža je tesna, puna ograničenja, i iako želim u beskraj da se raširim, da ti bude udobno i da me svuda ima, da ti budem sigurna mreža, udoban krevet, mekano uzglavlje, ja još jedino mogu da širim ruke, da te pridržavam, podržavam, dočekujem, ispraćam.

Obećaj mi, Cvetana

Mislila sam da ćemo imati više vremena, Cvetana.

Stotine snova, hiljade poljubaca, milion nezavršenih rečenica.
Sve to stoji po ćoškovima naše kuće, među stranicama knjiga koje nismo stigle da pročitamo, odbačeno u trenucima kada je trebalo da bude prigrljeno, izraženo, odsanjano. Ali, znam, isto tako, da dolazi milion novih prilika da završim rečenice, da podelim snove, da ti spustim poljupce na čelo i kad ih ne očekuješ. Znam da dolazi milijardu novih šansi da ova dva stabla u svojim krošnjama zakovitlaju vetar za tvoja leđa, da budu putokaz, podrška i ljubav.

Za nekoliko dana, držaćemo se za ruke i posmatraćemo te dok budeš prolazila kroz ta velika vrata, jedna od najvećih kroz koja ćeš u životu proći. I radovaćemo se svemu što dolazi.

Jer znamo, Cvetana, u tvojim laticama je magija. Gde god da odeš. Ko kod da postaneš. Šta god budeš sanjala.
Čuvaj svoje latice, Cvetana.
Volimo te.

16 Comments

  1. Mirna i ja kao da idemo u paketu. Sve, od plakanja… pa do kraja… Moje letnje igralište najlepše na svetu – to naš cvet kreće u veliki svet? Draga, čuvaš li ti sve ovo i na nekom oblaku da one jednog dana pročitaju tvoje misli… Sećaće se postupaka, dela, pamtiće leta i dane… ali tvoje misli to će biti neprocenjiv dar jednog dana za Mišice…

  2. Divno blagosloveni bli… kako je pre mnogo godina moj sin veselo i hrabro išao ispred nas ka svojoj školi, i kako je suza, kao dijamant zasijala u oku kad me je pogledao kako izlazim iz učionice, a on i druga, njemu nepoznata deca, ostaju…. Za našu decu i decu naše dece – samo ljubav!

Оставите одговор