Kada sam ja bila dete, leto je počinjalo oko 20. juna, čim bih se vratila iz škole, ostavila udžbenike i izvadila svih deset knjiga školske lektire za narednu školsku godinu. Leto je značilo beskrajne jurnjave dvorištem i ulicom, vožnje biciklima i po suncu i po pljuskovima (Setiće se moja rođaka odlično jedne takve, sa točkovima bicikala potpuno zagnjurenim u blato, zato što smo baš pred pljusak odlučile da istražujemo nove staze.), večernje logorske vatre, sladoled za doručak, ručak i večeru, mamine povike da se vratimo kući pre mraka…
Leta ovih dana, ovih godina, kao i sam život, izgledaju nekako… ne znam… zauzeto. Svi smo na rasporedu, i to poprilično tesnom. Iako ni suprug ni ja nemamo tipične poslove, opet smo nekako uspeli da popunimo svaki minut u 24 sata koji su nam na raspolaganju. I mišicama smo, naravno, smislili gomilu aktivnosti kojima bi trebalo da se bave i ako bilo koju propustimo, loši smo roditelji, rezonujemo.
A šta ako odlučimo da vratimo ono leto naših detinjstava, i za nas i za mišice? Šta ako odlučimo da ova dva naredna meseca nećemo žuriti? Šta ako vratimo malo magije, ako zažmurimo na crno ispod nokta, ako dozvolimo sladoled za večeru i čitav dan proveden u parku bez griže savesti? Da ovo leto bude pravo, leto uživo, kakvo mi nedostaje već, čini mi se, čitavog života?
Želim da mišice dožive divne stvari ovog leta i da ih ne zaborave.
– Kada se probude, mogu da budu same u dnevnoj sobi dok se mama i tata izležavaju. Mogu da pojedu samo po bananu dok mi ne ustanemo. I da puste crtaće, ukoliko baš to žele.
– Ako negde krenemo, ne moramo tamo i da stignemo, ukoliko nešto interesantno počne da se dešava na samom putu. Radost je u putu, ne u cilju. Radost je dan bez agende.
– Kada izađemo u park, nećemo nositi igračke. Grančice, trava i kamenčići mogu biti sasvim dovoljni za igru i maštanje.
– Napravićemo piknik.
– Spavaćemo popodne. Svo četvoro.
– Uvek ćemo jedni drugima na svako pitanje odgovarati sa da. Da li možemo još da ostanemo u parku? Da. Hoćeš li da mi pročitaš Snežnu kraljicu od 50 strana pred spavanje? Da.
– Izbacićemo pravila. Ovog leta mišice ne moraju u 8 u krevet, pa ni u 9. Ran odlazak na počinak je precenjen. Da vidimo koliko ćemo nas dvoje izdržati.
– Smišljaćemo samo naše priče.
– Smišljaćemo samo naše igre.
– Brčkaćemo se u kadi.
– Posmatraćemo zalaske sunca, brojaćemo zaludno zvezde.
– Možda i pokisnemo.
– Možda ispunimo neki san koji već dugo sanjamo.
– Vratićemo se jednostavnom i lakom, jer je leto upravo takvo. Doručak na terasi, činija sladoleda, limunada sa lavandom, cveće na terasi, škiljenje na suncu, šetnja u sumrak, beskrajni razgovori.
– Dovešćemo prioritete u red.
– I bićemo prisutni svakog trenutka, jer, iskreno, gde je bolje nego ovde i sada?
Ovaj život, ovo leto, više su nego dovoljni.
I ja se sa radoscu secan svog detinjstva. I pitam se da li ce i mojoj bebi za nekoliko godina biti tako lepo i interesantno. Stalno napolju, u kamencicima i grancicama, igranje sa drugom decom dok se ne umorimo. To su bili dani…
Jesu. Ja sebe hvatam kako, uz mišice, sve češće i češće razmišljam o tome i pokušavam da ono što mislim da one treba da dožive prilagodim postojećim uslovima. Sva sreća, pa smo okruženi parkićima. Mada bih volela da pobegnemo preko leta u selo i da zaboravimo na sve ostalo. 🙂
boze rasplakala sam se
Draga Nato, ja sam srećna ako Vam se tekst dopao. <3 Mislim da treba češće da se prisećamo da je sreća u našim rukama. 🙂
Odlicno! Imate (mada vam nije neophodna) i moju punu puncatu podrsku 🙂 🙂 🙂
Ma kako mi nije potrebna! Vidite da vapim za podrškom. 🙂 Hvala Vam od sveg srca! <3
Kako da ne podrzim – ideje su odlicne! Sad napred u uspesnu realizaciju 🙂
Samo da nam još stigne leto. 😉
Oči su mi pune suza… jasno mi je da si kao opomena došla na moj put. Čitajući tvoje redove shvatih šta mi treba… šta nam svima treba.
Hvala ti na divoti danas <3
Opomena da lovimo trenutke i da živimo život, a ne da smišljamo izgovore kako nemamo vremena… to nam svima treba. Hvala ti, draga! 🙂
Čini mi se da će ovo leto biti divno leto! 🙂 <3
Drugačije prosto ne može biti! 🙂 <3
Leto uživo- oooo daaa! I ja želim u svom ovom nedostajanju da ga revitalizujem.. gađala si više puta u (moju srčanu) metu i, zamisli, pogodila 🙂 hvala Sandra!!!
Ljubgrl! :* <3