Ja sam i dalje dete, zahvaljujući sećanjima, uspomenama, snovima i mojoj deci. I dalje sam dete, zahvaljujući ljubavi koju dobijam i koju dajem. Dete sam zato što čuvam leto u srcu. To leto je poseban osećaj. Šake, stopala i nos su uvek topli i ne postoji nijedan deo tela koji može da nasluti dolazak zime. Jutra su zelena i plava, snovi su zeleni, dani su žuti, jarki, narandžasti, blagi.
U mom srcu i u mojoj glavi uvek je leto. To je uvek tačno određeno vreme. Možda i stanje uma. Pomalo i osećanje. Pribežište za dete u meni. Kasno letnje popodne, toplo taman onoliko da dodir peska, zemlje i asfalta prija mojim bosim stopalima. Toplo je taman toliko da svake večeri perem svoju šarenu prugastu haljinu na bretele koja me podseća na sladoled; ona se suši preko noći i ja je ujutru ponovo oblačim.
Leto je stanje uma i vrlo određeno mesto u moje duši. U sat svog rođenja, ja, dete od desetak godina izlazim iz našeg dvorišta i bosa, nekad na biciklu, a nekad trkom ili laganim hodom odlazim put letnjeg igrališta. To je određeno mesto koje je nekad zaista postojalo. To je gumno zakriljeno velikim dudovim stablima u koje se ulazi jedino ako znate kako. Dugačka i visoka drvena daska koju ovce sa lakoćom preskaču samo ako žele i koja služi kao kapija zatvara se žicom i otvara samo ako je podignem i počnem da hodam napred. Kad tu uđem, uvek me zapahne zelenilo i svežina. Moja stopala se polako boje u ljubičasto; opali plodovi duda prekrivaju travu. Ovce se okupljaju oko mene i bleje, jer znaju da je vreme da se krene kući, na počinak. Ja ih mazim i prolazim pored njih. Izlazim iz tog zelenog kruga opasanog visokim stablima iznad kojih se vidi još uvek plavo nebo.
Ograda od crvenih naslaganih cigala je ispred mene, otvaram malu plavu kapiju i zaustavljam ovce, jer je njima prolaz dalje zabranjen. U drugom delu igrališta nema trave, nema ni sunca, jer visoka stabla oraha prekrivaju nebo; jedva naslućujem plavetnilo pokušavajući da obuhvatim pogledom sve te krošnje. Odlazim do drveta koje krije moje dečje blago. U drvenoj kutiji koju je napravio moj pradeda za potrebe i neke sasvim drugačije domaćinske svrhe, stoje moje dragocenosti: dedin pokvaren ručni sat, mamina ogrlica od lažnih bisera, nekoliko brojeva Dilana Doga, sličice, ćebence, tabla čokolade za slučaj nužde i dva mala drvena čovečuljka. Sedam u krilo oraha i prebiram po blagu; čitam svoj strip, omiljen broj u kojem lutke iz izloga oživljavaju; sladim se kockicom čokolade da me strah ne savlada; stavljam bisernu ogrlicu oko vrata i sat na ruku i selim se u neko drugo, izmaštano vreme. Kada me prvi vetrić pomazi po obrazu, znam da je vreme da krenem, jer se mrak približava, a ovcama vreme da spavaju.
Prolazim orahova stabla i odlazim do trećeg dela igrališta omeđenog još jednom ogradom od crvenih cigala koja krije najslađu baštu na svetu, mali raj u kojem rastu jagode i ribizle, sakriven od uvek mogućih preskakanja ovaca. Ako bi one ušle, sve bi nestalo. Iako je već skoro veče, sunce i dalje sija nad ovim blagom koje pitomo viri iz zemlje. Ukoliko im je vreme za zrenje, berem plodove i stavljam ih u malu platnenu torbu koju uvek nosim sa sobom. Uzimam malu kantu, točim vodu na česmi i napajam zemlju. Sve miriše. I sad osećam koliko miriše; osećam i plačem, zato što je sve stvarno i sada kao što je bilo tada kada nisam imala više od 10, 12 godina, kada je ovaj prostor zaista postojao.
Dok prolazim ispod visokih stabala čujem blejanje ovaca i žurim, jer kasnim izgleda malo, pa me one opominju. Osećam tople i mekane plodove duda ispod svojih stopala i znam da su mi tabana sada već potpuno crna, od njih, od zemlje od prašine. Najlepša prljavština ovozemaljska na mojim stopalima. Čast i privilegija. Bogatstvo. Raj.
Podižem drvenu kapiju, stajem sa strane da stado izađe, prvo rogate tate, a onda mame sa mladuncima kod svojih nogu. Pitomo stado polako kreće zemljanim putem iz kojeg po sredini viri trava, neravnomerno izrasla, pregažena, dok ja žicom vezujem kapiju. Krećem za njima laganim korakom, dok divna ovčja družina vreba svežu travu ukraj puta i pase je. Hodamo polako svi zajedno, ja iza njih, ali ipak dovoljno blizu da mogu da čujem kidanje trave i preživanje. U selu je tišina i ljudi koji prolaze pored nas ili nam idu u susret, sklanjaju se u stranu, pozdravljaju nas, pitaju za nanu i za dedu. U letnji sumrak ja shvatam da je moja haljina koja me svojim bojama podseća na sladoled prošarana ljubičastim flekama, a da mi je tur potpuno zelen. Mama će opet imati posla večeras… ali ne žali se. Podižem oči ka nebu koje dobija posebnu boju i moj korak postaje drugačiji. Čujem kikot i vidim dve devojčice koje trče oko mene i sa mojim stadom ukorak, kradu mi ribizle iz torbe, hvataju me za ruke i oslanjaju svoje obraze na njih. Više su zvuk i dodir, nego slika. Kao u snu, dolazim do kuće, uvodim ovce, perem stopala na česmi već pomalo hladnom vodom i kroz slivanje vode čujem dečji smeh na ulici koji već polako nestaje. Zvezdano letnje vece je tu.
Isti smeh čujem danas u svojoj kući. Dve devojčice trče oko mene, kradu mi jabuke iz činije na stolu, hvataju me za ruke, skaču po meni i oslanjaju svoje obraze na moje. Nikada nisam ni bila bez njih, nikada nisam potpuno sama postojala, kao što znam da moje letnje igralište nikada nije nestalo. Onda kad su bageri došli i sravnili sa zemljom sve što je na njemu ikada raslo, tada je igralište postalo mesto u duši, mentalna slika, kraj uvek dostupan mojoj misli, ideji, želji. Da nema onih rođenih sa kojima delim uspomene, mislila bih da sam ga izmaštala.
Volela bih da dve devojčice mogu i sada da potrče gumnom kao tada, zajedno sa mnom. Volela bih da mogu da vidim koliko sam porasla u odnosu na orahe, na dudove, da preskačem ograde od crvene cigle i berem bobice za svoju decu. Volela bih da one budu tamo na mom mestu, a da ih ja posmatram iz prikrajka i u sumrak zovem da krenemo kući. Ovako, nas tri smo devojčice na letnjem igralištu, istovremeno, zajedno, jednako, sa rukom u ruci, u trku preko trave, dok zalivamo jagode u sumrak, dok slušamo meket ovaca i dok svaka od nas daje svoj deo za zajedničko blago koje i dalje stoji ispod onog oraha. Naš smeh odzvanja kroz gusto lišće i prenosi se zemljanim putevima, vazdušnim strujama, rečnim talasima i letnjim oblacima. Svoje smo na svome. Letnje igralište nikada nije nestalo.
