Volim da osmišljavam svoj život, da pišem svoje recepte i jedem kolačiće za doručak. U hladna, bela zimska jutra volim polako da se budim, ušukam na fotelji, obuhvatim šakama šolju tople kafe i zurim u jutarnju izmaglicu. Čokoladni keksići koje sam prethodne večeri umesila i ispekla omiljeni su mi doručak. Ma koliko provetravala kuću posle pečenja, mirisa putera, toplog mleka i čokolade nikako ne mogu da se otresem. I ne želim. Jastuci, prekrivači, knjige, odeća, listovi biljaka u mom domu – sve miriše na čokoladu.
Zar nije divno kada sve u kući miriše na čokoladu?
Volim da se šunjam kroz kuću na prstima i tiho, najtiše, pripremam kafu sa cimetom, kakaom i mlekom. Zvuk mešanja kafe metalnom kašičicom umiruje me i njen ujednačeni zvon, kada dodiruje ivice šolje, uvodi me u meditaciju, u maštanja. Pijem vruću kafu i mrvim keksiće od čokolade, pa vrhovima prstiju skupljam mrve po tanjiru.
Ne osećam nikakvu krivicu. Nema u meni ni pomisli o tome da se čokolada ne jede za doručak.
Posežem za knjigom koja me čeka na prozoru, uranjam u nju. Najlepša mi je ta kombinacija slatkog i izmaštanog, čokolade i reči, koja teši.
Prepuštam se, stavljam glavu na naslon i zaboravljam na kucanje sata.
Tonem negde između, tamo gde se ne spava, ali gde se i ne živi ovaj život iz kojeg trenutno pišem, u kojem inače živim.
Slatka osama je lek za dušu obolelu od stvarnosti i svako ima pravo na keksiće sa čokoladom za doručak. I ja želim to pravo, mogućnost da pobegnem pravilima, preporukama, uputstvima.
Nikad nisam bila mnogo dobra u praćenju pravila, pogotovo u receptima.
Ti keksići koje pravim, zaista su dobri. Čokolada, cimet, đumbir, kardamom, kakao, suvo voće, brusnice, pomorandže i jabuke. Vetrovi mirisa.
Uvek puštam mašti na volju.
Pogledi.
Reči.
Osećanja i misli… u oblacima mirisa.
Moja porodica i moji prijatelji vole moje kolačiće. Mislila sam nekad davno da bih mogla da živim od pravljenja kolača. Zamišljala sam da ću, kao one devojčice u američkim filmovima koje u svojim ulicama prodaju limunadu za sitniš, i ja moći tako svoje kolačiće, iako se ni u stvarnom svetu ni u filmovima od toga ne živi. Zamišljala bih nekad i kako idem ulicom i posežem za kolačićima iz pletene korpe koju nosim na ruci presavijenoj u laktu, kako ih delim prolaznicima i onda uživam u njihovim osmesima, gledam ih kako podižu obrve u iznenađenju, kako mljackaju, kako se osmehuju, pitaju da li ima još i traže recept. Obično bi počela neka vesela melodija posle toga i svi koji su se tu našli, zaplesali bi. Kao u filmu, u starom mjuziklu, gde su svi ushićeni svojim jednostavnim postojanjem i smeju se. Samo se smeju.
Nije bilo ni govora o tome da bih mogla da živim od toga, jer za pravljenje i prodaju kolačića potrebna je disciplina… a ja je nemam. Kada mesim i pečem, ja probam. Kada mesim i kombinujem, nikad ne sledim recept. Zagledam se u drvo pored prozora, zapričam se sa svojim psom, ponese me neka pesma i ja onda stavljam naizgled nasumično odabrane sastojke u testo. Ukus kolačića zavisi od mog raspoloženja, od pesme na radiju, od zagrljaja u koje sam se tog jutra upila, od sna koji sam sanjala prethodne noći i od toga šta sam iz njega ponela. Takvi kolačići se ne prodaju. Takvi kolačići se lepe za prste u rana, bela, hladna, maglovita zimska jutra; lepe se za nepce, leče dušu; savršeno se slažu uz knjigu koju čitam, uz film koji gledam, uz melodiju koju slušam. Možda nesvesno dodajem uvek one sastojke koje su mi neophodni, za koje znam da će me ugrejati, osvetliti zimske, bele a mračne dane.
