Category: Leto (i ostala životna doba) (Page 2 of 4)

Otvoriti jedno
pa drugo oko
skočiti iz kreveta
i vrteti se u krug
skačući na jednoj nozi.

Zatim
stati ispred ogledala
i slati poljupce 
umornim očima
u ogledalu.

Kad žudiš za mirom, a sve oko tebe ustane u kovitlac i polako počne da te, ma koliko mu se isprva otimala, podiže, ostavi sve i izađi.

Izađi u tišinu. Izađi među drveće.

Seti se koliko je važno da se otmeš kovitlacu koji nevažno pretvara u važno, koji sve što čeka boji u hitno, koji smišlja varke, koji muti lica i njihove reči, koji skriva putokaze i ubrzava te do plača, koji unosi smutnju i tvoje misli boji u očaj. Seti se koliko je važno da prepoznaš bezumnost poznatog kovitlaca na vreme i iskoračiš iz njega.

Izađi u tišinu. Izađi među drveće.

leto je retko kada zvuk udaranja morskih talasa o stene
ćešće je zvuk kotrljanja točkova tvog bicikla do kutka na reci gde se kupa društvo

leto je retko kada ispijanje koktela u baru na plaži
češće je potraga za slatkom lubenicom i pljuckanje koštica dok se slast sliva u stomak Continue reading

Planovi, mogući scenariji, mogućnosti, čekanja, beskrajna čekanja…

Kako se živi u neizvesnosti?
Kako da živiš u nepoznatom? Continue reading

nemoj da se šališ, Leto
ne šali se, ozbiljno ti kažem
tako ti zelenih krošnji
i šarenih ptica na granama
tako ti bosih stopala
radosne cike po parkovima
igre senki na zidovima
raspusta u tvoje ime
i najdužeg dana Continue reading

svakog jutra zaboravljam
posmatram slike koje oživljavaju
kao film
kao izložba
performans
novi dan se izdiže
krupnim koracima iznad grada Continue reading

dođi
i nemoj da se ljutiš
jer nije važno
ono što je prošlo
jer nije važno
tamo gde nismo bili
jer nije važno
ono što se nije dogodilo
danas je sunce
danas razvigor peva
i mi osećamo nešto
čemu ne znamo ime Continue reading

Mesec. Tvoje ćerke. Njihove oči. Zvezde. Orah ispod vašeg prozora. Zelena trava. Rumene jabuke. Miris tople štrudle sa makom. Zvuk tvog glasa. Još uvek topla šolja kafe. Njen miris. Trnci u tvojim prstima. Otkucaji srca u petama. Jesenje cveće na pijacama. Šarena deca na ulicama. Njihov smeh. Boja narandžasta. Boja crvena. Boja žuta. I plavo nebo iznad tebe. Tvoje omiljeno ćebe. Tvoja omiljena fotelja. Tvoja omiljena knjiga. Zvuk okretanja stranica. Vetar u tvojoj kosi. Lišće pod tvojim cipelama. Tvoja mama. Njeno čelo. Zvuk njenog glasa. Miris putera i džema od kajsija. Talasi. Tvoje telo u vodi. Tvoje telo na suncu. Tvoji prsti u pesku. Okeani kojima želiš da plivaš. Planine kojima želiš da se vereš. Drveće koje želiš da zagrliš. Predeli u kojima si ostavila svoje korake. Grane koje si dodirnula. Ulice koje si ostavila. Kiša. Tvoj tata. Njegove oči. Njegov umor. Sladoled. Miris toplog hleba. Bluza na cvetove tvoje bake. Mrki kačket tvog deke. Pogled sa njihovog prozora. Saturn. Tvoja omiljena pesma. Stablo jabuke u dvorištu tvojih roditelja. Tvoja šaka. I sve linije na njoj. Tvoja najbolja prijateljica. Njen omiljeni film. Njene mirišljave gumice za brisanje. Baka na pijaci. Njeni buketi cveća. Jupiter. Miris bosiljka na terasi. Miris origana u kuhinji. On. Miris njegove kože. Njegove divlje obrve. Njegove šake. I sunce na njegovim trepavicama. Uglovi njegovih očiju. Venera. Leto. Kašika u tvojim rukama. Olovka. Papir. Boje. Penkalo i miris mastila. Vazdušni pritisak. Zvuk tastature pod tvojim prstima. Tvoje pisanje. Tvoje maštanje. Tvoje nadanje. Tvoje srce. Tvoja pluća. Udisaji. Izdisaji. Zemlja pod tvojim stopalima. Toplina tvojih suza. Njihov ukus. Boja zelena. Boja modra. Miris nove knjige. Porodični album sa slikama. Oguljeno koleno. Osmeh bibliotekarke. Njen pogled ispod naočara. Prijateljica koja ti je postala sestra. Njene šiške i to kako miriše na sever. Smeh iz dečje sobe. Rukovanja. Grljenja. Novogodišnje čestitke. Krošnje. Poljupci. Senke. Plakanja. Tvoj bicikl. Pogled sa tvog prozora. Tvoj pas. Zvuk njenih šapa po parketu. Njene oči. Protezanja. Šerbet sa limunom. Boja neba u oktobru. Miris jesenjeg vazduha. Horizont. Tvoja ramena. Tvoj smeh. Rupica ispod obraza i ožiljak na stomaku. Mesečina. Toplo mleko. Tvoje kosti. Tvoja koža. Tvoje čelo. Tvoji obrazi. Tvoj glas. Tvoj dah. Tvoj život. Ti.