Uvrstiti u terapeutske svrhe 🙂 A sad ozbiljno i nek čuje ceo svet. Zavidim ti na toj bliskosti sa sobom malom, što ti je tu blizu, kao sledeći udisaj. Često dok te čitam, znam da i moja mala ja čita ali iz neke daljine, iz nekog hladnijeg mesta. I ja sam imala svoju baštu, i omiljena mesta u njoj, i bojila sam puževe temperama da bašta bude još šarenija. I jela sam ringlove i trešnje i krala male zečeve iz komšijine bašte i pela se po krovovima i sedela tik pored odžaka sa punom kofom iskopanih glista i punim džepovima trešanja. Maštala sam satima potpuno omađijana svojim svetovima i niko i ništa mi nije bilo važnije. Beg od usamljenosti i nevidljivost. Hvala ti što bar ovde kod tebe na tvom Letnjem igralištu mogu da je pustim iz sebe. To je najlepši internet prostor u vasioni 🙂 U mom dvorištu se i puca i plače i bori i osvaja i ranjavi i voli. Zato sam ja Kata Granata a ti najlepše Letnje igralište koje sam ikad upoznala.
Draga Kato, drago mi je što si tu. Zamišljam nas kako sedimo na terasi, jedemo trešnje i pljuckamo koštice u baštu. Ili kako sedimo na krovu u letnju, zvezdanu noć i pijemo sok. 🙂 Nije važno jesmo li velike ili male. Važno je to što se smejemo. 🙂 <3 Hvala ti!!
heh. ja negujem književni manir kafkijanski,a i dalje sam od 11 do 1111 godina. čitala stripove do iznemoglosti. Brala ringlove. ležala u travi. Ljuljala se na ljuljašci do pre neku godinu, sankala se do prošle, kad mal nisam dobila potres mozga jer sam se spuštala niz stepenice sa mojim Maticem….U bioskopu gledam isključivo fantastiku, crtaće uredno pratim, u radnjama gledam igračke. sa mojim klincima u školi svaki dan …lepo kaže Kata, Tvoj prostor je…pun džep klikera staklenaca
Sad sam baš objašnjavala starijoj mišici zašto ne treba da mi boji Dilana Doga, zašto su stripovi baš takvi kakvi su i zašto im dodatne boje nisu potrebne. I ona ga je onda prelistavala pola sata i rekla da joj tu baš ništa nije strašno. 🙂 Bravo za to dete u tebi, Aleksandra, i da znaš samo kolika je privilegija to što si se pronašla među tom decom u školi… ma, blagoslov. 🙂 Hvala ti!
Nikad mi nece biti jasno kako čokolada može da čeka, osim kad stoji na polici prodavnice…
Dilan Dog i ovce, totalno nestvarno 🙂
Ja imam tako neko sjećanje na branje paradaiza iz bakine bašte i kako ga jedemo onako toplog, a sok se cijedi… Na to si me podjetila.
Poz!
Ja sam imala dobar trening za čuvanje čokolade, zato sam mogla. 😉 A priznaj da do sad nisi mogla ni da zamisliš koliko Dilan Dog i domaće životinje dobro idu zajedno. 🙂 :*
ИЗУЗЕТНО!
Hvala mnogo, Stanimire! 🙂
“Ko to u meni bere kajsije još nedozrele.” (Pero Zubac) 🙂
Uh… 🙂
Kako se piše uzdah?
Letnje igralište, mesto gde smo sakrili detinjstvo. Hvala Letnjem igralištu što postoji…I, umesto reči, mogu li ovako (a da ne bude nametljivo):
https://evoblogamoga.wordpress.com/2015/08/22/pita-guzvara-ko-je-skocio-skocio/
Prosto, i ono dete iz Pite gužvare bi na Letnje igralište. Tu je toliko topline…
Nije nametljivo, već neophodno; morali smo da se upoznamo. Ja sam uzdisala i smeškala se posle svakog pasusa Pite. 🙂
Trebala bi da napišeš knjigu o svojim sećanjima, toliko bogatstva tamo čuvaš…. divno, predivno, i kao što je napisala Katarina, zaista terapeutski. Hvala ti za par minuta čiste uživancije!
Hvala tebi što si svratila da podeliš iskustvo sa mnom! Bojim se, ako ne zapišem, otići će sve niz ovu reku; prebrzo vreme prolazi i previše svega se dešava.
Kada tebe čitam – ja se smirujem. Smirujem moj nemirni energični duh, koji juri svuda i sve hoće, pa dopuštam da me zaustaviš i da se zapitam “gde ideš luda glavo, znaš li uopšte gde srljaš?”. I onda osetim neki smiraj, toplinu i lepo mi je na tvom Letnjem igralištu.
Uh, i meni bi dobro došla povremena zaustavljanja i u nekim mojim zaletima i nestrpljivostima. Drago mi je što sve ovo ovde tako utiče na tebe. Hvala ti mnogo! 🙂
I ostani dijete zauvijek, predivno je to 🙂 Ja se ne sjećam svog djetinjstva tako kao ti, nije bilo nešto posebno pa vjerojatno ni ne čeznem toliko za njim, ali pravi je užitak čitati tvoje divne opise, svu tu ljepotu živiš i dalje, neprocjenjivo je to bogatstvo 🙂
Različita su nam iskustva, pa nas i različite stvari centriraju, doprinose tom uvek potrebnom balansu. Istina je da sam uživala u svakom trenutku svog detinjstva; verovatno se zato tako često sećam svega i povezujem, odnosno, objedinjujem sva iskustva i pokušavam da ih uvedem u sadašnjicu… ako je to ikako moguće. 🙂 I, ja mislim da je svako detinjstvo posebno. Hvala ti mnogo!
Hvala za ovaj lep izlet stazama detinjstva koje traju u svakome od nas.
Baš tako… u svakome od nas. Ja sam ta koja je zahvalna! 🙂
Ја из детињства памтим Лајку – жуто куче које сам учила да плеше и чешљала га и правила му фризуре… И памтим бабину питу са суканим корама, за мене увек “зељаник”… И памтим радну собу свог ујке и мене како искачем кроз прозор… И памтим…
Хвала ти што си ме подсетила… Мирис дудињки и црвени прсти и лице… Хвала што сачувала си своје летње игралиште…
Uživala sam dok sam čitala tvoja sećanja. To su kao slike ili kao kratki filmovi… i mi u njima, zauvek… 🙂
Lijepo Kata kaže… uvrstiti te u terapiju. A ja se ne mogu složiti više. Vratila si me na selo kod babe i dede, na njihovu baštu, svica na dedinom čelu,… Budiš dijete u svakom od nas i to je predivna misija, toliko važna da nisi ni svjesna!
Havana ti na ovum divnom kraju jednog istumbanog dana :*
*Hvala ti na ovom 😀
Hvala tebi što si prepoznala moju misiju! 🙂
divno, divno, divno!!!
Hvala mnogo, draga Vesna! 🙂
“Nikada nisam ni bila bez njih, nikada nisam potpuno sama postojala, kao što znam da moje letnje igralište nikada nije nestalo.” – e, na ovom mi se dijelu oko zasuzilo 🙂 u tvojim tekstovima nikad ni jednu rečenicu ne preskačem, sve pažljivo upijam i znam da se stalno ponavljam, ali moram opet reći – tvoji su tekstovi nešto najdivnije što se na internetu može naći!! ^_^ divim se tvojoj spisateljskoj vještini i tvom umu 🙂 i da – još i Dylan Dog ^_^
Draga Ivana, videla sam tvoj komentar još pre nekoliko dana i razmišljam o njemu već eto, koliko ima dana… Sebe smatram osobom koja nije nešto posebno talentovana za pisanje, ali znam da su mi osećanja, sećanja i nadanja nerazumno jaka, pa pretpostavljam da zbog njih ono što napišem može da ponese još nekoga onako kao što nosi mene. Jedino tako sebi mogu da opravdam tvoje reči. Mislim da možeš da naslutiš koliko mi znači to što si napisala. Dete svih doba u meni se raduje, što zbog ličnog postignuća, što zbog priznanja, što zbog osećaja da se nežnost, ljubav i dobrota uspešno prelivaju na sve nas. Hvala ti, od sveg srca!