Važno je ne slediti recepte; ni u pravljenju kolača, ni u životu. Ne postoji univerzalni recept za balans, ravnotežu i sreću. Ja grabim svojim stazama.
Vazduh je lepljiv od pospanosti i od čokolade, kada je jutro resko i providno od hladnoće.
Moj mir, moja tišina, moj muk, moji ukusi, moja putovanja.
Ja, sama, u vremenu između, tamo gde sam i sebi nepoznanica, gde ni istina ni stvarnost nemaju smisla.
Kolačići se mrve pod mojim prstima i nestaju ispod mog jezika. Čokolada mi se lepi za prste i iz polusna budi me shvatanje da ću umrljati stranice knjige ako tako nastavim. Lenja još uvek da ustanem, bradom i hladnim nosem okrećem stranice, brišem prste maramicom, podižem glavu sa knjige i gledam kroz prozor. Magla se razilazi i tek probuđeni, pomalo promukli, slatki glasovi se čuju.
Počinje dan; sklapam ćebe i oblačim se. Na tri tanjira stavljam kolačiće i u dve tufnaste šolje sipam čaj. Kafa vri i sipam je u dve šolje, bele, jednostavne, kao dan koji me čeka. Ovu kafu pijem s nogu, najverovatnije hladnu. Njih troje sede, smeju se, srećni su. Vole kada doručkuju kolačiće. Svi vole da doručkuju kolačiće.
Samo, važno je, jako je važno da slatkiše za dušu sami pravimo i da u njih unesemo sve što imamo, nesebično, bezrezervno. To je, možda, univerzalan recept. To je mera koja važi za sve, a sastojci su samo naši.
Tekst je napisan za dragu prijateljicu Katu i objavljen je prvobitno na njenom blogu.
Pozdrav! Upravo sam pročitala ovaj tekst i imala osjećaj kao da opisuješ crtice iz mog života. Zato imam potrebu nešto napisati, a ne znam još što … možda zato što i sama nikada, ali baš nikada ne pravim kolačiće po receptu, imam svoju ideju i potrebu o tome što želim umijesiti. Obožavam kolačiće za doručak uz kavu, to je bio moj ritual od kada znam za sebe (ok, kava je došla malo kasnije) … samo što … prestala sam to raditi jer nije baš idealan doručak, kažu 🙁 Odustala sam od svog rituala, a bio je samo moj. E pa hvala ti što si me podsjetila na njega i tako potaknula da si dozvolim uživati u onome što meni paše! Ne samo u kolačićima za doručak, ova poruka seže puno dalje <3
Draga Slavenka, drago mi je što si prepoznala to dokle sam ja nameravala da poruka stigne. I što si osetila. 🙂 Razumljivo, kolačići za doručak nisu uvek dobri… ali onda kad su nam potrebni nikakvi principi i pravila ne smeju da spreče naše uživanje u njima. Hvala ti! <3
Ali kako ti znaš da sanjariš… Neprevaziđeno!
Eh, bar mi je to uvek išlo od ruke, misli i jezika. 🙂
Nisam nikad jela kolačiće za doručak, baš bi mogla 🙂 Samo ja se držim recepta (barem dok pravim kolače, za život je druga priča), na što bi to ličilo da krenem onako odoka stavljati sastojke 😀
Ti nama nahraniš ne samo tijelo, nego i dušu svojim predivnim riječima <3
Različite smo, pa su nam i obrasci, navike i potrebe drugačije. Mislim da mi zato tvoje pisanje toliko prija. Daje mi pravac. Otrežnjuje. Podseća. Hvala to što si tu. E da, i nemoj jesti kolačiće svakog dana za doručak. 😉
Hvala tebi <3 a kolačići, eh, ja sam valjda jedna od rijetkih koja bi htjela koji kg više, a ne ide, pa ako će kolačići pomoći da mi ispune želju, s guštom ću ih jesti svako jutro
Pa za tebe onda nema zime… khm, pardon, neželjenih posledica. 🙂 Diiivno!
