Znaš, tvoj najverniji saborac je dete u tebi; ono koje ti maše sa obale, sa livade, iz bašte, sa bicikla, iz malene sobe oblepljene posterima, sa prozora u kojem se mesec i sunce nadmudruju. Maše ti dete i osmehuje se. Oseća konačnost kružnice i raduje se, uprkos tom znanju ili baš zbog njega.
Znaš, najveća podrška i najsnažniji oslonac su u tebi — koren i stabljika — tlo i stub — stopala i kičma — stablo i list; sve što ti treba da budeš sigurna, da budeš postojana, da budeš stamena… Seti se da jesi, sve to jesi, seti se svaki put kad pomisliš da nisi dovoljno, kad pomisliš da nisi koliko treba. Jesi. I mnogo više. Nikada nisi videla svoje granice.
Znaš, sve što ti treba za odbranu od sveta je tvoja koža; nežna i bela, gotovo prozirna, sa bezbrojnim mrežama rečnih tokova, plavih, crvenih, ljubičastih, sa ostrvcima gde sunčevi zraci pronalaze utočište; poput kore kajsije, tamna, sa svom silom podzemnih voda koje valjaju tvoj bes, tvoj ponos, sve što nisi izgovorila i pustila da provali van.
Znaš, sve što ti treba za sutra si samo ti — prašnjava stopala i zvezde u očima — ogrebana kolena i sunce u kosi — žuljevi na rukama i snovi neomeđeni stvarnošću.
Niko te ne poznaje kao ti sebe; niko ne zna šta možeš.
Gde bi bila da nisi bila hrabra kad je trebalo, kad si morala i kad si samo htela?
Kako bi bila da nisi verovala u ishode za koje je razum govorio da su nemogući?
Ko bi bila da nisi istrajavala onda kad se činilo da istrajavanje nema smisla, da je uzaludno?
Niko nikada nije verovao u tebe kao ti sama u sebe.
Znaš, sve što ti treba za nove visine je ta mrva hrabrosti koja sramežljivo, ali uporno pulsira u tvojim gležnjevima, u tvojim dlanovima, ispod kapaka, i pupi, pupi, pupi, čekajući da je pustiš van.
I zato, kada te sledeći put smeste u kutiju, iscrtaju ti granicu, omreže ti nebo, seti se.
Seti se da ni mreže, ni granice, ni kutije nema, jer nisi pristala na njih.
Seti se da si dovoljna, jer ta mrva hrabrosti u tebi sadrži svetove mogućnosti.
Seti se svog saborca, svoje podrške i oslonca, svoje zaštite, svog nadanja, sebe.
Ne daj svoje korenje, svoje reke, ostrva i stabljike; ne teraj zvezde iz očiju, ne gasi mesec i sunce u svom prozoru.
Namigni onom detetu na livadi, jer znaš i sama…
Sutra bez tebe ne postoji.
Leave a Reply