Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu.
Plave cipelice su prevalile dug put do nas; došle su čak sa drugog kraja sveta, ali mislim da su mlađoj mišici od samog početka bile namenjene. Napravljene su za nju, sigurna sam. Odlučni, glasni koraci, gotovo marširanje po parketu i povremeno ubrzano, a neujednačeno lupkanje samo su neki od znakova da je mišica u svom svetu. Osećaja i želje da želim nešto u krevet da ponesem koliko mi se dopada, i sama se sećam. Ja sam uglavnom knjige i lutke vukla sa sobom, ali nije nam svima isto dato. Zato i nju sada razumem i zato operemo cipelice i stavimo ih u krevet svake večeri kada ona to zatraži. I pokrijemo ih, pride.
Čim uđe na vrata, mišica se izuva i traži svoje plave cipelice. Tek tada odlazi da pere ruke, ruča i onda, pomalo zamagljenog pogleda i sa nekim nejasnim rečima na usnama, odlazi od stola. Tumara kućom, peva i mrmlja u bradu sebi, zidovima, prozorima, biljkama i psu; lista knjige stopala nameštenih tako da cipelice mogu da dišu i da se što bolje vide. Otvara svoj ormar i traži haljinice, traži pruge i tufnice, pravi najneverovatnije kombinacije. Njena starija sestra samo povremeno podigne pogled sa svoje kule ili sa knjige i uzdahne ili se nasmeje… što zavisi od trenutne poze njene mlađe sestre. Mlađa mišica se penje na stolicu i gleda kroz prozor, smeje se, priča, crta prstom po ledenoj kopreni; pravi čaj sestrinim zmajevima i pita ih da joj još jednom kažu koliko su lepe njene plave cipelice i pazeći da ne izguli svoje cipelice.
Njen pogled sreće moj dok stojim na vratima i dišem mir, dok očima upijam savršenu ravnotežu, sklad i uravnoteženost. Pritrčava mi. Razgali me i postidi ta oduševljenost i sreća sa kojom uvek prilazi, bez obzira na to što smo se možda pre samo deset minuta videle. Grli me kao da nismo bile zajedno godinu dana i objašnjava mi koliko je srećna. Oči joj se smeju, cakle, blistaju. Grlimo se dugo, a onda konstatuje da smo se dovoljno mazile i vraća se svojoj igri. I ja posmatram svoju decu još malo, onako čežnjivo, videći možda i malu sebe tu sa njima, ili u njima, i odlazim… i sama srećna, umirena, u skladu sa svime što jesam… zahvalna za privilegiju da posmatram dva istinski radosna bića.
Zahvalna sam i za lekciju koju sam upravo dobila.
Koliko one odišu snagom i smirenošću, tako mogu i ja. Jaka sam. Imam sve što je potrebno da ostvarim ono što želim i zato ne moram da čekam drugu osobu da me ispuni, da popuni praznine, da ispuni moja očekivanja.
Ljubav za sebe. Samopouzdanje. Hrabrost. Odlučnost.
Ono što mi treba tražiću od sebe.
Jer, moja deca to već rade, sa toliko godina koliko imaju.
One su srećne i ne zadržavaju to za sebe.
One govore o svojoj sreći. One govore o svojoj tuzi.
One se ljute na misao koja može da ih rasplače.
One traže pomoć ne ustežući se.
One pevaju iz sveg glasa, ne obazirući se na mišljenja o tonu, taktu, sluhu, skalama.
Prepuštajući se vrtlogu, one zadržavaju ravnotežu.
Posmatrajući ih, vidim da nisam ja ta koja unosi magiju u njihov život.
Nije moj posao da im obezbedim savršeno detinjstvo, ma koliko pokušavala da budem dobra u ovom roditeljskom poslu.
To nije moj posao.
One to rade mnogo bolje od mene.
Svojim istančanim sluhom i bistrim pogledom, one su sa svime oko sebe još uvek povezane onim nitima koje se odrastanjem obično prekidaju. Magli se pogled i utihnu cvrčci. A one to još uvek imaju. I sunce i cvrčke.
I savršene su. Zato što su savršeno srećne.
Moj posao je da budem tu za njih, da im dam sve što jesam i što mogu i da budem najbolja moguća ja.
I ako zaborave, moj posao je da ih podsetim da je sreća već u njima, da su već savršene i da dobrota od samog početka ispunjava svaku poru njihovog bića.
Znam sada da plave cipelice zapravo nisu magične.
Magiju im daju prsti i misli mog deteta koje veruje da su one najbolje i najsavršenije cipelice na svetu.
Sami stvaramo svoju magiju i svi imamo po jedne takve cipelice, zar ne?
Naziv teksta je omaž jednom od mojih omiljenih književnih serijala o savršeno srećnoj detektivki Mma Ramocve koja traga za dobrom, istinom i jednostavnošću i koja sve probleme rešava sa nežnošću i razumevanjem.
Zelim joj da ih mazi i pazi godinama, uprkos komentarima okoline koje moze dobiti, tipa: Vec si velika da spavas sa cipelicama!
Hvala ti, u njeno ime! Ima punu podršku sa svih strana. 🙂
Božanstveno kao i uvek.
*Mene naslov nije privukao da kliknem na tekst koji me je inače oduševio!
