Imala sam šest godina kada sam prvi put pobegla od kuće. Nisam imala nikakve posebne razloge za to, samo one obične, dečje. Slušala sam možda previše priča o deci koja napuštaju svoje roditelje, kriju se od odraslih po obližnjim šumama i poljima, organizuju svoje zajednice i neometano žive svoje detinjstvo. Želela sam i ja tako, ali nisam daleko pobegla. Polja, voćnjaci, pašnjaci i vinogradi nalazili su se jako blizu naše kuće. Bilo je dovoljno da izađem iz dvorišta, krenem na desno, spustim se nizbrdicom, prođem pored naše bašte i košnica, popnem se uzbrdicom i već sam bila tu. Pucao je na tom mestu pogled na nepregledno zelenilo prošarano ponekom kravom, ovcama, konjima i ljudima koji su ih čuvali, na nebo, na prostranstvo. Sećam se da sam mogla satima da stojim na tom mestu, pogledom da preispitujem daljine, osluškujem insekte i ptice i dišem, samo da dišem.
Sama ili u društvu, volela sam da bežim od kuće, ali to niko nije doživljavao kao bežanje. Svi u kući znali su gde sam ako nisam u dvorištu. Čekali bi samo da se vratim kako bi me ponovo izgrdili i rekli da moram da se javim kada odlazim. Nisu razumeli da je to bilo protiv mojih pravila. Ako se javim, to onda nije avantura. I kako izgleda svo ovo zelenilo i ovo plavo nebo dok ja spavam? I da li sve ove ovce idu svojim kućama da spavaju, kao i ja, ili ostaju na livadama?
Zato sam rešila da pobegnem od kuće u sumrak, onda kada se staze još uvek vide, u čas kada će svi u kući biti zauzeti svojim poslovima i neopterećeni mislima o tome gde sam i šta radim. Pronašla sam u podrumu mamin plavi, plastični, rešetkasti ceger sa dve male ručke i u njega spakovala pastu i četkicu za zube, mali jastuk, flašicu vode i džemper. To mi je, računala sam, bilo sasvim dovoljno. Za hranu ću se snaći, mislila sam – leto je, voćnjaci su puni. Izašla sam iz dvorišta, skrenula desno i uputila se na svoje omiljeno mesto. Slika neba koje sam tada gledala hodajući podignute glave obojila je nebo u mojoj glavi i mislima zauvek. Danas i uvek od tada, kada pomislim na sumrak, ja se setim tog neba – narandžastog i crvenog, ljubičastog i modrog; magičnog, nestvarnog, neba iz priča.
Sela sam na toplu, prašnjavu zemlju na brdašcetu sa koga se sve videlo.
Nije bilo ni ovaca, ni krava, ni konja; nije bilo nijednog čoveka.
Nije više bilo nepreglednog zelenila. Mrak se polako zgušnjavao oko mene.
Svetleli su plavi ceger i dugmad na mom džemperu. Zrikavci su hvatali zalet i ništa se osim njih više nije čulo. Prozori na kućama iza mojih leđa polako su počinjali da svetle, jedan po jedan, kao što su i svetla na ulici počinjala da se pale. Znala sam šta ljudi rade u taj sat – završavaju poslove, kupaju se, večeraju, oni koji su se zadržali na ulici privode kraju razgovore i dogovore, gledaju vesti i tombolu, čitaju i odlaze na počinak i sami. Moja mama sada verovatno postavlja večeru i pita se gde sam.
Deda je još uvek u dvorištu, nana zaliva baštu. Tata radi, kao i uvek.
Okrenula sam glavu ka poljima i videla da je mrak sve progutao. Ništa se više nije videlo, ni obrisi drveća, ni granice između livada i voćnjaka.
Samo mrak, gusta tmina seoske večeri.
Podigla sam ponovo glavu da potražim one boje od ranije; nisam ih našla.
