Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Najrođenije

Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.

Imaš sreće ako možeš svake večeri da joj kažeš laku noć.

Imaš sreće ako te svakog jutra budi bat njenih šapa po drvenom podu.

Jer ona te osluškuje, jer ona razume jutro i zna da je vreme.

Imaš sreće ako te vodi u šetnje i podseća da usporiš

da zaboraviš na sve što moraš.

Jer ona ti nikad nije bila moranje.

Ti si je dovela ili je ona sama došla u tvoj dom.

I bile ste najrođenije.

A nikada nije bila tvoja. Ni ti njena.

Bile ste sazvežđe.

Bile ste krošnja.

Bile ste porodica.

Najrođenije.

Porodica

Jedna je znala kako druga diše. Prepoznavale ste jedna drugoj korake.

Razumele ste se rečima, zvucima, osmesima, pokretima.

Ili samo gledanjem u oči.

Ali nikada je nisi posedovala

kao što nikada nisi mogla da prisvojiš sunčeve zrake, kišu, drveće ili vetar.

I ona se gnjezdila pored tebe uvek kad je mogla.

Trčala s tobom, beskrajno dugo hodala, dok je mogla.

Dule i ja, ljubav jedna neopisiva

Dule i ja, ljubav jedna neopisiva

Vaspitavala tvoju decu zajedno s tobom.

Brinula o njima. Čeznula kad nisu tu. Kao da su bile njene.

I kad nije htela da se nameće, kada si bila u svom svetu

samo bi ti sela krajičkom guze na deo levog stopala.

Samo da se osetite.

Jer to je uvek bilo najvažnije. Da se osetite.

Jer niste se imale. A bile ste najrođenije.

Duška i Nadi, 2012.

Nikada nije mogla da ti kaže sve što zna,

sve što oseća u mirisima sveta koji ste delile,

ali ti si u njenim očima videla da ne znaš gotovo ništa.

Pa i ako si osetila, predosetila,

ti nisi poverovala u neizbežno

u ono što svi oko tebe govore i vide.

Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.

Najrođenije

Mazi me

Držali ste je čvrsto, a ipak nežno kad je došao kraj.

Četiri ruke, dvadeset prstiju, oluja suza

kapalo je po njenom sjajnom crnom krznu prošaranom belim tragovima tih petnaest godina.

A ona je bila mirna, sigurna, kao onomad kad ste je pronašli i prvi put prigrlili

pitali je da bude vaša

kao trenutak ranije, pre nego što su stigla deca sada od čitave decenije.

Najrođenije

Na suncu

Čvrsto, a nežno.

Da se nijedan delić njen ne oseti napuštenim.

Da nijedan delić njen ne zadrhti.

I dok si se pitala da li prolećne kiše znaju šta nose sa sobom

ona je otplovila

gledajući te u oči

kao tren ranije kad te je prvi put videla

dok se njeno malo crno telo sve više opuštalo

u zagrljaju četiri ruke, dvadeset prstiju

ona je otplovila

u zagrljaju vaših toplih suza, sa prolećnim kišama.

Duška i Lana, 2017.

Duška i Lana, 2017.

Pre nekoliko dana je polako, starački, hodala sa tobom

odmarala u hladu ispod drveta.

Sada je nema. Nigde je nema.

Ni na toplom drvenom podu obasjanim blistavim jutarnjim suncem.

Ni na njenom mekanom jastuku koji je uvek vukla blizu dece.

Ni ispod stola za vreme ručka.

Ni pored tebe ili na tvom stopalu dok pišeš.

Ni u kuhinji dok se peku palačinke.

Ni na terasi, samo njenom mestu za osmatranje

koje i dalje stoji takvo kakvo je

prazno

bez ičega što bi moglo da ispuni prostor

vazduh

bez nje.

Najrođenije

Duška i Nadi, 2019.

Sada je nema. Nigde je nema.

Više nikada neće veselo utrčati u sobu

ni lupati svojim činijama kad kasniš sa večerom.

Njeno malo crno telo nije više pored tebe.

Jer ona nikada nije bila tvoja

kao što ni kiša, drveće, sunčevi zraci ili vetar nikada neće biti tvoji.

