U poslednjih šest godina, moje želje su poprimile drugačije oblike. Dok sam i sama, kao žensko biće, prolazila kroz različite oblike u dve trudnoće, moje srce je odbacilo neke žudnje, a druge je uzbuđeno prizvalo, pustilo unutra i prigrlilo. Nešto što sam ranije želela više ne želim. I kada čujem blage prekore da sam se promenila, ja ne osećam da zbog toga treba da se izvinjavam. Naprotiv, smeškam se u sebi jer znam da sam to ja, da sam uvek bila.
Nekada sam mislila da mogu da spasim svet. I da svaki pokušaj, bez obzira koliko uzaludan, vredi.
Sada vidim da svet spasavam tako što spasavam sebe.
Svet spasavam tako što se trudim da svakog jutra ustanem nasmejana… bez obzira na sitnice, na gorke trice koje provejavaju danima.
Svet spasavam tako što mu darujem dva divna, nova, čista bića.
Nema boljeg načina da spasem svet.
Uostalom, više i ne želim da spasavam svet.
Ono što želim je da se svakog jutra svog života budim kao sada.
Želim užurbane korake oko sebe, pljuskanje vode u kupatilu i šuškanje jaknama.
Želim gugutke na prozorima, na granama. Oko sebe.
Želim toplu kafu dok radim, dok pišem, dok smišljam.
Želim da uranjam šake u zemlju, želim latice u prozorima, prostranstva i zelenila u očima.
Želim da radim ono što verujem da je važno na ovom našem malom, mikro-planu.
Želim da dam onoliko koliko mogu; koliko je zdravo; koliko treba.
Ne želim utakmicu. Ne želim ubrzanje. Ne želim hladnoću.
Želim da svi zajedno ručamo svakog dana. Ne samo nedeljom. Svakog dana.
Želim da govorim glasno ono što mislim. Želim da se ne stidim svog haosa, svoje nesavršenosti, svojih ludila.
Ne želim poređenja, odmeravanja, prebrojavanja.
Želim iskrenost u radu, u rečima, u dodirima, u smehu.
Želim smeh od kog se tavanica trese, stomak boli, vilica koči.
Želim da budem svesna i prisutna svakog trenutka. Želim da se uvek sećam nas ovakvih, kakvi smo sada. Ne želim oblake u očima svoje dece kada se jednog dana budu prisećale nekog događaja zato što ga se ja ne sećam… zato što nisam bila prisutna, zato što nisam bila sa njima, čak i ako sam telom bila pored njih.
Ne želim više da završavam posao posle večere. Ne želim više da odlažem priču za laku noć zato što imam neka “neodložna posla”, zato što je nešto hitno.
Ne želim više da na pitanje: “Kako si?” odgovaram: “Zauzeto.”
Želim da odgovorim:
Srećna sam.
Radosna sam.
Zahvalna sam.
Blažena sam.
Jer jesam.
Nervoza. Briga. Strah.
Sve to hoću da otresem sa ramena jednim pokretom šake. Nehajnim. Onim koji rame tek ovlaš dodirne.
Želim da izađem iz okvira, iz kalupa za merenja i poređenja.
Ne želim da budem u sistemima, tabelama, rasporedima.
Jer zaista, ja tu savršenu osobu sa kojom me upoređuju i sa kojom se sama poredim, nikada neću dostići.
Moje ambicije više nisu iste. Svoje ciljeve sam preusmerila.
Ne gledam toliko u napred koliko sam usredsređena na sada. To napred zavisi od sada i samo ako je sada dovoljno dobro, napred ima šansu.
Nisu mi potrebna priznanja, zvanja, trice i kučine.
To sam što sam i dovoljno sam. Za sada.
Bespovratno se menjam sa svakim novim iskustvom, sa svakim novim danom, sa svakim osećanjem, sa svakom mišlju, željom koja se začne u srcu. Zato ne hrlim u promene; one dolaze same.
Želim da se oslobodim pritiska da sve što radim treba da bude savršeno… jer, već je sve savršeno, na svoj način i u svakom smislu, čak i ako u pojedinim trenucima to ne vidim tako.
Želim da budem iskrena, srećna, jednostavna.
Želim da uvek osećam to lupanje srca u petama i zagrcnutost pred lepotom.
Želim pošten rad, stvaran rad, iskrenost, dobrodušnost, jednostavnost u srcu i u mislima, velike ideje i… da, možda još uvek želim da menjam svet, ali sada znam kako se to radi. Znam odakle polazim. I znam da u svetu vidim ono što mi je u srcu. I znam da je odgovornost na meni. Da je uvek bila.
Svesno biram stazu koja me veseli.
Zato što samo ta staza vodi u život kakav zaista želim.
I samo tako, prisutnošću u svakom trenutku odrastanja svoje dece, u svakom zajedničkom ručku, svakoj suzi i svakom osmehu, znam da sam odrasla i ja. Da i dalje rastem.