Ti mene smiruješ (!), tako da ja prosto utonem u te mirise i taj spokoj i prepustim se tvojim rečima. Divno mi je kad tako opuštena utonem u san, jer čitanje tvojih misli odvojim za “jedan na jedan”, kad svi spavaju i kad sve miruje.
Onda svo ovo pisanje ima smisla, jer za takvim dijalozima tragam. Hvala ti! 🙂
Ne znam da li je ovo je čokolada od bloga ili poslastičarnica sa tekstovima. 🙂
Pozdrav!
Joooj, pa slađi komentar još nisam dobila! Hvala! 🙂
Divan tekst, kao što smo od tebe i navikli :-).
Nemoj se navikavati. Inače sam nadrljala. 😉
Takvi kolačići se ne prodaju…
Bas tako. To bi bilo kao da prodajes deo sebe. I cini mi se da sve sto radis, radis s ljubavlju…I vidim te tako tihu i blagu kako sedis sklupcana u fotelji sa knjigom u ruci, umotana u neko cebence i medju prstima mrvis te tvoje kolacice napravljene od ljubavi. U pravu si, tu recepta nema. Ne pomaze.
Ja ne znam kako sam propustila ovaj tvoj komentar. Tek sad ga vidim… Hvala ti! <3 <3 <3
e. ja sam pravila kada je Andrija bio mali neke džindžer kolačiće med,djumbir, zamesi se, stoji preko noći vanila, korica limuna, onda se sutra peku. U Italiji sam kupila divne metane modlice za neki 1,45 evra, smešno, i onda smo pravili svašta. Bude po 5 tepsija. Onda farbamo, satima. Andrijini drugari i sad matori i ogromni obožavaju te kolačiće jer je uvek neki sa njim mlatio po kujni…A u suštini, tek sam ih sad usavršila, onda su bili prilično tvrdi…Divna pričica. Sad sam je tek videla, kao da sam te prepisivala juče
Mi pravimo slične, sa puterom, a dodamo mu na sve to i cimet, samo što testo odstoji malo u frižideru umotano u onu providnu foliju. I nikad nismo stigli do farbanja. 😀
ima vremena. uzmeš šecer u prahu i par kapi tečnosti, može i alkohola, šeri je divan i dodaš mnogo boje i voziiiii
Mislim da ćemo probati već za vikend. 🙂 Hvala ti!
Meni se ne da da tako ujutru uživam u knjizi i kolačima. Radnim danima se ja budim pre svih i budim ove moje dve spavalice, a vikendom prvo ugledam čupavu glavu i nos koji mi se udubljuje u facu praćeni urlikanjem “Hajde ustani mami vikend je!”.
Ali zato imam kasne večeri kad njih dvoje umaženo spavaju, a ja se uvučem pored peći, otvorim knjigu i bacim se na one kolače koje sam sklonila da bi tog dana moja dva kolačoholičara jela nešto konkretno.
Uh, divno! I ja bih mogla malo da prošaram i sa kolačima, a i sa tim slatkim vremenom kad se družim sama sa sobom. 🙂
P.S. ova priča je na mene ostavila snažan utjecaj i potaknula na neke spoznaje pa sam i sama napisala post prema tvom naslovu. Inspirirana ovom tvojom pričom puno stvari mi je sjelo na mjesto. Hvala! Ima nešto više u tvojim riječima koje pišeš 🙂
To sam ja, Slavenka 🙂 Slucajno sam bila ulogirana na drugo ime … oprosti!
Draga Slavenka, shvatila sam. Velika mi je čast, ogromna. Odoh da pročitam tvoj tekst! 🙂
Jao, jao, jao!!! Što reći drugo?!