Volim ova jutra kada se budim puna neke slatke, detinje radosti.
Volim kada sve u meni podrhtava od elana, od svežine, kad pogled kroz prozor otkriva novo drvo, novo nebo, kada je vazduh proziran od iščekivanja, a svet obasjan mladom, tek rođenom svetlošću.
Kao da je prvi put. I nebu, i drvetu, i suncu, i svetu, meni.
Prvi život. Prvo postojanje. Prva radost.
Vidim pred sobom onu plavokosu, zrikavu devojčicu, koja je sličan prizor viđala svakog novog jutra i koja me posmatra sa jedne od fotografija iz porodičnog albuma. Blago otvorenih usta i širom otvorenih očiju pred svakim novim prizorom koji se pred njom oslikava, ona je mislila da je ovaj život nagrada. Vidim je kako posmatra obrise velike kuće u kasno popodne, kada sunce zalazi i kada sve senke postaju čarobne i žive; vidim je kako se roditeljima gubi iz vidokruga u voćnjaku; vidim je kako bere grožđe dok sunce ponosno i samouvereno prolazi sredinom neba. Za tu devojčicu, svaka nova osoba koja je prolazila pored nje bila je neistraženo čudo, izvor novih saznanja, beskrajni lavirint, pitanje i izazov.
Miris proleća, škripanje snega, letnja pesma zrikavaca, miris pokošene trave, graja ljudi u dvorištu koji su se upravo vratili sa berbe kukuruza.
Ljudi koji ulaze u kuću trljajući šake da se zgreju, tražeći šolju čaja.
Devojčica koja postavlja sto, prinosi vreo čaj i pita da li treba pomoć.
Svaka bora na licu tih ljudi bila je čarobna. Brazda na njivi. Munja na nebu.
Svaka priča koju bi oni smislili samo za plavokosu devojčicu bila je čitav jedan život koji je ostavljao dovoljno mesta za sanjarenja, maštanja, izmišljanja prošlosti i smišljanja budućnosti.
Jer, stvarna budućnost, samo njena, bila je tako daleko.
Bilo je vremena za sve. Dovoljno vremena da proživi hiljadu života i da odabere najbolji za sebe.
Novo nebo u koje bi gledala svakog jutra bilo je obećanje da će sve biti u redu.
Meke, nežne senke koje su natkriljavale i štitile njene život, koje su ublažavale ivice i bojile vidike u pastel, obećavale su sigurnost, nežnost, toplinu.
I dok je odrastala, nikada nije gubila taj osećaj sigurnosti, ušuškanosti, izvesnosti da će sve biti u redu.
Kao da sva dobrota na svetu blagonaklono gleda na nju. Kao da se čitav kosmos sjatio oko nje da bi je štitio, vodio, nosio.
Drago, sebično dete.
I onda kad je počela da sumnja u sebe, kad je počela da postavlja pitanja na koja nema odgovora, kada se pitala o stvarima koje ne žele da budu objašnjene i koje čekaju da budu sagledane drugačijim očima, koje čekaju da budu objašnjene rečima izvan ovog života, ni tada joj kosmos nije okrenuo leđa. Kao da su se zvezde zabrinuto smeškale njenom odrastanju. Kao da su one blage, mekane senke malo ogrubele, izoštrile se i negodovale nad njenim “sazrevanjem”. I neko drvo bi je lupilo granom po glavi. More bi je poklopilo talasom. Lopta bi je udarila u lice. Žbun bi je ošamario svojim izdancima: “Ne trči se tako slepo kroz život, devojčice! Sve si zaboravila. Osluškuj sebe. Veruj u sebe.” A sunce je isto onako, ponosno i samouvereno svakog dana krčilo svoj put sredinom neba. Devojčica bi zaboravljala da ono uopšte postoji. Zaboravljala je da živi na čarobnoj, plavoj planeti koja se vrti oko užarene zvezde. Da je najlepša i najneverovatnija bajka upravo ta bajka koju ona živi. I da su svi oni drugi životi o kojima je maštala neko već proživeo. Da ova staza kojom ona korača nikad neće imati boljeg i savršenijeg šetača.
Treba imati okorelo srce, grubu, slepu dušu, pa prevideti svu lepotu oko sebe. Treba biti gluv, pa biti u stanju da zagušiš beskrajnu pesmu radosti svega živog i večito obnavljajućeg oko sebe. Treba biti surov, ludo samouveren i sebičan, pa ne zastati svakog jutra ispod tog novog neba, poluotvorenih usta i širom otvorenih očiju. Svo to duboko plavetnilo nikada ne odlazi. Uvek je tamo, iznad svih sivila i koprena u našim zemaljskim očima, u pogledima zamućenih ograničenim nadanjima. Zrikava, plavokosa devojčica videla je život u svoj njegovoj punoći. Svojim mladim srcem grlila je jednostavnost svog života, važnost svog postojanja. Živela je i osećala svaki trenutak u svom životu. Ništa nije radila nesvesno. Nije mislila da ne zaslužuje. Nije mislila da nije dovoljno dobra. Čitav svet, čitav kosmos bio je tu za nju. I ona je bila tu za svako stvorenje koje bi srela na svojoj stazi. Koracima bezbrižnog, a sveznajućeg šetača, grabila je svojom stazom sa zaslepljujućom svetlošću u srcu i u glavi.
