Letnje igralište

poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Sanjala sam da je sve samo igra

Sanjala sam da je sve samo igra.

Sanjala sam sebe u spavaćoj sobi svojih roditelja. Bilo je toplo, svetlo, udobno, poznato. Prelazila sam rukama po maminim haljinama okačenim u ormaru. Prskala njen parfem. Oblačila tatine košulje i svirala zamišljenu gitaru. Bila sam mala, a velika. Prošlost i sadašnjost — jedno. Tren. Nisam bila sigurna ko sam, ali sam znala da sam ja.

Onda se čula sirena autobusa u koji sam morala da uđem da bih stigla na konferenciju i niz poslovnih sastanaka za koje sam odjednom znala zašto su mi važni. Ostavila sam gitaru, svukla košulju; samo je miris maminog parfema i dalje lebdeo oko mene. Vozili smo se dugo, dugo, sastajali se, rukovali, vodili mudre razgovore, slušali predavanja, bili ozbiljni, nadmudrivali se, dobili diplome.

Na povratku kući, organizatori su nam rekli da je sve bilo kobajagi. Kobajagi. I smejali se. Kako nismo razumeli šalu, pitali su se i pitali su nas, slegali ramenima vraćajući se u autobus, da naprave još jedan krug, sa drugim ljudima, nekom novom decom.

Probudila sam se naglo, u suncu, sećajući se svakog detalja svog sna… ili drugog života.

Sanjala sam da je sve samo igra.

Rasporedi, bez kraja i konca koje ispisujem po papirima, stavljam u džepove i ređam po zidovima, monitorima, plafonima, ogledalima.
Časovi, na planu koji se munjevito, besomučno menja, koji prolete pre no što trepnem.
Uklapanja, bez nade da će se ikada išta zaista uklopiti, onako savršeno, kao slagalica; osim srećom… ili slučajem.
Viđanja, sa dragim ljudima koji isto kao i ja žure na autobus, ulaze u njega, voze se, veruju i silaze… prevareni… ali svakog jutra zaborave na svoj san i šta je na kraju bilo.
Obaveze, koje čine život lakšim, besmislenijim.
Moranja, na koja sve češće zaboravljam.

Sanjala sam da je život
mozgalica bez rešenja
namigivanje sa časovnikom
igranje šuge sa vetrom
partija šaha sa godinama.

Sanjala sam da je sve samo igra.

Za decu
za odrasle
za sve koji pristaju
da se igraju
i da se ne ljute
ili da se ne sećaju.

Sanjala sam da je sve samo igra.

A onda sam otišla među drveće.
Ućutala.
I
disala
disala
disala
.
.
.

Sanjala sam da je sve samo igra

 

9 Comments

  1. браво

  2. Дубок наклон!
    Поздрављам!

  3. Ćutim, dišem…,ali ne mogu da ne napišem koliko je svaka riječ divna!

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: