Ručali smo, oprali sudove, prepričali dogodovštine i šta smo novo naučili tog prepodneva.
Malo smo insistirali na poštovanju pravila za stolom, malo smo se grlili.
Napolju je padao sneg i duvao vetar – vreme stvoreno za šolju tople, sveže skuvane kafe i knjigu, onu koju pokušavam da završim već dva meseca.
Mišice su rekle da žele da se igraju, a ja sam se sebično obradovala u sebi i sklupčala se na fotelji sa šoljom kafe u ruci i knjigom na krilu.
Mmmm… jedan od najboljih osećaja na svetu dok napolju huči, buči i ledeno se beli, a dečji smeh greje kuću.
Vreme za mene, samo za mene, i to u toku dana. Najzad su porasle, najzad mogu da radim ono što želim, što me odmara, što me opušta, što me vraća sebi… i to dok su njih dve budne.
Posle nekoliko minuta, prćasti nosić se promolio na vratima: “Mama, dođi da se igraš sa nama.” Dva para krupnih očiju i dva naručja puna igračaka stajala su ispred mene.
Sedela sam, nema, razočarana, razmišljajući o njihovom pozivu.
Želela sam vreme za sebe, samo za sebe. Sebično, želela sam samo pola sata za čitanje, možda još petnaestak minuta za zurenje kroz prozor i spontanu meditaciju.
Mali deo mene želeo je da bude sa njima, želeo je da se igra sa njima, da se prevrće po sobi, da ih golica, da ih mazi, da smišlja imena njihovim igračkama i da igra uloge.
Mali deo, malecni. Skoro zanemarljiv.
Taj mali deo rado bi se odrekao čitanja knjige i ispijanja kafe i u tren oka veselo bi odskakutao do sobe.
Sebični deo mene koji je želeo vreme samo za sebe i dalje je, uporno i tvrdoglavo, želeo da se ogluši o poziv i da ostane u fotelji… ušuškan, sam, ostavljen na miru od svih.
Zaista sam želela da budem sama, da samo pijem kafu i pročitam jedno poglavlje.
Samo jedno.
U isto vreme, stidela sam se svoje želje.
Ja – loša mama, postiđena pred samom sobom; ja – sebična mama, koja bi radije ispunila želju sebi nego svojoj deci.
Ja – mama koja se trudi da bude uvek tu za svoju decu, sveprisutna, svedavajuća; ja – mama koja krije i jede čokoladice koje njena deca dobiju na poklon.
Rastrgana između dva nagona, govorila sam sebi: “Još samo ovu stranu, pa idi, igraj se sa njima. ”
Završiću kafu, završiću stranu i idem u njihovu sobu na dvadeset minuta… pola sata, najviše. Onda ću se vratiti ovde i provesti neko vreme kako sam zamislila… onako kako meni, samo meni prija.
Ne propušta mi se trenutak.
One su već velike.
One treba da znaju da mami treba samo njeno vreme. One treba da vide mamu kako provodi to vreme samo za sebe i da znaju da je to u redu… da ga i one jednog dana isplaniraju i ostvare.
Odugovlačila sam i odlagala odlazak svojim razmišljanjima i pravdanjima.
Još jedan gutljaj, još jedan red.
Vrata su se ponovo otvorila: “Mama, dolaziš?” Svetle, vesele oči na vratima, u iščekivanju.
“Naravno da dolazim.”
Ulazak u njihovu sobu je kao ulazak u drugu dimenziju, u drugi svet.
Njihova soba miriše na njih, na njihov sladak uspavani dah. Njihovom sobom vladaju druge sile – vesele boje, njihova vesela cikanja, njihove lutke, radosne misli iz njihovih knjiga.
Ležale smo na podu, davale nova imena njihovim konjićima, uselile smo ih u novu kuću.
Pravile smo im kolačiće, otpevale im uspavanku, poljubile ih za laku noć.
Mlađa mišica je postala petao za trenutak, pa je probudila konjiće.
Razgovarale smo izmenjenim glasovima.
Padale smo niz litice i spasavale jedna drugu.
Ljubile smo se i grlile kroz uloge koje smo jedna drugoj dale.
Golicale smo se, mazile, smejale.
Posmatrala sam ih. Slušala sam ih. Koncentrisano, usredsređeno, samo njih.
Srce mi je radosno treperilo pod njihovim veselim cikanjem.
Trideset minuta, samo trideset minuta za uvid u njihov izmaštan svet, u njihovu igru, u njihove omiljene uloge, pesmice, radovanja.
Mlađa, mala ja, ona prevaziđena, čiji glas redovno biva ugušen, bila je srećna što je ponovo dobila šansu da izađe i da se poigra, da osmisli igru, da zamišlja život. Makar na samo trideset minuta.
…
I to je bio najbolji deo mog dana… deo dana kada sam potpuno zaboravila na vreme samo za mene, na nedovršeno poglavlje, na kafu koja se setno hladila na stolu.
Umesto toga, dobila sam ono najvažnije:
Povezanost.
Prisutnost.
Smeh.
Radovanje.
Spokoj.
Vreme.
Sećanja.
Odsjaj sopstvenog detinjstva.
Posmatrala sam svoju decu, samo njih, u jednom delu vremena, neometano… srećna, povlašćena.
Oberučke sam prihvatila njihov poklon – ponovno proživljavanje mojih detinjih dana, sećanje na to kako sam se igrala kao dete i kako sam se tada osećala. Neverovatno je kako je malo potrebno da deca u nama ponovo isplivaju.
Naslage zrelosti i godina odrastanja lako se probijaju. Ono detinje u meni i dalje je najjače.
I to detinje u meni želi da grli moju decu, da se drži za ruke sa njima, da smišlja priče, da mašta.
Samo trideset minuta od dvadeset četiri sata ovde me je dovelo.
Ovde, gde se ponovo, kao dete radujem, gde mi odmor i meditacija ništa ne znače i gde bih na miris kafe samo napravila grimasu.
Samo trideset minuta je dovoljno.
Nisam zažalila zbog svoje odluke. Naprotiv, obogatila sam svoju dušu i shvatila da dečji poziv za igru ne treba odbijati.
Trideset minuta nije mnogo vremena, a ima snagu da nas zbliži, da nas bolje upozna, da pokloni sećanja, uspomene, divno proživljene trenutke.
Sledećeg puta neću mnogo razmišljati.
I ako budem imala gomilu posuđa u sudoperi, i ako me budu čekali neodložni razgovori.
Ostaviću sve na trideset minuta.
Na trideset minuta, koji će se nuditi još neko, ograničeno vreme… dok su još uvek male, dok me još uvek žele u svojim igrama.
A sada ću ipak ponovo sebi da pripremim novu šolju mirisne kafe.
Pronaći ću stranu na kojoj sam zastala sa čitanjem .
Prigrliću sebičnu, odraslu sebe i pobrinuću se za nju.
Jer, i ona je važna.
Moram češće da se podsećam toga.
Tako je. Treba prigrliti obe svoje “sebe”. I dok smo u tim ulogama – posvetiti im se, ne zaiti sa onom drugom. Obzirom da je moj mali jos uvek beba, ne nadam se tom procitanom poglavlju dok je on budan. Ali zatov dovijam na razne nacine, tipa “hoces opet da sikis?” dok zazmurim i budna odspavam tih par minuta, i tako to 🙂
Kad se samo setim tih dana, meseci i meseci nespavanja… Sama sećanja na te dane mirišu na umor, na nežnost, na toplinu, na mekane kosice i minijaturna stopalca. Šteta je te dane provesti u čitanju ili bilo čemu drugom osim u upijanju postojanja tog divnog, novog stvorenja. Lagala bih kada bih rekla da ti ne zavidim. 🙂
A meni je baš prijalo da ukradem malo vremena na poslu i da udahnem malo topline i dobrote čitajući ovaj tekst uz mirisnu kafu i tmuran dan koji mi maše pred prozorom. <3
Meni je mnogo, mnogo drago zbog toga! 🙂 <3
Divno i inspirativno, kao i uvek <3…
Hvala ti, draga Tanja! 🙂
Lepo je biti svestan te sebičnosti, kao što ste svesni Vi.