Najrođenije

Obožavanje

Nemoj biti besna što su

i sunčevi zraci, i kiše, i vetar, i drveće još uvek tu

iako nisu tvoji

a ona nije.

Ne raspravljaj se. Ne plači.

Pas će poživeti petnaest godina, ako imaš sreće.

I padaju kiše.

I duvaju vetrovi.

I greju te sunčevi zraci.

I teše te nikada zelenije krošnje.

Najrođenije

This girl ❤️

Šta sve to može biti nego

njena ljubav

njena energija

njena snaga?

Zar bi je prenula iz tog nepokolebljivog, neumitnog sna?

Otvori oči, pusti ogromno, plavo nebo unutra

i oseti ljubav koja se prolama svetom

u kojem niste jedna drugu imale

ali ste bile

najrođenije.

Sigurni smo da i sad peva, još glasnije, još slobodnije.

9 Comments

  1. Ovo je najnajnajlepši način da se od voljenog bića oprosti. Teško, ali sa toliko ljubavi – da sam plakala i osmehivala se kroz suze i ponovo plakala. Kakav je divan, grandiozan osećaj imati takvu ljubav. Moj naklon do poda.

    • Hvala ti na tim rečima, mnogo! I sama se danima sećam i smejem, pa je vidim i čujem, a onda opet plačem jer mi je teško da se suočim sa činjenicom da nije tu… i da neće više biti tu… a onda se tešim verovanjem da če uvek biti tu… I tako u krug. Izgleda da se ova osećanja ne leče, već nose, sa zahvalnošću što smo imale priliku da se volimo. Hvala ti!

  2. Čekala sam ovaj tekst i plašila sam da me ne uhvati na javnom mestu i sad evo sedim u kancelariji i plačem kao kiša, sreća je da sam sama. :'( Svi psi idu u raj i nadam se da će Duška sresti mog prgavca pa da zajedno zapevaju. Šaljem vam najveći zagrljaj. <3

    • Kad smo se vratili od veterinara tog 3. maja, Nadi je plakala i grdila nas kroz jecaje što nismo bar Duškine dlake vratili. I ja sam plakala i mislila na tebe i kako pokušavate da sastavite psa nalazeći dlake po stanu. Jutros je Nadi obukla svoju lepu haljinu za slikanje u parku ispred škole i na podsuknji pronašla nekoliko Duškinih crnih, oštrih dlaka. Sva srećna je rekla, vidite, imamo par dlaka. Stavili smo ih u porodični album. Ali nije dovoljno… nije dovoljno. Sigurna sam da su tvoj prgavac i Duška zajedno u raju i da se valjaju u rajskim muškatlama. Ogroman zagrljaj za tebe!

  3. …Још памтим ТЕ сузе…
    Саосећам!

  4. Čitam i boli me želudac i stišće mi se grlo, kao da čitam o svom Bobi, čak su i slični, sve je slično, i kako smo ga udomili i kako smo bili s njim dok je injekcija počinjala djelovati, a on nas gledao mirno i s povjerenjem. Rasplakali ste me. Prošlo je više od godine otkako ga nema, a ja još ponekad čujem kako tapka po sobi. Trebamo uzeti udomiti drugog psa, bio bi red, ali ja još ne mogu. Imao je 14 i pol godina. Najdivnije, najplemenitije biće na svijetu.

    • Vesna, oni su nam porodica, kako ćemo drugačije… Kaže moj muž, nikad više drugi pas. A njegova drugarica odgovara, ne treba se plašiti takve ljubavi, a ni bola po odlasku. Da, ne treba se plašiti života, mada ja potpuno razumem Vašu misao za drugog psa. Drugi pas meni u ovom trenutku bi bio čisto izneveravanje.

      • nama je to bnio drugi, mislila sam da prvoga, moju Čarlu, nikad neću prežaliti. Trebalo mi je dugo da mi Bobbo postane što je ona bila, tako da, može se i mora se. Ali, kad sam čitala knjigu o dušama, znate li što mi se najviše svidjelo? Što kažu da te tamo gore dočekaju svi tvoji ljubimci <3

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: