poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Samo da si opet tu

Zdravo, Duška!

Duši, Dule, Dudule

Upravo sam usisala tvoju omiljenu prostirku.
Ne miriše više na tebe;
oprala sam je bar pet puta otkad si poslednji put ležala na njoj,
trudila sam se da je ne perem, ali onda su deca prosipala kokice,
curio im je sok, nekad med, svašta im je ispadalo po njoj… pa sam morala.

Trebalo mi je skoro godinu dana da ti napišem pismo, Dule.
Izvini.

Ali moram svašta da ti kažem
i moram da te pitam, Duši, mnogo toga da te pitam…

Sećaš li se mirisa naše kuće, Duši?
Sećaš li se svog jastuka i omiljenog mesta pod prozorom?
Stojim tako na tvom mestu dok pravim pauzu od bilo čega,
posmatram platane na suncu i milione sićušnih stvorenja
koja lete oko njih i mislim na tebe.
Sećam se kako si me posmatrala sa tog mesta dok spremam ručak.
Netremice. Neumorno.
Sećam se kako si gužvala tu belu prostirku
i ušuškavala se u nju da ti podrži kičmu i bradu.
Sećam se kako si sa svog mesta kibicovala mesto na dvosedu
dok si još mogla da skočiš.
Ćuvamo tvoje mesto, Duši.
Vidimo te na njemu uvek.

Sećaš li se mirisa lipe ispred zgrade, Dule?
Zamirisaće uskoro, ponovo.
Sećaš li se svoje drugarice Lili, kako ste trčale zajedno
i kako si je puštala, samo nju, nijednog drugog psa, da ti se oslanja o leđa?
Sećaš li se svoje mladosti i mačaka, Dule?
O, kako si ih samo jurila i kako smo te sputavali.
Predsednica kućnog saveta je posadila prolećno cveće u onom krugu
gde je nekad bio pesak, po kojem si volela da pronjuškaš pri svakoj šetnji.
Dopalo bi ti se. I znam da bi bila nežna,
sećam se koliko si bila nežna oko cveća…
osim ako nije debela koka u pitanju,
u nju bi se uvaljala svaki put.
Ono drveće koje su posadili pretprošle godine
sada je već poraslo, mislim da bi te krošnjice čak i zaklonile od sunca.

Sećaš li se pogleda sa naše terase, Duši?
Sletela nam je tu jedna beba svraka par dana pošto si otišla,
a mi smo mislili da si to ti, pošto je stala baš na tvoje mesto,
pa smo je hranili, davali joj vode i pričali s njom kao sa tobom.
Tvoje mesto je i dalje tu, Duši.
I kad stavim saksiju sa cvećem, ja je ubrzo sklonim
ili se trudim da to bude debela koka… kad si je toliko volela.
Slavica, koja vodi pse, uvek gleda ka tebi kad prođe ispod terase.
Sećam se kako je bila razočarana kad više nisi mogla da čuješ njeno dozivanje
i kako je bila slomljena i sama kad si otišla.
Nedostaješ jutarnjem suncu na našoj terasi, Duši.
Nedostaješ meni kad sedim na pragu.
Skoro da osećam tvoju njušku kako
pokušava da prokrči put iz sobe na terasu,
da prođeš pored mene i ispružiš se u svetlosti.

Sećaš li se uštipaka, Dule?
A palačinaka?
I dalje ih pravimo jednom nedeljno
i ostavljamo poslednju za tebe;
gledamo tako u nju, pa je podelimo na četiri dela
dok se sećamo kako smo morali da ti dajemo deo po deo
jer bi je ti inače celu progutala.
Sećam se tapkanja tvojih šapa dok me juriš
od kuhinje do stola dok nosim šerpu hrane,
kako si se radovala gostima,
šuškanju kese na vratima.
Radosti!

Sećaš li se, Duši, kako se radnica u fotokopirnici
obradovala kad je saznala da ste imenjakinje?
Ma kakvi obradovala,
bila je oduševljena!

Sećaš li se, Dule, kad je u ateljeu ispod nas
gotovao jedan gizdavi baset
i kako ste se zaljubljeno gledali?
Nisi ulazila sa terase ni kad bi
oblaci prekrili nebo,
toliko si se bila zaljubila!

Sećaš li se leta u vikendici, Duši?
Sećaš li se peska i Dunava i gošćenja u letnjoj kuhinji i delova ručka
koje su ti svi, krišom jedni od drugih, davali ispod stola?
Sećaš li se poslednjeg leta kad već
nisi mogla u šetnju, pa sam te nosila u torbi?
Bićemo tamo i ovog leta,
drugog leta bez tebe
i nedostajaćeš…
u svakom zrnu peska
u svakom zraku sunca.

Sećaš li se kako si pevala, Dule?
Glas Zoi Dešanel te je dirao u srce,
pa si pevala na sav glas
i pred publikom i nasamo.
Bila si srećna, Dule.
Bila si voljena, Dule.
Volela si nas, Dule.
Prebaci tu ljubav u sadašnje vreme, molim te.

Sećaš li se beba, Duši?
Da znaš samo kako su porasle od prošle godine!
Starija, ona koja te je vucarala po foteljama i čitala ti knjige,
na čijim si se stopalima gnjezdila dok svira violončelo,
sad je moje visine;
mlađa, ona koja te je sadila na čajanke s lutkama
stavljala ti ogrlice i šila ti haljinice,
i ona je porasla.
Sećaš li se kakve su mišice bile kad su se rodile
i kako smo ih čuvale zajedno?
Nedostaješ im kao rođena, Duši.

Sećaš li se kad si nam stigla, Duška?
Na današnji dan, pre dvanaest godina.
Izmorena od kiše, od buva i lutanja,
naša Duška, bojažljiva i smerna,
ubrzo si postala naša rođena.

Proleće te je donelo,
proleće te je odnelo, Duši, Dule, Duška.

Nadamo se da si dobro, Duši.
Nadamo se da ti je toplo, Dule.
Nadamo se da te ništa ne boli, Duška.
Nadamo se da ti nedostajemo
te pronalaziš načine da nam se javiš
jer mi mašemo svakoj ptici koja sleti na sims,
svakoj grani koja udari o prozor,
svakom zraku sunca koji se probije kroz oblake,
svakom talasu koji nas zapljusne.

Nedostaješ nam, Duška,
samo sam to htela da ti kažem
i da te podsetim na nas, smešne Zemljane,
koji te vole
i koji bi ti to ponovili milion puta,
koliko puta želiš,
samo da si opet tu.

ps. Pisaću ti ponovo, ništa ne brini!

1 Comment

  1. sanjamatic

    🐾🌹

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2022 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: