Svojih putovanja sećam se kao delova sna.
Kao iscepkanih grupa trenutaka.
Dijaloga.
Smeha čijeg se razloga ne sećam.
Slučajnih pogleda i osećanja izazvanih njima.
Category: Leto (i ostala životna doba) (Page 3 of 4)
„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.
Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem. Continue reading
Da je život letnji raspust, uvek bih radila ono što volim.
Sastavljala bih nebrojene liste knjiga za čitanje. Pisala bih o njima. Govorila bih o njima. Divila bih se bez prestanka i bila bih nadahnuta svakog trenutka. Prepodneva bih provodila u raspravama o tome šta je hrabrost u stvaranju i životu, a šta kukavičluk, i uz sladoled za doručak, priznavala bih sebi da je u redu biti nekad i kukavica. Plakati kad te boli. Vikati. Bez srama. Continue reading
“Nemoj da te guja ujede, pa da se za krpu latiš”, kaže meni nekad Rra. Volim ta jutra. Uzimam knjigu sa police i zavlačim se u spavaću sobu, dok iz ostatka kuće čujem zvuk usisivača, pljuskove vode iz kupatila, Duškino cviljenje iz kade. Ne izlazim iz sobe, ma koji zvuci da dođu do mene, jer znam da ću se latiti krpe ako izađem, garantovano. Veza između mene i krpe je jaka, gotovo neuništiva. Nos pomaljam tek kad osetim mirise iz kuhinje ili ako čujem povike da je topla čokolada skuvana. Tada sam već sigurna, kuća blista, guji je glava odsečena i znam da me tamne sile glancanja neće uvući u svoje vrtloge. Dan je spasen. Vikend je spasen. Continue reading
Četvrtak je dobar dan za putovanja, mislili smo. Pogotovo za ona duga, prekookeanska. Stići ćemo taman da prespavamo vikend i dođemo sebi, i u ponedeljak ćemo biti kao novi. Lakše je to isplanirati i nameravati, nego stvarno ispuniti, znali smo iz iskustva. Uvek se lakše boriš sa vremenskim zonama i džet legom kad odlaziš, kad si turista, kad je novi svet ispred tebe; kad se vraćaš, boli te sve – mozak, srce, izvesnost, očekivanja onih koji se čude tome što se vraćaš. Već te boli glava od pitanja koje će ti biti postavljano dok si živ – Zašto si se, pobogu, vratio? Samo da je leto, bilo bi lakše. Trava zelena u januaru ništa ne znači… ništa. Continue reading
Dođu dani u kojima svoj život sagledavaš kao savršenu celinu; kada je svaki potez, svaki korak – logičan;
kada ti je potpuno jasno zašto si ovde i sada; kada ni budućnost više nije u izmaglici.
Tih dana, život buja od smisla; svakodnevica cveta; snovi te umiruju.
Tih dana, porodicom objašnjavaš sebe.
Jer, ti si tu – gde si se najviše dao, gde su ti misli neprestano, ma gde bio, ma šta radio. Continue reading
Sestre i drugarice
Ivana i Jelena su dve davno izgubljene sestre. One su se ponovo pronašle, ali dugo nisu znale ko su zapravo. Svakog dana su se igrale, čitale knjige zajedno, ručale jedna kod druge i na kraju su pitale svoje mame da spavaju jedna kod druge. Mame su im dozvolile i one su uživale zajedno sve vreme. Pitale su se kako to da vole iste stvari, zašto njihov govor i smeh niko ne može da razlikuje i zašto toliko liče. Niko ih nije učio da veruju u slučajnosti.
Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam. Continue reading
Još od detinjstva, mama mi govori da sve stvari u kojima želim da budem dobra, da mi idu od ruke, što želim da radim i u čemu želim da uživam, treba da radim prvih dana u novoj godini. Puna prezrenja za takve “praznoverice” i kao zagovornica stava da sami stvaramo svoju sudbinu, ja sam izgleda ipak videla neku logiku u tome, te sam se kao studentkinja, za svaki slučaj, svakog dana od Nove godine do pravoslavnog Božića, malo intenzivnije spremala za januarski ispitni rok. Nisam htela ništa da prepuštam slučaju, a i to mentalno programiranje mi potpuno ima smisla. Ne znam da li zbog ovog običaja koji se prećutno praktikovao u našoj porodici ili zbog godina provedenih nad knjigom, tek, uspešno sam završila fakultet. Continue reading
Išli smo danas u potragu za inspiracijom
U potragu za hranom za snove
Za još kojim nemirom.
Čuli smo da negde postoji novi početak
Pa smo išli da biramo nove note
Nove slike
Nove stanovnike za dnevna maštanja
I teorije.
Probijali smo se kroz užurbane mase
Spuštenim glavama i uvučenim ramenima
Branili se od vojske ljudi koja se kretala u jednom pravcu
Odolevali armiji koja je marširala
Čiji su koraci odzvanjali kao božićne pesme iz blještave matice
Kojoj su hrlili. Continue reading
Mislim da sanjam svoje planove. Imam ih iscrtane u glavi svake večeri, a u krevet odlazim preslišavajući se šta ću sutra sve počneti, privesti kraju, završiti. Sumiram dan iza sebe, prisećam se šta sam mogla bolje i kako ću sutra to da ispravim. Kao nežni zvuci, kao zraci mesečine, stidljivo se kroz moju dušu provlače trenuci koje sam srećna provela sa nosem zagnjurenim u vilenjačke kose moje dece. Pomaljaju se i pogledi upućeni preko šolje čaja, laki dodiri po leđima, grejanje mojih šaka u njegovim, zagrljaji na vratima i poljubac u čelo kad umorna dođem u krevet. Umirena, zaspim… ali sa kajanjem što nisam potpuno proživela te trenutke onda kada su se događali i sa željom da ih oživljavam dokle god ih se sećam. Continue reading
Čekam svetlost.