Nebo je sada bilo crno, a vedro i svetlo, obasjano milionima zvezda. Nikada kao tada nisam ugledala noćno, letnje nebo. Pokušavala sam da se prisetim imena zvezda kojima su me učili; upirala sam kažiprst ka njima i češkala se po glavi, usnama nemo oblikujući njihove nazive. I sad mi se čini da su zvezde bile suviše blizu da bih mogla jasno da ih razaznam. Neke stvari bolje vidimo kada nam nisu ispred nosa. Mesec je bio ogroman, savršen, pun krug, nasmejanih usana i prijateljskog lica. Kao i uvek. Volela sam da posmatram mesec kroz prozor automobila, gledajući za njim uvek pomalo slomljenog srca kad bismo ga ostavili za nama; tako i sada, samo što mi se mesec ovog puta blago i spokojno smeškao, srećan što ne mora nigde da žuri. Gledajući u to nebo, teško mi je bilo da razumem da zapravo gledam u prošlost, da posmatram nebo kakvo je izgledalo hiljadama godina ranije. Jer, šta je detetu prošlost, šta mu znači budućnost? Sve i da su zvezde iscrtavale mapu mojih budućih putovanja, ne bih mogla da ih protumačim, da im pronađem početak, kraj i preplitanja. Savršena slika letnjeg noćnog neba prostirala se iznad moje glave. Za mene je ona bila savršena sadašnjost, trenutak kada sam zbog besprekorne lepote ostala bez daha.
Nisam se mnogo iznenadila kada sam osetila tapšanje po ramenu i prekorno: “Presekla si nas.” Tata je seo pored mene i prebacio svoju ruku preko mog ramena.
Šarao je prstima po noćnom, vedrom letnjem nebu, deklamujući nazive zvezda i njihovih skupova. Povremeno se i on češkao po glavi i smeškao se zbunjeno, kao da se izvinjava što ni sam nije sveznajuć, što je zaboravan.
Ustali smo, stresli prašinu sa pantalona i krenuli kući, pogleda uprtih u nebo, osvrćući se za mesecom koji je ponovo posustajao za nama.
Danas i uvek, kada ostanem bez daha, kada sam uplašena ili nesigurna, vratim se na ovo mesto. Sklopim oči i dišem duboko, upirući misli u to sećanje, u savršeno, sjajno, zvezdano letnje nebo kao u savršeno sopstveno biće. Bodrim se tako. Mislim da sam tada, na tom putu do kuće, u svojoj svesti i srcu zamrzla ovo veče – moj beg, savršene slike, zvuke, pogled sa brda i tatin smeh. Osećaj slobode i sigurnosti urezao se u moje biće tada, zauvek.
Toliko dubine, nestvarnosti i karaktera. Uplovila sam u njega bas kao i ti. Sjajan tekst, u svakom smislu te reci. Bravo!
Sastavila sam spisak sećanja iz detinjstva o kojima hoću da pišem, jer imam utisak kao da mi polako izmiču detalji kojih sam se do skoro živo sećala. Projekat “Spasavanje detinjstva”. 🙂 Hvala ti mnogo! Drago mi je što ti je prijao.
Nema na cemu, hvala tebi sto si ga podelila sa nama.
Uživala sam čitajući, tekst me je vratio u moje detinjstvo. Volela bih da današnja deca imaju tu slobodu koju smo mi imali kad sm bili mali. Današnja deca, čak ni ona na selu, ne mogu iskusiti avanturu u pravom smislu. Ja bih prva šiznula da ne znam gde mi je dete i verovatno napravila uzbunu. Moji su, kao i tvoji roditelji, tačno znali gde bih u kom trenutku mogla da budem. Ako je dan – u obližnjem sam lugu, ako je veče, kod najbolje sam drugarice, ako je noć – sedim na vrhu kuće, na ploči, jedem kompot iz tegle i gledam u zvezde.
Kakva savršena slika – sedim na vrhu kuće, na ploči, jedem kompot iz tegle i gledam u zvezde. Ima li išta savršenije od toga?! Ja sam se budila noću i šetala po dvorištu, gledajući u nebo. Moji su mislili da mesečarim, a nisam, jasno se sećam svega. Čudna je i čarobna ta veza dece sa zvezdama. 🙂
Ćerka moje sestre od tetke je imala jedva četiri godine kada je od kuće pobegla kod nas, sa sve drugaricom koja je te večeri trebalo da putuje na more. Prešle su jedno dva kilometra, svojom ulicom, prešle prugu i vrlo opterećen put koji deli naša dva naselja i pojavile s eu našem dvorištu kao da ništa to nije.