Nažalost, mnogi roditelji nisu toga svesni, pa zaborave na decu, ali ne zbog sebe, već zbog lenčarenja. Ne žele ni sami na sebi da rade, da pročitaju nešto, ili da se posvete nekim svojim interesovanjima…
A deca upijaju sve i znaju to roditeljima da natrljaju na nos.
Pola sata je dragoceno vreme i za roditelja i za decu. A deca će vremenom, (ako im roditelji svojim primerom to pokažu), prihvatiti da i mama i tata trebaju da imaju svoje vreme, i znaće da ga ispoštuju.
Ukratko, odličan tekst – to jest, sve se može ako se hoće. Pozdrav! 🙂
U pravu ste. Deca najbolje uče kroz primere koje im pružamo; tako se ja tešim da će čitanje knjiga na kauču uvek biti dobar primer. 🙂 Šalu na stranu, ništa ne vredi da mi, roditelji, kategorično insistiramo na nekim stvarima, a da živimo neke druge istine. Hvala mnogo na komentaru koji divno dopunjuje moje reči!
Divan tekst, kao i uvek.
Toliko smo rastrzani i zabrinuti za svaki svoj korak da nam se i odluka da li da se (opet) igramo s njima svodi na dileme – hoćemo li im ubiti maštu i samostalnost ako se svaki put odazovemo njihovom pozivu? Ili se treba opustiti, prepustiti, predati? Kako se uopšte nalazi ravnoteža, osim intuicijom?
Ali jedno je sigurno – svaki trenutak proveden u dečjoj igri, igri sa decom je neprocenjiva lekcija, uspomena i vrednost koju treba prigrliti svim srcem.
Upravo to. Šta da uradim i kako da uradim to što odlučim da bi moje dete imalo maksimalnu korist? Kako naći pravu meru u svemu što radimo, meru koja će odgovarati njihovim istinskim razvojnim i duhovnim potrebama? Nisu mi strane te muke; naprotiv. Mislim da je previše saveta i onlajn i u knjigama, gde god da se okrenemo. Kao da svi znaju da je ono što je namenjeno deci i što je o deci ima najbolju prođu, da se tu ne štedi, ne sitničari, ne ukida. Ja najviše volim one koji nude jednostavnost i smirenje… i za roditelje i za decu. Previše saveta roditelje frustrira, hteli to oni da priznaju ili ne… a onda se frustriraju i deca. Mislim da si potpuno u pravu – intuicijom do ravnoteže; uostalom, svako od nas svoje dete najbolje poznaje. Hvala ti mnogo! 🙂
Само једном ће имати толико година и бити тако шашаве, заводљиве и непосредне. Шта је цена изгубити те тренутке?
За тричавих, увек надокнадивих, родитељских 30 минута која деци значе – живот. Мислим, буквално, јер се на тај начин гради поверење у родитеље, људе, развија емоционална резонантност, оптимизам…
Поздрав Летњем Игралишту!
Zaista jesu neposredne, iskrene, jednostavne a opet tako nove u skoro svakoj drugoj rečenici. Milion stvari učim od njih – za ručkom, na putu iz vrtića, dok slažemo slagalicu, dok filozofiramo nad knjigama. Samo je važno pustiti ih da govore, postavljati im pitanja, posmatrati ih širom otvorenih očiju… neprocenjiva blaga su u njima… a mi nekad nismo sigurni kakva su nam to čuda došla u kuću. 🙂
Nema cene koju ne bih platila za te trenutke. Hvala, dragi Stanislave! 🙂
Predivan, istinit tekst, bas je tako…
Nije sramota priznati sopstvene slabosti… 🙂
Hvala, Mirjana!
Mi smo od letos ustanovili neke običaje. Imamo vreme za zajedničku igru i vreme kada se svako “igra sa svojim igračkama”. Ona sa konjićima ili flomasterima, tata sa kompjuterom, a ja već nađem nešto da čitkam, na netu ili u knjizi. Mislim da je podjednako važno i jedno i drugo vreme. Jer kad se igram sa njom, a nemam vremena za sebe, nisam zadovoljna. A kad se posvetim sebi, a nismo konjiće izvele na livadu ili crtale omiljenim voštanim bojama, opet nisam srećna.
Slažem se, draga Biljana! Mislim da, kako nam deca rastu, to neko vreme za naša interesovanja mogu poprilično dobro da se usklade. Na primer, kada deca vide da mama i tata čitaju knjige ili igraju društvene igre u vreme predaha, vrlo verovatno će i oni poželeti da rade iste stvari. Ali, i ako kockice ne poklope tako kako bismo mi želeli, svakako će postojati jedna zdrava atmosfera u kući gde svako razume svog bližnjeg. 🙂
Divna mama Sandra 🙂
Upravo sam priznala da kradem deci čokolade i da mi je prvi poriv da ispunim sebi želju, a ne njima… Šta je tu divno, moja ti?! 🙂
Draga “Letnje igralište”, ovaj tekst je vrh vrhova. Ovo bi trebali pročitati svi ljudi svijeta. Mudro, iskustveno, toplo… i tako bih mogla nabrajati. Sve pohvale!!!
Draga Rahela, hvala od srca! 🙂
meni je sve vreme sveta 🙂
Ti si divna! <3
djecu nemam, al’ kroz tvoje postove prozivim sve sto napises haha … razvesele me 🙂
Mnogo mi je drago što te vesele. 🙂
Divan tekst, velika inspiracija! Ja sam u zadnje vreme počela da “zabušavam” i kradem trenutke za sebe kada se zaigraju, ali često vidim da im još uvek trebam i još uvek falim, i da još nije došlo vreme za “mojih trideset minuta”. Divno je podsetiti se da je trideset minuta provedeno sa njima vrednije od svih mojih odraslih planova i želja…. još neko vreme.
Mislim da je neizbežan i potpuno ljudski taj trenutak “sebičnosti” kada smo sami sebi najvažniji, kada želimo samo malo vremena samo za sebe. To “zabušavanje” je zapravo provetravanje i obnavljanje. Posle toga je svaki trenutak sa najmilijima milion puta slađi. Tako je kod nas. 🙂
Hvala ti, draga Tamara!
Ni ja nikada nisam žalila to vreme, provedeno u dečijoj igri. Jednostavno, sve moramo biti svesne da će sve proći, da će poziva u igru biti sve manje, pa ih valja iskoristiti dok su tu.
I danas, idem u sobu mog malog košarkaša da gledam “kako ubacuje”, i usput se tako ispričamo… do sutra…
A sa velikom princezom čitam. Čitanje u dvoje. Mama i ćerka i dve knjige. Slika i prilika. 🙂
Divno! 🙂
Mi smo juče imali goste i jedna od omiljenih tetaka je bila tu, češkala mlađu mišicu i raspravljala o nekim jako važnim situacijama u vrtiću sa starijom mišicom. Kad sam ušla u sobu da ih pitam da li žele tortu, moje mišice su se istovremeno okrenule ka meni i rekle, uglas: “Mamaaa, izađi!” Toliko o tome. Izašla sam iz sobe smejući se i slomljenog srca, u isto vreme. 🙂