Osećam tvoje reči, kao da su moje. Jer volim buku i užurbanost jutara u svojoj porodici. I mir večernjih razgovora. I to što prožimamo jedni druge , a opet smo svi toliko različiti i svoji.
Prisutnost je najvažnija. 🙂
koliko je u ovom tekstu ljubavi, dobrote, radosti i spokoja! zvučat će glupo, ali, prvo što sam pomislila bilo je: dobro da je nešto ovako dobro otišlo u Svemir, pa će posuti sve ljude, i mene. Kakva lijepa duša je ovo napisala, baš sam pod dojmom. Znam da su i inače vaši tekstovi prožeti istim osjećajima, ali ovo je nekako… sukusno. Veliki pozdrav, Vesna
Baš tako, draga Vesna, uvek iste osećaje opisujem. Zapravo, pišem sve ovo najviše sebi kao opomenu, kao podsetnik na ono što je važno, jer previše je stvari koje mi magle fokus. I kao porodica donosimo neke odluke koje nisu lake, pa nas hrabrim ovako. Neizmerno me raduje što vidite vrednost i lepotu u tome. Hvala od srca!
kako ne bih vidjela! hvala vama, ja vjerujem da dobre riječi djeluju – a još ako je lijepo napisano, što ima bolje 🙂
Najvaznije je da si naglasila to “Zelim”. Nece uvek biti tako, ali ako jako zelimo, veci deo toga ce i biti takav. Vazno je samo da ne skrenemo u “Mora tako da bude”. E tu bismo vec bili u problemu…
Hvala ti što si primetila to! Sve je proces i niz promenljivih stanja koja se nadovezuju jedna na druga. Konkretno u ovom tekstu pokušavam sebi da objasnim neke odluke koje smo doneli i i dalje donosimo kao porodica. Nešto gubimo, nešto dobijamo, a nikad nismo u potpunosti mirni i načisto. Tako da je sve ovo proizvod i unutrašnje i spoljašnje borbe, kao i putokaz u stanje kakvo želim(o). Moranju nema mesta u svemu tome. 🙂 Hvala ti još jednom!
Divna Sandra! Dok čitam, osećam spokoj. Ima nade za ovaj svet!
Hvala ti, divna Lunjo! 🙂 <3
Divan tekst – pravo jutarnje osvježenje 🙂 i divan stav prema životu – sreća prema vlastitom receptu koji nije opterećen društvenim trendovima i kalupima 🙂
Koliko je uzbudljivo isprobavanje ličnog recepta, toliko je i riskantno, ali je i dalje bolje od životarenja u kalupu i šablonu. Hvala ti, Ivana! 🙂
Ja se toliko obradujem kada vidim da si objavila novi tekst, jer naslućujem šta me čeka. 🙂 Toliko oplemenjuješ, ne umem da nađem neke nove reči, pa da ovaj komentar bude originalniji od mojih ostalih prethodnih… Ti si podstrek i svetlost! <3
Mislim da su osećanja i misli važne, njihova iskrenost, taj polet koji nam daju. Originalnost je okej, ali nije najvažnija. Meni je tako toplo oko srca kad kažeš da se obraduješ mom tekstu i realno ništa lepše nisam čula u poslednjih nekoliko dana. Ako je Letnje igralište za tebe svetlost i podstrek, onda sam ja najsrećnije dete na njemu. 🙂 Hvala ti, od srca! <3
О-дли-чно!
Умирујуће, окрепљујуће.
Поздрав!
Negujemo smirenost. 🙂 Dragi Stanimire, hvala mnogo! 🙂
fantastično, kad čitam tvoje postove uvijek negdje u njima mogu pronaći sebe <3
Drago mi je što je tako, Slavo! 🙂
3 dana je stajao otvoren “prozor” ovog posta i čekao mirno veče da bude pročitan. Razlog nije u onome “nisam stigla”, već čekala sam pravi momenat kako bih se opustila i uživala u ritualu.
Smirujem sebe i svoj temperament već neko vreme baš zbog tog uživanja u nepovratnim momentima i kada osetim da jesam celim bićem u njemu, zapravo shvatim da sa veoma srećna.
I kava slučajnost opet, to su i moje misli već neko vreme ;), a ko zna možda su mojoj transformaciji ka smirenom biću doprineli i tvoji tekstovi!
I ja isto tako radim. Sačekam da se svi spakuju u krevet i onda čitam dokle god mogu da držim kapke. Duša diše u tišini i realno to su jedini trenuci u toku dana kada mogu sa mirom da se osvrnem za danom iza sebe i da se zahvalim za sve. I da skupim snagu za sledeći. 🙂 Možda to smirenje, kako ga zoveš, prirodno dolazi, kad svesno ideš ka njemu i prizivaš ga. Možda nam je to prirodno stanje. 🙂
Hvala za divan post 🙂
🙂 Ja sam ta koja je zahvalna!