Skoro je podne. Sunce se sprema da ponosno prokrči sebi put nebom još jednom. Ne propušta mi se taj trenutak.
Plavo, osunčano nebo, jutros je ponovo bilo novo; opet sam ga ugledala, istina nesavršenim očima, ali bistrom dušom.
Kajem se za okorelost svog srca, za surovost svog uma, za nesvesno, sebično postojanje. Verujem i svedočim da je magija svuda, oko nas i u nama.
I vrijeme je stalo… a ja nasmješena i raspilavljena… hvala <3
🙂 Hvala tebi, draga!
Draga “Letnje igralište”, tekst je PREDIVAN! Prvo bezbrižno odrastanje, a onda: I onda kad je počela da sumnja u sebe, kad je počela da postavlja pitanja na koja nema odgovora, kada se pitala o stvarima koje ne žele da budu objašnjene i koje čekaju da budu sagledane drugačijim očima, koje čekaju da budu objašnjene rečima izvan ovog života, ni tada joj kosmos nije okrenuo leđa. Kao da su se zvezde zabrinuto smeškale njenom odrastanju. I onda: I neko drvo bi je lupilo granom po glavi. More bi je poklopilo talasom. Lopta bi je udarila u lice. Žbun bi je ošamario svojim izdancima: „Ne trči se tako slepo kroz život, devojčice! Sve si zaboravila. Osluškuj sebe. Veruj u sebe.“ Vrlo SNAŽNO, ISTINITO I DOJMLJIVO. Pohvale!!!
Drago mi je što ti se dopalo! 🙂
Ti si magija!
I wish! 🙂
jeste magija skrozzzzzzz. mora da je bude
🙂
Eh, dajem sve od sebe da razmišljam slično, pa me realnost lupi po nosu. Tako moje raspoloženje ide od najviših visina do najdubljih dubina.
Sve je manje energije, pa malo ohrabrenja nalazim u ovako lepim postovima.
Žao mi je zbog toga, Neno. To što kažete da Vam se dešava, dešava se i meni. Počela sam dan kako sam opisala ovde, a već popodne sam dobila takvu šamarčinu… Nije prevelika, životno važna, ali takvi trenuci se pamte i uvek gorče neku sreću. I meni se dešavaju stvari kao i svima drugima i ja ih otplačem, pobesnim, ali ne smem tako dugo. Jedno znam – da sam bila sigurna u sebe, do današnje šamarčine ne bi ni došlo. Kod mene to tako – sve počinje u meni. Zato moram sutrašnje jutro ponovo da gledam novim očima.
Divan tekst! Prelijepo napisano.
Hvala Vam mnogo!
Koliko volim tvoje tekstove! 🙂
🙂 <3 Meni srce puno kad to kažeš.
Жао ми је што више нема оног дугменцета “свиђа ми се” Једноставно осећам да достојан нисам коментара на ове предивне текстове.
Dragi Siniša, vratila sam like dugmence. Inače, ne možete biti dalje od istine. Hvala Vam na divnom komentaru!
Verujem i svedočim da je magija svuda, oko nas i u nama….
U tebi je ima definitivno, a ja trazim mesto za like.
Ima je u svima, samo tek poneko govori o njoj. Kao što moj Rra reče – kad pišem tako, zvučim kao dete i kao čovek na samrti, u isto vreme. A meni nema većeg komplimenta. 🙂 Hvala ti, Zorice! <3
Obožavam slike kojima popratiš svaki svoj post, čarobne su kao i riječi kojima dopireš do nas 🙂
Draga Mirna, hvala ti što primećuješ fotografije. Sve do jedne su skoro iz šetnji sa mišicama i mnogo mi znače. Iako sam nedavno dobila i fin fotoaparat, ja još uvek rabim svoj telefon. Uozbiljiću se uskoro, nadam se. 🙂
Divno i blisko, kao i uvek. Zadovoljstvo čitati, baš svaki put.
P.S. Da li sam ja slepa kod očiju ili zaista više nema “like” opcije ispod tekstova?
Draga Ana, nisi slepa ti, nego ja. 🙂 Otkako sam se preselila, nisam ni primetila da like dugme nije automatski uključeno. Zahvalna sam i tebi svima koji su mi danas skrenuli pažnju na to. I hvala ti na divnim rečima, od srca! <3
Lep pocetak dana uy tvoje tekstove. Daju optimizam, vracaju veru. Podsetnik da moze bolje i jednostavnije!
Obasjala si mi jutro svojim toplim rečima. Hvala ti! 🙂
Prelepo!
“Treba imati okorelo srce, grubu, slepu dušu, pa prevideti svu lepotu oko sebe. Treba biti gluv, pa biti u stanju da zagušiš beskrajnu pesmu radosti svega živog i večito obnavljajućeg oko sebe. Treba biti surov, ludo samouveren i sebičan, pa ne zastati svakog jutra ispod tog novog neba, poluotvorenih usta i širom otvorenih očiju. Svo to duboko plavetnilo nikada ne odlazi. Uvek je tamo, iznad svih sivila i koprena u našim zemaljskim očima, u pogledima zamućenih ograničenim nadanjima” – ovde je izrečena velika istina. Hvala! 🙂
Hvala, dobri Lovče! 🙂