To mi je super interesantno! Kako svi imamo svoje perspektive i iz njih posmatramo svet. 🙂 Hvala ti mnogo na deljenju te perspektive! <3
I ja volim tradicionalno gradjenu ramocve i. Afriku i avanturu..i cipelice.lalalala divna prica mala
I crveni afrički čaj i njena mirna jutra i njenu divnu decu i Rra Dž. L. B. Matekonija i njeno uživanje u hrani i njeno strpljenje i njenu ljubav za životinje i razumevanje sveta… i… uh. Mene sunce greje iz tih knjiga.Ta priča je meni čitav život.
Taj muskarac a. Mekol smit ,na casu sam pa jedva nabadam…ume da pise.inace klinci mi pisu upravo pismeni..prokleta avlija,dervis,zlocin i kazna…a oni svi na slob.temi.NA PRAGU.ti me motivisala i inspiriaala…oni maturant
Jedva čekam da čujem kako je prošao taj pismeni! 🙂
Divan tekst, divne misli 🙂 nemam djecu, al’ imam tu neku djevojčicu što još živi negdje u meni i često zna puno više i bolje od ove odrasle mene 🙂 i oduševljena sam tvojim roditeljskim pristupom, svaka čast 🙂
Hm, interesantna stvar, nekad imam utisak da se roditelj i dete u meni rvu i nose “letnji dan do podne”. 🙂 Dete navija za taj i takav pristup, a roditelj nikad miran nije. Neguj tu devojčicu u sebi. Biće ona jača od svega. <3
Disem mir – mmmm… 🙂
Ti si jedna (raz)mazena mama, ta tvoja djecica su bas divnoca.
A ja bas u potrazi za fetis objektom za moju curicu, a ne moze to samo… Djecak ima jastuk koji je baka napravila za njega. Njoj su to jedino mamine sike 🙂 moramo mijenjati pod hitno, beba stize. A kako? Magiju moze samo ona da pokrene…
Naći će ona ili će već izmisliti, stvoriti nešto kad bude bilo vreme, ništa ne brini. 🙂 A treba da upoznaš mišice da vidiš kakva su divnoća… nepredvidiva divnoća. 🙂
🙂 Odmah sam zamislila da cemo se jednog dana stvarno upoznati
Volim 🙂
I ja tebe. :*
pročitala bih šta piše(š) koji god da si naslov stavila, al’ me ovaj od starta nasmešio… uživam u ‘lekcijama’ koje razmenjujete ti i šmizlice, pa ih i sa nama podelite. divno!
p.s. Ramocve se ne propušta. čitam i serijal o Izabel i Škotskoj, ali mi srce proskakuće od sreće kad u ruke uzmem roman kroz koji štrapaciraju gospodin Dž. L. B. Matekoni, Mma Makuci, Mma Potokvane, i naravno – dragocena Ramocve. 🙂
Precious Ramotswe is the best! 🙂 Ja sam krenula sa Izabel, pa stala, ali mi jeste sledeća na redu. Ma ogroman mi je spisak… Stići ću, moram. 🙂 Hvala tebi mnogo na divnim rečima. <3
Dopada mi se!
Malo sam škrta na komentarima, oprosti, ima to svoj razlog koji nema veze s tobom.
Draga Neno, nadam se da je sve u redu i da će sve biti dobro. Nemam ja šta da opraštam, meni je drago i zahvalna sam što si tu. <3
…ljubav, to osećam posle ovog teksta 🙂 bezgraničnu!
To osećanje i jeste poenta svake reči koju sam napisala. Hvala ti od srca! 🙂
Jer, moja deca to već rade, sa toliko godina koliko imaju.
One su srećne i ne zadržavaju to za sebe.
One govore o svojoj sreći. One govore o svojoj tuzi.
One se ljute na misao koja može da ih rasplače.
One traže pomoć ne ustežući se.
One pevaju iz sveg glasa, ne obazirući se na mišljenja o tonu, taktu, sluhu, skalama.
Prepuštajući se vrtlogu, one zadržavaju ravnotežu.
Mišice drage… 🙂
To smo i mi nekad bili. 🙂
Čudesne su te neke cipelice koje deca zavole. Ili, u našem slučaju gumene čizme. Sa toliko pažnje i ljubavi se ophodi prema njima, da imaju posebnu četkicu kojom ih ona pere svakog dana kad se vrati iz vrtića i odmah složi pored svog kreveta da bi lutkica Ema mogla da leti u jednoj od njih. Vi imate sreće pa ih možete nositi skoro stalno i skoro svuda, a šta ćemo mi kada sunce grane nemam pojma 🙂
Pa vi ste preslatki!!! 🙂 Srce drago, ta Sofija tvoja! <3
I ja sam imala cipelice, ali bele boje sa drap mašnicom. Kada su stigle iz Italije, dobila sam neopisivu snagu kojom sa bacila tepih od 3 metra, onako mala, od 2,5 godine, da bi se čulo lupanje dok koračam. Mišicu u potpunosti razumem. 😉 Ali i tebe, i ja se osetim postiđena, kada mi bezrazložno srećno biće moje priđe i zagrli me.
Kad si to sad napisala, ja sam se setila svoje haljine, crvene, sa karnerima obrubljenim zlatnim koncem. Da znaš samo kako se okretala zajedno sa mnom… Magični su to predmeti, potpuno magični. 🙂 I da, to je to, lupkanje po parketu je jako važno. 🙂