Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista, zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti.
Bila sam strpljiva.
Bila sam dovoljno strpljiva da u vrele letnje dane samom životu poklonim pažnju kakvu uvek zaslužuje. Imala sam strpljenja da sanjarim, da zaboravim na svet oko sebe čitajući knjigu, slušajući radio, mazeći psa u dvorištu. Imala sam dovoljno snage da mogu da prepoznam savršen trenutak i da se izgubim u njemu. Bila sam dovoljno lenja da ostanem u tom trenutku dugo… drugima se činilo – predugo. Imala sam snagu da se posvetim jednoj stvari, jednoj priči, jednom trenutku sa strašću koja mi je, čini mi se, sada nepoznanica. Da sednete sa mojim roditeljima na kafu, ispričali bi vam sigurno kako moja moć opažanja nije bila izvanredna, jer je pored mene mogao da prođe i čitav čopor divljih životinja, ili lopova, a ja to ne bih primetila jer sam – čitala knjigu.
Umela sam da budem lenja.
I nije me grizla savest zbog sopstvene lenjosti, zbog lenjosti u kojoj sam živela hiljade života.
Nadala sam se da ću ovog leta dovesti u red svoje nemire. Bila sam rešena da uronim u leto, da se izgubim u žitu, da odem stazama na kojima me niko ne bi našao. Ni oni najrođeniji. Želela sam da nađem snage da budem dete, jer sam ta nastojanja rečima specijalizirala. Lenjost, dokolica, bili su moji prioriteti za ovo leto. Optimistična, ponela sam na letovanje gomilu knjiga, objasnila mišicama da mama voli da čita i da se ljulja na ljuljašci i da zuri dugo u jednu tačku i da bi baš volela kad je niko ništa ne bi pitao za to vreme i da voli da čita i piše slobodne, besmislene stihove i da voli da plače zbog savršene senke na stablu, zbog gugutki na krovu, zbog mekog, narandžastog sjaja letnje zvezde, i da voli kad joj se srce i duša pune milinom toliko da će popucati po svim šavovima, i… pa, ništa. Mišice sve razumeju, sve znaju. I vole svoju mamu i učiniće sve da i ona bude dete.
Ali…
Ja više ne umem da budem lenja.
Ja više nemam strpljenja.
Ja više ne umem da budem dete.
Ja sam zaboravila kako da budem u miru sama sa sobom, zaboravila sam kako da osluškujem svoju dušu, zaboravila sam kako da razumem ono što mi ona govori ovog leta, zaboravila sam da gugutke ne sleću slučajno na krovove pod kojima ja boravim.
Ta veza sa mojom dušom, sa onim što sam ja, možda se prekinula onda kada sam pomislila da to što jesam nije dovoljno dobro, nije dovoljno vredno, lepo, značajno, savršeno. Ah, savršeno.
Da je Bog bio ovog leta gde sam bila ja, i da je video to drveće, nebo, oči, osmehe, duše koje sam ja videla, da je osetio te mirise, da je čuo šum borova u plavetnim visinama, sigurna sam da bi pomislio da Njegov Raj nije jedinstven i znam, prosto znam da bi prepoznao vasione čitave u svakom zrnu peska pod svojim stopalima. Čak i u one kišne, hladne dane, čak i za vreme onih kratkih pljuskova posle kojih bi zemlja zamirisala, a drveće se obojilo u toplo, narandžasto, meko, ta zemlja, taj prostor i to vreme bili su – Raj.
Ono što mi duša govori ovog leta je da ima vremena za sve.
Ono što mi duša govori ovog leta je da verujem sebi.
Ono što mi duša govori ovog leta je da je put do sebe dug, a da je povratak sebi još duži.
Ono što mi duša govori u leto, svako leto, je da iz ovog Raja nikada neću otići.
Ono što mi duša govori u leto, svako leto mog života, je da su trenuci važni, ti trenuci u kojima mi se od grla otme uzdah, od očiju suza, ni zbog čega drugog, već prosto zato što je boja neba predivna, ljudi oko mene nasmejani, a na radiju savršena letnja melodija.
Ono što mi duša govori u leto je da je život dovoljno dug da mogu koje leto i da proćerdam na jurcanja, ali i da je prekratak za kajanja, za zanemarivanja, za nevoljenja, za zaborav.
Ono što mi duša govori u leto je da nema ničeg lepšeg od sunca na njegovim trepavicama.
Ono što mi duša govori u leto je da je leškarenje na suncu u redu, da je sladoled za doručak sasvim prihvatljiv, da je u redu pročitati knjigu u dahu i zaboraviti na sve drugo.
Ono što mi duša govori u leto je da je u redu plakati zbog lepote ili prejakih osećanja i smejati se kroz te suze kad drugi počnu da ti se čude.
Ono što mi duša govori u leto je da je mir sa sobom najvažniji.
I da onaj narandžast sjaj na brdu i u našim kosama neće zauvek trajati.
…Трајаће!
Било је уживање крочити у овај МИР.
Поздрав!
Veliki, veliki pozdrav, dragi Stanimire!
mmmmmmmm Mama Sandra… ako neko ima očuvanu dječiju dušu onda si to ti. Samo to ne vidiš 🙂
Uzdam se u tvoje reči! 🙂
i ja volim leto i sunce i toplo i reku i dunav i moju sljivu i travu i ljude i da citam i da pisem
Ti si moj soul mate! <3
A ono što meni govori duša je da si ti jedna divna duša. I nemoj da te brine promena, duša se menja zbog odgovornosti, malo se zbuni, uzdigne se iznad sebe…a kako vreme prolazi i deca rastu saživi se sa tom odgovornošću i polako se vraća sebi još uzvišenija i punija.
Znam da i te kako imam čemu da se radujem i da apsolutno divne stvari dolaze na red. 🙂 Zbunjuje me samo malo to što sam sa svojom decom nikad veće i nikad manje dete, istovremeno, kao neko podvojeno biće na klackalici između euforije i straha, smeha i plača, slobode i odgovornosti. Uzdam se u tvoje reči, hvala ti mnogo! 🙂
Ti si moj svetionik, tvoje reči su lek za moju dušu kojoj često tako malo dajem. Hvala ti.
Tu smo, draga moja!
Ti si divna duša… 🙂
Hvala ti, draga Majska, ali ima u njoj svega i svačega… 🙂
Ovo mi se najviše dopalo :”Ono što mi duša govori u leto je da je mir sa sobom najvažniji.”
Vidim da ste svi uživali :-). I duša moja Duška i ona se prepustila potpuno <3.
Tako mi se dopadaju tvoji tekstovi, ali i fotografije ih upotpunjavaju . Nekako su savršena simbioza. Mada ti to već znaš :-).
To je Duškino omiljno mesto u čitavoj vasioni na kojem je pre nekoliko godina oporavila kičmu – sunce, pesak, i neko cveće u koje voli da se uvalja. Ubeđeni smo da to cveće ima neka lekovita svojstva, kad bira samo na njemu da leži. 🙂
Одмараш нас… Милујеш нас…
Hvala ti, od srca! 🙂
Meni je nekako opipljiv taj tvoj mir. Kao da si nasred klackalice i držiš savršenu ravnotežu i pritom isijavas svetlost i toplotu. Eto, tako ja tebe doživljavam iz tvojih tekstova.
Mislim da ću od sada, u svakoj kriznoj situaciji, da zamislim sebe na ovoj slici koju si opisala. 🙂 Hvala ti!
Divno draga Sandra! Možda malo drugačije nego prije, ali vidim da je ipak svima lijepo. I Duški, i princezama i odraslima 🙂 Uživajte :*
Malo drugačije, sa sličnim ciljem. 🙂 Jeste, zaista jeste lepo. Kako drugačije može biti ispod letnje zvezde…? 🙂 Nadam se da i vama lepo prolazi leto. <3
Сваки тренутак је важан, али само некима придодамо придев – посебан. Ето, то ми је пало на памет док сам читао твој пост.
Možda posebnost trenutaka zavisi od toga za šta nam je srce otvoreno dok ti trenuci traju, šta puštamo da uđe, a šta ne prepoznajemo. Hvala ti za nadahnuće i lepu misao u toplo letnje popodne. 🙂
Uživam dok čitam o tebi i tvojim mišicama..veliki pozdrav za vas 🙂
Draga Rado, hvala mnogo. Evo, i mišice šalju poljupce za teta Radu. 🙂 <3
Prekrasno, toplo i životno i dječje i odraslo i promjenjivo i stvarno, najstvarnije….sve je rečeno! Dirnulo me jako, taman tamo di treba!
Drago mi je neizmerno što je pogodilo kako treba i gde treba. 🙂
Pročitah ja ponovo. Ovoga puta, kao Pesmu Životu. <3
Draga Negoslava, hvala ti! 🙂 <3
Juče, dok sam nešto radila na netu, priđe mi Dušika i kaže, ajde ukucaj “gugutke” da vidimo šta će se pojaviti. Ukuckam tu reč i prvo što se pojavi bio je ovaj tekst :). Nisam ga pročitala juče, al’ evo, danas me je ponovo pronašao i pročitah ga. Trebao mi je ovaj mir, ova ljubav, razumevanje, vetar u krilima, trebalo mi je prepuštanje trenutku. I da znam da još neko plače zbog savršene senke na stablu. Tvoji tekstovi za mene su meditacije koje me svaki put odvedu tamo gde treba – u središte sebe.
Hvala ti <3
Drago mi je što je tako, draga Svetlana! ❤ I drago mi je što gugutke vode na Letnje igralište; one su jedno od mojih najživljih sećanja na detinjstvo. 🙂 A najdraže mi je zbog zajedništva pred senkom na stablu, najdraže.
<3