Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam romantična duša i da volim sudbonosne događaje i ljubavi i poglede i drhtaje zbog kojih se ostaje bez daha i umire, ali… samo u knjigama, pričama, pesmama koje bih kasnije, pogleda zamagljenog od osećanja, suza i uzdaha, prepričavala.
Moje srce bi verovatno imalo ritam one ravne linije posle neuspešne operacije da ga nisam uvek vežbala za jaka osećanja. Koliko puta samo nisam uspevala i još uvek ne uspevam da suzdržim suze i smeh na ulici, u autobusu, u liftu, okružena ljudima, prilikom ozbiljnih razgovora, posle urnebesne šale, čak i kada to prisutnima više nema nikakvog smisla i jedino čemu se još smeju sam ja i moj suludi smeh. Ili suze.
I sada se nekih ljudi i događaja sećam po tome koliko sam suza isplakala ili koliko sam se smejala u vezi sa njima. Razgovori sa starim prijateljima često počinju sa: “Sećaš li se koliko smo se smejali…” ili “Sećaš se koliko je bila tužna…” Sve su osećanja. Sve su vibracije u vazduhu, niti koje me spajaju sa ljudima koje volim.
On je ritam svega što sam ikad osećala doveo do još jednog novog, višeg nivoa.
Pre njega, imala sam plan, onaj koji se piše velikim slovima, a koji uopšte više nije bio važan pošto sam ga prepoznala. Njegovu dušu. I oči. Baš te oči, vesele.
I šake u kojima su se moje gubile.
Sećam se kako sam mislila, kad sam ga upoznala, kako ima pravu boju i oblik obrva i kako se savršeno njegov ten uklapa sa njima, kako mu koža miriše baš kako sam mislila da će, kako svaka njegova rečenica govori ono što ja mislim.
Prepoznali smo se. I razdvojili. I ponovo pronašli. Trčali smo sa jednog na drugi kraj sveta, jer te daljine nisu ništa u odnosu na ona kosmička prostranstva koja smo već prevalili.
Sutra je osam godina od tog staklenog decembarskog jutra kada smo, držeći se za ruke, želeli svima da objavimo da smo se pronašli jednom zauvek. Sutra je osam godina od trenutka kad sam rešila da uvek dišem onako kako sam počela kad sam ga prepoznala – slobodno, bez pauza, bez opreza, bez rezerve.
On, u crnom kaputu i sa kravatom oko vrata. Ja, u haljini u kojoj sam ličila na pčelu i sa rol kragnom koja je trebalo da me štiti od minusa. Nas dvoje, skoro nevidljivi, u hladno, stakleno decembarsko jutro. Letnja deca u snežnoj bajci, na stazi za koju ne znaju kuda ih vodi.
Sutra je osam godina od kako sam rešila da moj život neće biti samo moj, od trenutka kada sam sa žudnjom zagrlila neizvesnosti i sve ono što sam sanjala da je moguće, od kad sam shvatila da pravljenje planova ima više smisla s njim, da je on obogaćenje svega što sam ikada uradila i što jesam. Bez ikakve zadrške i kontrolisanja, otvorenog uma i srca, sa pregršt neiscrtanih mapa, strategija i planova u rukama, znala sam da je on ta duša koju sam pre hiljadu života ugledala.
Jedno pored drugog, i dalje se prepoznajemo na letnjem nebu, u zimskim maglama, kroz prolećne krošnje. Prepoznajemo se u smehu dva nova bića, u iskrama u njihovim očima. Naši koraci vode njihove snežnim stazama, kroz sazvežđa, kroz oblake, kroz živote.
Mislim da ćemo ovako, zajedno, postojati zauvek.
Foto: George Maier, Montreal 2008.
Ma živi bili i veliki porasli.
Srećna Vam godišnjica! 🙂
Hvala! 🙂
Пролеће, 14. у децембру…
У здравље!
Drago mi je što je proleće prepoznato. Hvala! 🙂
E, isto tako i ja za svog muza :). Samo, nas dan bio je prolecni ali emocija je ista. I dan danas, posle 9 i nesto godina!
Divno! Ništa lepše od proleća i uvek novih početaka u njemu. 🙂
Sretna vam osma godišnjica, i neka ih nabrojite još puno, ovako sretni i zaljubljeni 🙂
Hvala ti, draga Mirna! 🙂
Čestitam uz najbolje želje! 🙂
Hvala mnogo! 🙂
Srećna godišnjica draga Sandra.Želim vam da još duuugo živite svoju bajku i da se od vaših osmeha i zvezde postide :*
Prelepa ti je želja, draga Tijana. Baš si me nekako dodatno ozarila. Hvala ti! 🙂
Želim vam još puno ispisanih redova koji mirišu na ljubav… Srećna godišnjica <3
Hvala tebi, posebna ženo draga. <3
Kakve emocije, kakva nežnost. Još osamdeset osam da slavite. 🙂
Hvala! <3
divotno. živi bili
Hvala! <3
Predivan, predivan tekst koji ostavlja bez daha. Zaista me odusevio. Sretna vam godisnjica braka! Ostanite zauvijek tako duboko povezani i uzivajte u ljubavi!!!
Hvala ti najlepše! 🙂
U ratama dolazim ovdje – neka vam je sretno i dalje. Sramota me išta napisati ispod ove divote. :*
Ti znaš da se ja tebi divim. Hvala ti! <3
Kako divna ljubavna! Srećna godišnjica <3
Mnogo hvala, Majska! :*
🙂 hvala vama dvoma na divnoj životnoj priči!
Sigurna sam u to 🙂
Draga <3
Jedan od najlepših tekstova o ljubavi koje sam pročitala! (a slika potvrđuje svaku reč)…. Budite uvek sretni i blagosloveni kao što ste sada, i nastavite da širite ljubav sa ostatkom sveta!..
Mnogo ti hvala! 🙂
Skitara uvek skita i uvek kasni da bi stigla na vreme. Danas je sutra. Srećna godišnjica, Dušo!
Hvala ti! Drago mi je što si stigla. Taman na vreme! 🙂
Lepšu pesmu nisi napisala. U životu.
Već sam čestitala, ali opet ću. Za milion godina.
Draga Negoslava, hvala ti! Za milion godina… 🙂
Улепшали сте ми дан овим текстом.Сетих се краја овог филма,када се договоре да се у следећем животу поново нађу,има један прелепа сцена.Срећно
https://www.youtube.com/watch?v=_4AXyciVdRA
I ja se sećam filma. Prelepa scena, zaista. Drago mi je što sam Vam makar malo obasjala dan. 🙂
Držim vam fige i želim da trajete i da istrajete kroz sve… interesantno je to, meni je jedna divna osoba rekla da je, uprkos percepciji koja hoće d aotera na drugu stranu neku, to sa dušama neminovnost, tako da… 🙂
Uzdacemo se u tu cinjenicu, uprkos svakoj percepciji. Hvala! 🙂
gospodarica riječi… evo vam <3 od mene i zelim da trajete i trajete…
Hvala, Slavo! 🙂