Tražim način da usporim vreme. Tražim način da produžim trenutke.

Jer minut nije vredan ako ne traje večnost i sat nije dovoljan ako stane u tren. Continue reading

Nedelja, dan pun kao jabuka; celovit, od početka do kraja.

Nedelja, dan za snove u epizodama, vreme kada se vraćaš snu onda kada shvatiš da si se prerano probudila; dan kada se vraćaš iz sna kao iz drugog života.

Nedeljna jutra su za one snove koje godinama sanjaš, u nastavcima.

Sanjaš san o maloj studentskoj sobi toplih zidova na kojima plešu popodnevne senke krošanja, san gde na stočiću pored kreveta svetluca čaša hladne vode dok ti ležiš na svom studentskom krevetu i čitaš knjigu, san o prozoru koji gleda na usku gradsku ulicu čije se nebo ne vidi od krošanja, san o drvoredu koji neustrašivo postoji i raste i grana se, i s vremena na vreme kucka ti o prozor, san u kojem sa svakim novim nastavkom drvored biva sve bujniji. Ti znaš da postojiš u tom snu kao u drugom životu i, kada ti grana snažnije zakuca o prozor, ti se probudiš u ovom životu. I uvek je nedelja.

Nedelja je dan koji počinje lenjim uzdisanjem i stenjanjem, otiranjem koprene koja ti se uvukla pod kapke. Nedelja je dan kada se krećeš kao da sledeći korak ne postoji, kao da nije važno šta sledi. Jer nije važno. Danas nije.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan za obična postignuća… ona postignuća kojima se niko više ne hvali, kao što su jaja na oko za doručak. Savršeno jarka narandžasta i žuta sunca, koja ovog puta nisi razlila jer ne žuriš nigde, i beli oblaci oko njih, sa blago hrskavim ivicama. Baš onako kako voliš. Baš onako kako si naučila ljude oko sebe da ih vole. Dok žvaćeš, ne žuriš. Dok gutaš, misliš samo o tome koliko je lepo jesti jaja na oko u tiho nedeljno jutro. Ne misliš ni o čemu drugom. Hrana koja te jača, koja te miluje iznutra, dovoljna ti je ovog mirnog jutra.

Nedelja je dan za odlazak na pijacu u potragu za pravim domaćim belim lukom, malo ljubičastim i malo belim. Od njega ćeš napraviti sos koji te svake nedelje vraća u maminu kuhinju. Tražiš i savršenu vezu peršuna kojim ćeš posuti povrće kada ga izvadiš iz rerne. Seckaćeš, posipaćeš, probaćeš… sve to, bez žurbe, strpljivo, dok čitaš knjigu, dok maštaš, dok pevušiš, dok se smeješ sa svojim omiljenim ljudima, dok ti se omiljeni pas mota po kuhinji i oko nogu.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan kada ćeš uključiti kompjuter samo da bi pustila svoju omiljenu plejlistu. Jer, svaka nedelja treba da ima svoj saundtrek. I nijedan jedini trenutak za rad kojem ti se duša ne raduje.

