Zimska jutarnja tihovanja

Zimska jutarnja tihovanja

Jutros sam otvorila oči. Polako.
Jedan kapak.
Pa drugi.
I brzo ih sklopila ponovo. Oba.
Zimska potmula belina
obavila mi je glavu poput oblaka.
I sela na čelo.

Iz kreveta vidim vrhove krovova
ružnih zgrada
neopisivih fasada.
Ali iza nadirućeg betona
nazirem brdo.
Bele grane
na belom drveću
visoko
gde niko ne prolazi
gde se niko ne budi.

On je skuvao kafu.
Nasmešio mi se za dobro jutro
ispod svojih divljih obrva.
Tiho, da ne prekine jutarnju tišinu
tišinu koja izmešta
premešta
centrira
tamo gde želiš da budeš
na brdo
visoko
među belo drveće
iza belih grana
iznad bledih krovova
ispod staklenog neba
u maglu
duboko.

Sipao je kafu u dve šolje
bele poput naših lica.
Ispijali smo tišinu
brzinom kojom smo ispijali vrelinu.
Ćutali smo o šumi
o kući među drvećem
o ognjištu
o vremenu koje ne leti
o prostoru koji ne izmiče.
Tihovali smo o nemim jutrima
o hrabrosti
o rešenosti
da uradimo ono što još uvek ne smemo.

Nade su se preplitale po sobi
kao para iz naših punih šolja.
Snovi su se sudarali
preticali
dopunjavali
kao i uvek
kad on i ja sedimo jedno pored drugog.

Ustao je sa svoje stolice
pored hladnog prozora
zagledao se u brdo
oslikano na drugom prozoru
pomilovao me pogledom
nasmešio se
i pitao:
„Jesi li za još jednu ljubavničku kafu?”


Zimska jutarnja tihovanja

Оставите одговор