Kada su je pitali zašto je to uradila, lepo im je objasnila: “Ja vas molim, odvedite me kod teta NegU, a vi nećete. Pa sam morala sama.”
Jes da je tvoj tekst mnogo više od opisa jedne dečije avanture, al rekoh, da ga malo upotpunim nekim svojim sećanjem, u trenutku probuđenom.
Divna priča, kao uvek.
Hihihihi, pa srce malo! 🙂 Naravno da je morala sama, to je sasvim prirodno da deca rade kad motivi i razlozi odraslih nisu najjasniji. 🙂 Kao deca nekako smo sigurni, zaštićeni. Sigurno se i tvoja rođaka osećala kao i ja – smelo, kao da čini najprirodniju stvar na svetu. Hvala ti! 🙂
Ne znam da li ti ovo nešto govori, ali ja sam poželjela da čitam o tvojim avanturama na mininum 150 stranica 🙂
Uh, govori mi, govori. Neka šapuće, za sada. 🙂
Nadam se da ćeš prionuti na posao 😀 A usput si mi dala jednu ideju u čiju realizaciju krećem ovih dana 🙂
Drago mi je zbog toga! 🙂
Ja joj to govorim! Talenat za duge staze i nestvarne emocije 🙂
Hvala ti! <3
Draga Sandra ti ako ne napišeš knjigu napravićeš ogromnu grešku. Ti si rođena da ulepšaš svet :*
Draga Tijana, hvala ti! Prelepo je to što si mi rekla. <3
I ja sam jednom “pobegao od kuće”, ali me je tata “isprašio”, tako da sam i ja video sve zvezde. Onda sam rešio da postanem astronaut! 🙂
Hahahaha, sjajno! 🙂
Hvala što nas polako uvodiš u “svoj svijet iz djetinjstva”. Već se sada veselim novim pričama 🙂 .
I ja sam obožavala promatrati zalazak sunca i navečer zvijezde, sanjala otvorenih očiju, samo sam oduvijek bila plašljiva, nisam se osudila otići iz našega dvorišta. A i da jesam, vjerujem da bi prije prošla kao Pixel, nego kao što si prošla ti kad je tata došao po tebe 🙂
Hehehe, pa bili su se već navikli na to moje bežanje. Odmah su znali gde da me traže. 🙂
Hvala tebi, draga Mirna, što si tu!
Čarobno. I tvoj tata čaroban!
Nije uvek imao toliko razumevanja i strpljenja. Tada sam imala sreće. 🙂
Sandra, znaš šta si ti? 🙂 Ti si jedna pahulja sa zvezdama u očima i smeškom koji krije neprekidno sanjarenje. 🙂 <3
Draga Marija, sada samo želim da postanem ta pahulja. Hvala ti! 🙂 <3
Kakva hrabrost, kakva ludost!! A nekako ispada da je upravo ta kombinacija ono što nam daje nezaboravne trenutke, ne samo u djetinjstvu već i nama odraslima.
Živjelo bježanje od kuće, bježanje od komocije i sigurnosti svakodnevnice! Jedino tako možemo da otkrijemo i doživimo veliko nebo.
p.s. Pridružujem se ovima što ti savjetuju pisanje knjige. Vidiš da si pisac. 🙂
Ma ja to oko knjige nit luk jela nit luk mirisala, stvarno. Proširilo se kao šumski požar. Inače, slažem se – živelo bežanje od kuće! 🙂
Privilegija je poznavati te <3
Mala pobeguljo… 🙂
Osećam isto za tebe, draga! <3
i ja sam jednom bežala..iz Rume za Zemun. Moji vikali za mnom, ako odeš kod tetke, mi ćemo doći sutra. Ja se vratila onda, hebi ga i bežanje
Hahahaha, ne vredi nekad. 🙂
ma predivno!
Hvala, Vesna! 🙂
Predivan tekst, ne znam što bih drugo rekla 🙂
Hvala ti mnogo! 🙂 Drago mi je što ti se dopalo.