Nedelja je dan kada piješ vruću kafu, baš onakvu kakvu voliš. Bez odlaganja. Bez žurbe. Bez obrva izvijenih u iščekivanju.

Nedelja je dan kada neguješ svoje biljke, kada neguješ svoje omiljene ljude, kada neguješ sebe.

Nedelja je dan kada samo srećni ljudi i srećni psi promiču ulicom ispod tvoje terase.

Nedelja je dan kada je lako voleti, kada je lako razumeti sve ljude.

Nedelja je dan za rolnice sa cimetom, za pitu, za toplu čokoladu;

za rumene cvekle, za narandžaste bundeve, za sunčane šargarepe.

Nedelja je dan za knjigu; za oduševljavanja stihovima.

Nedelja je dan za vraćanja sebi.

Nedelja je dan za sunčanje na terasi, za tihovanja, za nestajanja, za vraćanja, za nedovršene rečenice koje su logične baš takve kakve jesu.

Sitne stvari, nevažni događaji, senke, svetlosti, mirisi koje ne primećuješ, a kojih se celog života sećaš.

Dodiri koje uzimaš zdravo za gotovo, smeh, cikanja, plakanja koja su tvoj život sada; možda ne i sutra.

Nedelja, dan pun kao jabuka, tvoj je život u malom.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Ležim u krevetu beskrajno, dugo, dok se senka oraha ne navuče preko prozora,
dok ne postane bezbedno da širom razmaknem prste, otvorim oči i pustim vreli letnji dah
unutra, da mi se ušunja među misli, među stranice knjige
i izbriše planove.

Continue reading

• Posmatraj svoju decu. Samo posmatraj. Kako se igraju, dok spavaju, kad se smeju, dok trče. Posmatraj kako rastu. Samo posmatraj. Bez reči, bez ideja, bez primedbi, bez strahova. U treptaju oka izdužiće im se ruke, njihove noge preskakaće duplo, ma kakvi, troduplo i više te neće tražiti pogledom tako često. Posmatraj. Upijaj. Kratko je ovo vreme. Kratko je leto.
• Svakog dana reci svojoj deci da ih voliš. Bez izuzetka.
• Svakog dana zagrli svoju decu. Ma kakav da je dan.
• Gledaj ih u oči i reci im da su posebne, da su svoje, da ste ih u zvezdama videli pre no što su stigle.
• Reci mu da ga voliš. Zbog toga što te je prepoznao. Reci mu.

• Sačekaj da svi odu iz kuće, pusti muziku i igraj, igraj, igraj. Nisi odavno, baš odavno.
• Pojedi sladoled i ne prebacuj sebi. Uživaj. Telo ti je već zahvalno na taj poseban način.
• Pronađi novu frizerku. Prethodna više ne dolazi u obzir. Nije važno kako će se ona osećati. Kad ti kažem, nije.
• Opusti se dok šetaš sa Duškom. Ne šetaj je, šetaj sa njom. Zajedno. Ne požuruj je. Razgovaraj s njom. Kao nekad, dok je starija mišica bila u stomaku, a Duška tvoja najbolja prijateljica i saputnica, sećaš se?
• Zastani zbog leptira. Zbog bube. Zbog pauka. Svaki život je dragocen. Neponovljiv. Podsećaj svoju decu na to.

• Budi manje produktivna. Namerno. Smišljeno. Leto je. U stvari, nikada nemoj biti „produktivna”. Ti si ljudsko biće.
• Ne traži izgovore. Ne daj opravdanja. Neka sve bude tako kako jeste.
• Reci ne. O da, reci ne!
• Poslušaj svoj instinkt. Makar jednom. Veruj sebi. Nisi odavno.

• Svakog dana, reci hvala. Ujutru, reci hvala. Na smiraju dana, reci hvala. Nije tvoja zasluga to što si tu. I te kako imaš na čemu da budeš zahvalna.
• Nežnije ih češljaj. Nežnije, nežnije, najnežnije. Iako žurite. Iako ti se čini da će se svet srušiti ako ne stignete na taj autobus. Neće. Tvoja ruka na njima treba da je laka kao pero, kao latica ruže, kao blag letnji povetarac. Tvoja ruka je njihovo sklonište.
• Ne žuri. Ako bezglavo juriš ka vrhu propustićeš sve usput. A sve je mnogo da se propusti.
• Vežbaj. Češće ćeš se smejati.

• Razgovaraj sa mamom. Odvoj vreme. Pomozi joj. Zameni je. Kao nekad. Dozvoli joj da ti bude mama. Dozvoli sebi da joj budeš dete. Smej se sa njom. Diskutuj sa njom. Seti se koliko si stvari kroz razgovore s njom iznela na čistac. Koliko je stavova tu iskovano. Rasteš još uvek, ne propuštaj priliku.
• Spasi cveće sa terase. Ne odustaj od njega. Ti to možeš, znaš da su ti prsti zelenkasti.
• Stavi na jednu gomilu sve knjige koje te tako dugo čekaju. Posegni za njima. Omiriši ih. Prelistaj. Prepusti se i počni. Veruj mi, ništa važnije nije sada od njih i tebe. Seti se šta donose. Seti se zašto je možda najvažniji deo tebe to što jeste. Seti se zašto to nisu samo stranice pune ištampanih slova, već jedini putokazi koje biraš da pratiš. Prepusti se. Život ti je u pitanju.

• Kupi već jednom tu kremu protiv bora. Gotovo da grizeš četrdesete. I pij više vode.
• Napravi svoju letnju plejlistu. Svira ti već u glavi.
• Reci naglas da ti treba vreme nasamo kako bi mogla da dišeš. Reci. Traži to vreme za sebe. Daj sebi dozvolu da uzmeš ono što ti treba. Osama je zdrava. Blagotvorna.

• Napravi svoj sladoled. Sa vanilom, kakaom, kupinama. Biće to najbolji sladoled na svetu.
• Pohvali svog brata. Za sve što jeste i što će tek postati.
• Zagrli tatu i ne čudi se ramenima koja su se skupila, popodnevnim dremkama i usporenom hodu. I ti ćeš stići dotle.
• Posmatraj zvezde cele noći. Bez razmišljanja. Bez planiranja. Bez pitanja. Nemoj pokušavati da dekodiraš njihovo treperenje. Nemoj pokušavati da razumeš noćnu pesmu cvrčaka. Samo diši. Prepusti se.
• Nemoj opravdavati svoja noćna bdenja. U redu je čitati, pisati, razmišljati noću. Ostani budna koliko god želiš.
• Pozdravi narandžastu životvornu loptu. I ne zaboravi da kažeš hvala.

• Popni se na brdo. Popni se na planinu. Zajedno sa njim. Zajedno sa decom. Dišite duboko, dok pluća ne kažu da je dosta.
• Ništa nije kao sunce na njegovim trepavicama. Ne propuštaj te trenutke. Jer samo si u njegovim rukama prepoznala svoj život.
• Pusti srce da lupa koliko god jako mora dok posmatraš njih troje, svoju porodicu, dok zapanjeno, kao da ih prvi put vidiš, gledaš kako se smeju, kako se drže za ruke, kako razgovaraju, kako prave džina na putu ka vrhu. Nije san. Nisi se tek tako zagrcnula od radosti. Tvoji su. Vaši ste. Savršena celina puna slatkih mana.
• Osvrni se za sobom i kaži – uau! Zapanjujuća je putanja kojom hodaš i destinacija na koju si stigla. Još neverovatnije je ono što te čeka. Biraj svoje staze i znaj da nijedna na koju te instinkt vodi nije pogrešna.

• Osvrni se za sobom. Da li veruješ da ništa nije nemoguće?
• I ne zaboravi da kažeš hvala.

Kad sam bila mala, mogla sam da se izmestim iz sebe, da izađem iz sebe na, činilo mi se, duže, a zapravo je, verovatno, to bio samo trenutak. Gledala sam u sebe tada kao u čudu. Pitanja o tome ko je zapravo „ja” preplitala su se sa zapanjenošću nad životom, sa sumnjama da sam neka čudna biljka koja sanja ili vuk koji se seća sebe ili deo celine koja samo nerazdvojena može da živi, diše, bude svesna. U tim trenucima, ništa nije bilo nemoguće, ni strano, ni pogrešno. Dugo sam mogla da se vratim u to stanje kad god sam želela, ali posle nekog vremena… nisam više želela. I tako mu se više nisam vraćala. Kao da je to „ja” progutalo sve ostale mogućnosti i naraslo do visina koje nisu dozvoljavale zapitanost, sumnju, mogućnosti, neutabane staze, puštanja umesto grčevitog držanja. Svakodnevna ja prigrlila je samo jednu mogućnost i postavila je za istinu. Danas ponovo sve te mogućnosti stavljam na sto i sastavljam svoju letnju plejlistu, za svako leto svog života. Za sebe, ko god to bio/la, za svoju decu (kojima sam u igri sestra, a ko kaže da igra nije život), za sve koje zovem svojima. I vuk, i biljka, i nesaznatljiva celina, i čovek, zaslužuju mir. Pogotovo u leto, ovo magično leto.

Tog dana, dok se proleće još pomalo otimalo letu
dok je vrelinu ublažavalo vetrom
i podnevnu jaru iznenadnom kišom
nas četvoro počeli smo da se penjemo. Continue reading

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
jednostavno je,
zeleno mesto obraslo
mahovinom,
snovima,
visokim drvećem,
poznatim senama –
slučajno
namerno
neočekivano
i baš onako kako treba.

Staze
očigledne
skrivene
onakve
kakve želiš
kakve tražiš
kakve su ti potrebne
prostiru se pred tobom.

Odande gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
nemiri su proterani,
nedoumice – raspršene.

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
strahovi
svakodnevni,
sudbonosni –
besmisleni su.

U tišini stabala
voliš svoje misli
voliš svoja nadanja
voliš svoje snove
razumeš svoje neznanje
i shvataš da je ono jedina istina
tvoja istina.

U gustom zelenilu
naziru se obrisi osobe kakva jesi
kakva si uvek bio
kakva je uvek trebalo da budeš.

Na toplom popodnevnom suncu
kroz zelene krovove krošnji
raste poverenje u život
buja ljubav
srce dolazi na pravo mesto.

U kori drveća
jasno vidiš
dom
smisao
početak
izvesnost
kraj.
U šumu vode
u huku reke
čuješ – mir.

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
imaš sve vreme ovog sveta
tvoja je večnost svih svetova
trenuci se roje iz tvojih očiju
nade se roje iz tvog srca
ljubav izvire iz tvog krvotoka.

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
shvataš da je govor – suvišan.
Srce treperi kao liska na vetru,
i vraća se na svoje mesto –
najzad.

Dođu ti hladni, varljivi prolećni dani, kada ništa nije onako kako se čini; ni sunce, ni vetar, ni oblak.
Sunce ogrebe, vetar ošamari, oblak se prospe. I mi dan završimo gužvajući jastuke u koje tonemo, gradeći labave kule od prekrivača, sklapajući oči pred sutrašnjicom do koje, znamo, oblaci će naći put.

Sutradan izlazimo napolje, podižemo ruke visoko i pokušavamo, kao junakinje samo naše priče, da prstima, mislima, zamasima, rasteramo oblake. Iscrtavamo zamišljene linije preko plavog i sivog, nepreglednog prostranstva; oslikavamo mape i definišemo granice između Zemlje sunca, Zemlje vetra i Zemlje mraka svesne da svaka od njih mora da postoji. Šireći šake i napinjući mišiće, guramo oblake dalje od naših prozora, sve do linije horizonta, preko granice koju smo odredile i utvrdile. Zamahujemo rukama iz ramena i privlačimo Sunčeve zrake, pevamo mu i ohrabrujemo ga da nas ogreje svojim obrazima. Preslišavamo se, nabrajamo šta smo sve dobro uradile, šta treba da popravimo, i šta smo, u skladu s tim, zaslužile. Znamo da s punim pravom iscrtavamo granice i zauzimamo stav. Znamo da naša zemlja ne može biti Zemlja mraka. Ono što je u nama, svetlost koja isijava iz nas, posvađala se sa mrakom oko nas.

