Ukradeni trenuci

Mislim da sanjam svoje planove. Imam ih iscrtane u glavi svake večeri, a u krevet odlazim preslišavajući se šta ću sutra sve počneti, privesti kraju, završiti. Sumiram dan iza sebe, prisećam se šta sam mogla bolje i kako ću sutra to da ispravim. Kao nežni zvuci, kao zraci mesečine, stidljivo se kroz moju dušu provlače trenuci koje sam srećna provela sa nosem zagnjurenim u vilenjačke kose moje dece. Pomaljaju se i pogledi upućeni preko šolje čaja, laki dodiri po leđima, grejanje mojih šaka u njegovim, zagrljaji na vratima i poljubac u čelo kad umorna dođem u krevet. Umirena, zaspim… ali sa kajanjem što nisam potpuno proživela te trenutke onda kada su se događali i sa željom da ih oživljavam dokle god ih se sećam.

Novi dan mi donosi nove trenutke koje ne prepoznajem, za koje nemam vremena ni živaca. Imam planove, imam ciljeve. Ima toliko toga što treba završiti, što treba štiklirati, ukolniti sa liste i napraviti mesta za nove zahteve. Postoji vreme za sve – vreme za doručak, vreme za ručak, vreme za zabavu i čitanje, vreme za rad. Ne znam zašto je to vreme za rad uvek važnije od svakog drugog vremena. Hvatam sebe kako dan provodim krećući se od jedne do druge obaveze, od jedne do druge, treće tačke, gde me čeka nagrada ili novi zadatak. Jesam li takve karte dobila na nekom deljenju? Moj život je kao društvena igra i verujem da ne bih mogla da prestanem da se smejem sebi kad bih mogla da se posmatram iz neke drugačije perspektive, odozgo, iz pozicije nekoga ko zna pravu vrednost, značenje i ništavnost svega.

Promenom perspektive menjam se i sama. Volim tako da mislim, bar. Volim da verujem da mogu bolje.
Upozorava me i uznemirava pomisao na prolaznost i nepostojanost svega; nekad ne mogu da verujem da sve neće uvek biti ovako kao što je sada, da nećemo uvek biti ovako ušuškani, sigurni jedni u druge i u postojanje apsolutnog Dobra.
Iskreno verujem, a sumnjam da nisam u pravu kada verujem u bezbrojne nove šanse i prilike.
Onespokojava me misao da je današnji dan potpuno jedinstven u životu moje dece i da se nikada, nikada neće ponoviti, a da ja istovremeno ne činim sve da te trenutke udišem do pucanja pluća, da ih ne gledam neprestano duboko u oči, da ih ne držim za ruke i ne poklanjam im apsolutno svaki tren svog vremena.
Govorim “volim te” svake večeri. A možda bi trebalo češće?
Naljutim se ponekad, a možda ne bi trebalo nikad.
Budem nestrpljiva, tužna, besna. To znam da svakako ne bi trebalo.
I još nešto važno znam, a to je da to “trebalo bi” i “ne bi trebalo” meni nikad nije mnogo pomagalo. Jedino što sam uz njihovu pomoć svoje obaveze uvek držala bolje pod kontrolom.

Zato ću reći da sve to nije važno. Uopšte.
Prihvatiću sebe ovakvu, apsolutno i smešno nesavršenu, kakva jesam otkako me je.
Prihvatam sve oko sebe apsolutno savršene kakvi jesu otkako ih je: jer takvi, savršeni zato što su jedni jedini, oni nose snagu da promene moj život iz korena i svet okrenu naglavce.
Izvinjavaću se kad nisam fer, kad se naljutim, kad učinim da se drugi osete loše zbog mene; ali, trudiću se da to bude što ređe. Nastojaću da ne vidim tada samo sebe, već i druge.
Zastaću da zagrlim svako drvo i pomazim svaku travku na koje mi moja deca skrenu pažnju.
Gledaću češće u nebo. Tek onako. Obično i neobavezno. Bez posebnog razloga.
Češće ću mirisati vilenjačke kosice i češće ću govoriti volim te. Toga nikad dosta. Duša se hrani tim rečima i mirisima.
Setiću se da pomazim rukom i pogledom u prolazu.
Češće ću biti radosna bez posebnog razloga; smejaću se iz grla svakog dana.
Posmatraću ove zimske magle i ruže kao dar, kao dašak magije pristigao iz bajke u ovo parče sveta koji zovemo stvarnim.

Nije mi teško da obećam sebi radost u sitnicama, savršenstvo u nesavršenom, sreću u suzama. Nije mi teško da hrlim i grlim, kako sam oduvek. Ukradeni trenuci, nežnosti, zagrljaji i to volim te. Neću ih propuštati, neću propuštati da ih vidim, da ih osetim, da ih dam. Zaista, nema vremena za druge, manje lepe i manje značajne stvari u životu. Pogotovo sada, kada počinje još jedna godina naših života koja je savršena i jedinstvena i koja se nikad više neće ponoviti.