Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.
Imaš sreće ako možeš svake večeri da joj kažeš laku noć.
Imaš sreće ako te svakog jutra budi bat njenih šapa po drvenom podu.
Jer ona te osluškuje, jer ona razume jutro i zna da je vreme.
Imaš sreće ako te vodi u šetnje i podseća da usporiš
da zaboraviš na sve što moraš.
Jer ona ti nikad nije bila moranje.
Ti si je dovela ili je ona sama došla u tvoj dom.
I bile ste najrođenije.
A nikada nije bila tvoja. Ni ti njena.
Bile ste sazvežđe.
Bile ste krošnja.
Bile ste porodica.
Najrođenije.
Porodica
Jedna je znala kako druga diše. Prepoznavale ste jedna drugoj korake.
Razumele ste se rečima, zvucima, osmesima, pokretima.
Ili samo gledanjem u oči.
Ali nikada je nisi posedovala
kao što nikada nisi mogla da prisvojiš sunčeve zrake, kišu, drveće ili vetar.
I ona se gnjezdila pored tebe uvek kad je mogla.
Trčala s tobom, beskrajno dugo hodala, dok je mogla.
Dule i ja, ljubav jedna neopisiva
Vaspitavala tvoju decu zajedno s tobom.
Brinula o njima. Čeznula kad nisu tu. Kao da su bile njene.
I kad nije htela da se nameće, kada si bila u svom svetu
samo bi ti sela krajičkom guze na deo levog stopala.
Samo da se osetite.
Jer to je uvek bilo najvažnije. Da se osetite.
Jer niste se imale. A bile ste najrođenije.
Duška i Nadi, 2012.
Nikada nije mogla da ti kaže sve što zna,
sve što oseća u mirisima sveta koji ste delile,
ali ti si u njenim očima videla da ne znaš gotovo ništa.
Pa i ako si osetila, predosetila,
ti nisi poverovala u neizbežno
u ono što svi oko tebe govore i vide.
Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.
Mazi me
Držali ste je čvrsto, a ipak nežno kad je došao kraj.
Četiri ruke, dvadeset prstiju, oluja suza
kapalo je po njenom sjajnom crnom krznu prošaranom belim tragovima tih petnaest godina.
A ona je bila mirna, sigurna, kao onomad kad ste je pronašli i prvi put prigrlili
pitali je da bude vaša
kao trenutak ranije, pre nego što su stigla deca sada od čitave decenije.
Na suncu
Čvrsto, a nežno.
Da se nijedan delić njen ne oseti napuštenim.
Da nijedan delić njen ne zadrhti.
I dok si se pitala da li prolećne kiše znaju šta nose sa sobom
ona je otplovila
gledajući te u oči
kao tren ranije kad te je prvi put videla
dok se njeno malo crno telo sve više opuštalo
u zagrljaju četiri ruke, dvadeset prstiju
ona je otplovila
u zagrljaju vaših toplih suza, sa prolećnim kišama.
Duška i Lana, 2017.
Pre nekoliko dana je polako, starački, hodala sa tobom
odmarala u hladu ispod drveta.
Sada je nema. Nigde je nema.
Ni na toplom drvenom podu obasjanim blistavim jutarnjim suncem.
Ni na njenom mekanom jastuku koji je uvek vukla blizu dece.
Ni ispod stola za vreme ručka.
Ni pored tebe ili na tvom stopalu dok pišeš.
Ni u kuhinji dok se peku palačinke.
Ni na terasi, samo njenom mestu za osmatranje
koje i dalje stoji takvo kakvo je
prazno
bez ičega što bi moglo da ispuni prostor
vazduh
bez nje.
Duška i Nadi, 2019.
Sada je nema. Nigde je nema.
Više nikada neće veselo utrčati u sobu
ni lupati svojim činijama kad kasniš sa večerom.
Njeno malo crno telo nije više pored tebe.
Jer ona nikada nije bila tvoja
kao što ni kiša, drveće, sunčevi zraci ili vetar nikada neće biti tvoji.
Obožavanje
Nemoj biti besna što su
i sunčevi zraci, i kiše, i vetar, i drveće još uvek tu
iako nisu tvoji
a ona nije.
Ne raspravljaj se. Ne plači.
Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.
I padaju kiše.
I duvaju vetrovi.
I greju te sunčevi zraci.
I teše te nikada zelenije krošnje.
This girl ❤️
Šta sve to može biti nego
njena ljubav
njena energija
njena snaga?
Zar bi je prenula iz tog nepokolebljivog, neumitnog sna?
Otvori oči, pusti ogromno, plavo nebo unutra
i oseti ljubav koja se prolama svetom
u kojem niste jedna drugu imale
ali ste bile
najrođenije.
Sigurni smo da i sad peva, još glasnije, još slobodnije.
Ovo je najnajnajlepši način da se od voljenog bića oprosti. Teško, ali sa toliko ljubavi – da sam plakala i osmehivala se kroz suze i ponovo plakala. Kakav je divan, grandiozan osećaj imati takvu ljubav. Moj naklon do poda.
Hvala ti na tim rečima, mnogo! I sama se danima sećam i smejem, pa je vidim i čujem, a onda opet plačem jer mi je teško da se suočim sa činjenicom da nije tu… i da neće više biti tu… a onda se tešim verovanjem da če uvek biti tu… I tako u krug. Izgleda da se ova osećanja ne leče, već nose, sa zahvalnošću što smo imale priliku da se volimo. Hvala ti!
Čekala sam ovaj tekst i plašila sam da me ne uhvati na javnom mestu i sad evo sedim u kancelariji i plačem kao kiša, sreća je da sam sama. :'( Svi psi idu u raj i nadam se da će Duška sresti mog prgavca pa da zajedno zapevaju. Šaljem vam najveći zagrljaj. <3
Kad smo se vratili od veterinara tog 3. maja, Nadi je plakala i grdila nas kroz jecaje što nismo bar Duškine dlake vratili. I ja sam plakala i mislila na tebe i kako pokušavate da sastavite psa nalazeći dlake po stanu. Jutros je Nadi obukla svoju lepu haljinu za slikanje u parku ispred škole i na podsuknji pronašla nekoliko Duškinih crnih, oštrih dlaka. Sva srećna je rekla, vidite, imamo par dlaka. Stavili smo ih u porodični album. Ali nije dovoljno… nije dovoljno. Sigurna sam da su tvoj prgavac i Duška zajedno u raju i da se valjaju u rajskim muškatlama. Ogroman zagrljaj za tebe!
…Још памтим ТЕ сузе…
Саосећам!
Hvala, dragi Stanimire!
Čitam i boli me želudac i stišće mi se grlo, kao da čitam o svom Bobi, čak su i slični, sve je slično, i kako smo ga udomili i kako smo bili s njim dok je injekcija počinjala djelovati, a on nas gledao mirno i s povjerenjem. Rasplakali ste me. Prošlo je više od godine otkako ga nema, a ja još ponekad čujem kako tapka po sobi. Trebamo uzeti udomiti drugog psa, bio bi red, ali ja još ne mogu. Imao je 14 i pol godina. Najdivnije, najplemenitije biće na svijetu.
Vesna, oni su nam porodica, kako ćemo drugačije… Kaže moj muž, nikad više drugi pas. A njegova drugarica odgovara, ne treba se plašiti takve ljubavi, a ni bola po odlasku. Da, ne treba se plašiti života, mada ja potpuno razumem Vašu misao za drugog psa. Drugi pas meni u ovom trenutku bi bio čisto izneveravanje.
nama je to bnio drugi, mislila sam da prvoga, moju Čarlu, nikad neću prežaliti. Trebalo mi je dugo da mi Bobbo postane što je ona bila, tako da, može se i mora se. Ali, kad sam čitala knjigu o dušama, znate li što mi se najviše svidjelo? Što kažu da te tamo gore dočekaju svi tvoji ljubimci <3
Dok čekam moje dve da se vrate iz šetnje pročitala sam oba teksta o Duški…..i plakala i plakala….hvala na ovakvom suočeljavanju sa tugom i ljubavlju. Želim da ponovo nekada osetite tu ljubav i nežnost šapice❤️
Dragana, hvala mnogo na ovim rečima! Duška je bila i jeste naše biće… Uživajte sa Vaše dve (pretpostavljam da su kuce, možda i jazavičarke 🙂 ), predivna je ta ljubav, prečisto osećanje i iskustvo. Hvala Vam od srca!