Mi živimo u Zemlji sunca. Zato što smo u nju stigle iz drugih osunčanih predela. I oblaci nemaju pravo da budu ovde bez naše dozvole. Ako žele da pređu granicu, moraju da pokažu svoje isprave i obećaju, i potpišu, i zakunu se u kišu i u paru, da se neće mešati ljudima u misli, želje, snove, dela.

Malo oblaka nikoga nije ubilo; previše oblaka – jeste. Zato – granica! I čarobne formule, i osmeh, i pesma, i blagi pogledi, i neprihvatanje zla, i beskompromisna borba, blag pogled i blag govor. Ali, sa stavom – da je sunce jedina opcija.

Zbog crnih oblaka i nepromišljenog jurcanja ka njima, naš plan o pravljenju sladoleda od vanile sa čokoladnim mrvicama je propao. Još uvek ga samo želimo jedna drugoj pred spavanje. Taj sladoled u našim pričama naraste do neslućenih visina. Dobije preliv od jagode, tufne od borovnica, karnere od pomorandže; zavodljiv i zanosan, onakav kakav ćemo napraviti, čim prestanemo da kašljemo. Sladoled postaje simbol onoga što želimo, zemlje u kojoj živimo, naše Sunčane zemlje. Krckamo i sladimo se u snu, zato što san o slobodi i sreći nikakvi oblaci ni prehlade ne mogu da uguše.

Mi nežno postojimo u svetu u kojem smo se zatekle.
Mi čvrsto stojimo tu gde smo posađene.
Prisutne smo. Ali živimo poeziju.
Osluškujemo. Žudimo za iskonskim.
Postojane smo usred vihora. U promenama.
Ne žurimo. Zato što verujemo u ritam. U sklad. U pokret.
Ne planiramo previše. Zato što verujemo u Mudrost koja postoji osim nas.

Verujemo u reku. Verujemo u Sunce.
Verujemo i u Vetar i u Oblak.
Verujemo i u Vihor.
Verujemo u Mudrost svega što postoji osim nas.

Verujemo i da postoji večiti rat u kojem se ono što postoji osim nas
bori za prevlast, za moć.
Svesne smo da postojimo usred tog rata. I znamo da nismo bespomoćne biljke
koje može svaki vetar koji oblak nanese da slomi i odnese,
koje može svako ko prođe da zgazi.

Verujemo u Život, u Istinu, u Dobrotu.
Osećamo ih u sebi neprestano.
I biramo ono čemu se prepuštamo.
Zato izlazimo napolje i biramo Stvarnost, biramo Život.

Želimo Snagu, ne kontrolu.
Želimo Strast, ne računicu.
Želimo Slobodu, da živimo onako kako želimo.
Drugačije. Nežno. Postojano. Iskreno.
Strasnim željama i nežnošću da menjamo svet.

U poslednje vreme živim u matrici, u šarenom lavirintu sa bojama na pogrešnim mestima. Kao miš na onom točku okrećem krugove i uživam u vožnji. Što je jači osećaj korisnosti, to brže i odlučnije okrećem točak. I nije mi teško, baš nikada. Jedino mi bude teško kad u autobusu zadremam čitajući knjigu. E, tad mi dođe da se pojedem. Ne stižem mnogo ni da razmišljam, a i kad mi se omakne, ja zapravo pišem tekst koji ostane zakopan negde u sivilima mojih moždanih nedođija. Continue reading

Ponekad ispružim ruke ispred sebe i otvorim šake. Držim ih tako dugo, mirno, ispružene, otvorene ka nebu, kao da očekujem kap, ili pahulju. Posmatram reljefe svojih dlanova sve dok ramena, laktovi i vrhovi prstiju ne počnu da podrhtavaju. Vreme je za još jedno presabiranje. Continue reading

Sanjam jedan san već nekoliko godina. Jedan isti san.

Continue reading

Jutros sam otvorila oči. Polako.
Jedan kapak.
Pa drugi.
I brzo ih sklopila ponovo. Oba.
Zimska potmula belina
obavila mi je glavu poput oblaka.
I sela na čelo.

Continue reading