Decembarski dan ne razlikuje se mnogo od noći; crni su, mračni i tamni i jedno i drugo.
Magla im daje nijanse, mogućnosti da budu gušći ili ređi, jednostavniji ili komplikovaniji za probijanje, za krčenje njihovih staza.
U ove noći, nema ni najmanje želje u meni da priznam da su one deo prirodnog ciklusa, da bez tame nema svetlosti, da bez plača nema smeha, da bez nemira nema spokoja.
To su i onako klišei, izlizane reči, utehe za beznadežne dane poput ovih.
Ti dani u meni svode se na borbu, na rešenost da potirem tamu.
Uporno. Tvrdoglavo. Svake noći. Svakog dana koji je noć.
Čekam svetlost. Continue reading
Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam romantična duša i da volim sudbonosne događaje i ljubavi i poglede i drhtaje zbog kojih se ostaje bez daha i umire, ali… samo u knjigama, pričama, pesmama koje bih kasnije, pogleda zamagljenog od osećanja, suza i uzdaha, prepričavala. Continue reading
Iako mislim da su vozovi daleko romantičniji, autobusima sam se vozila svuda – do osnovne škole, do srednje škole, do fakulteta, u bioskop, kod lekara, na posao. Zime u autobusima su posebno surove, hladne i mračne i kad se svi zguramo jedni do drugih, to ne budi ljubaznost i strpljenje prema osobi do vas koja se bori za svoj udisaj i još koji santimetar prostora. Naprotiv, netrpeljivi smo jedni prema drugima i retki su trenuci ljubaznosti.
U takvom jednom autobusu, na takvoj jednoj zimi, dok sam gledala kroz prozor u crnilo, ne osećajući prste na nogama od hladnoće i neprestano dodirujući usnama nos pokušavajući da ga ugrejem, jedan čovek je počeo da crta nešto po zamagljenom staklu ispred mene. Continue reading
Za majčinstvo, kao ni za život, nikad nisam bila spremna, iako sam se pripremala svih devet meseci radosnih. Pokušavala sam da naučim sve odjednom na časovima roditeljstva. Pelene, mleko, pupak, kupanje, nokti. Neke čudne bebe lutke virile su iz plavih i roze kadica u domu zdravlja, sklopljenih kapaka, počupanih trepavica, čekale su da im neko promeni štramplice koje su obukle još osamdeset neke. Učila sam ponovo kako da dišem na časovima u domu zdravlja. Dah je život, oduvek sam znala, ali ovo je ozbiljnije. Ovde se brojalo i pravile se pauze i posmatrale se druge trudnice, odmeravali stomaci i rumenilo u obrazima. Continue reading
Godine prolaze i sve ređe mi se dešava da zaplačem. Rastužim se, razbesnim se, obradujem se, ali više ne plačem u takvim situacijama. Sada plačem kada se raznežim, kad me nešto dirne duboko, najdublje, kada jedan trenutak obasja važnošću čitav moj život ili jedan njegov dobar deo. Jednostavne, najjednostavnije reči kao što su volim te, nedostaješ mi, piši mi, nemoj me zaboraviti.
Nemoj me zaboraviti reči su zbog kojih sam jutros kišila na tastaturom. Dugo. Continue reading
Noćas nisam spavala dobro. Sanjala sam sebe na ulicama Pariza.
U koncertnoj dvorani. Na stadionu. Sanjala sam sebe na ulicama Bejruta. U Damasku i u Bostonu.
Zato što se nešto dešava stotinama i hiljadama kilometara daleko od mene, ne znači da se ne dešava u meni. Znam da sam mogla da budem rođena bilo gde drugde i još uvek se pitam da li je ono skrivanje u podrumu bilo stvarno ili sam ga samo isto ovako odsanjala tog proleća. I znam da sam srećna što mogu da pomislim da sam samo sanjala. Continue reading
Moje mišice izgovaraju najzanimljivije rečenice. Različite situacije, osećanja i raskorak u razvijanju govora i uma izvlače iz njih najneobičnije konstrukcije, inverzije i metafore kojih, verujem, nisu svesne. Sigurna sam, ipak, da naša izražavanja i naše rečenice verno prate naše misli i osećanja, da svako zastajanje, zamuckivanje, podizanje tona i upitnost imaju smisla i da ih, najčešće, verno oslikavaju. Sve te inverzije i metafore tu su sa razlogom.
Svesna sam svih nijansi kad mišice govore, kad se izražavaju. Continue reading
Vikendi donose vreme za nas,
vreme za čitanje, za smejanje,
za lenje popodnevne dremke,
za supu i za kolače,
za pet uspavanki,
za osluškivanje vetra
i pevušenje u snu. Continue reading
Strogi smo prema sebi – ako nismo dovoljno brzi,
kad ne uradimo ono što smo rekli da ćemo i kada ćemo,
kad mislimo da ništa što uradimo nije dovoljno dobro.
Vičemo na sebe u sebi kada se spotaknemo,
kada nam zagori mleko
ili kažemo pogrešnu reč
pogrešnoj ili pravoj osobi. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.