Sumorna vila

Ako si već rešila da požuriš,
u redu, dočekaću te raširenih ruku.

Juče si me naterala da unesem mladice još gladne sunca.
Zahvaljujući tebi i tvojoj kiši, učinilo mi se da nikad nisi ni odlazila.
Već brišeš zeleno i donosiš svoje boje.
Još uvek boje.
Još malo – trulež.

Jučerašnja Žudnja ne bi imala isti smisao bez tebe.
Jučerašnja čajanka ne bi bila ista.
Ni dremka sa mišicama na kauču.
Umalo da se raznežim.
Umalo da mi izmamiš osmeh.

Ali…
Nisam entuzijasta.
Neću krenuti u duga pešačenja, šetnje, na kampovanja.
Neću čežnjivo gledati u tvoje izmaglice.
Ne zavaravaj se,
pamtim ti sve oktobre
i opraštam ti ih jedino zato što nebo tada učiniš prelepim.

Kad vidim tvoje kišne oblake, instinktivno se povlačim,
pokrivam džemperima, jaknama
i štitim kožu, štitim sebe, svoje bližnje, svoje mladunce
od drhtavice kojom nas pratiš,
od slinavih noseva i kijavica beskrajnih.

Sve u meni buni se protiv tebe.
Tvoji principi protivni su mojoj prirodi.
Ne, ne želim da meditiram o prolaznosti svega,
ma koliko ti to htela.
Znam da sam večna.
Znam da smo zauvek.

Sumorna vilo, uzalud ti sav trud.

ALT: "jesen"

Оставите одговор