Čekam svetlost

ALT: "cekam svetlost"

Čekam svetlost.
Decembarski dan ne razlikuje se mnogo od noći; crni su, mračni i tamni i jedno i drugo.
Magla im daje nijanse, mogućnosti da budu gušći ili ređi, jednostavniji ili komplikovaniji za probijanje, za krčenje njihovih staza.
U ove noći, nema ni najmanje želje u meni da priznam da su one deo prirodnog ciklusa, da bez tame nema svetlosti, da bez plača nema smeha, da bez nemira nema spokoja.
To su i onako klišei, izlizane reči, utehe za beznadežne dane poput ovih.
Ti dani u meni svode se na borbu, na rešenost da potirem tamu.
Uporno. Tvrdoglavo. Svake noći. Svakog dana koji je noć.
Čekam svetlost.

Zato uključujem sve sijalice u sebi i puštam ih da svetle po čitavu noć na prozorima i u očima. Prizivam svetlost smehom, iščekivanjima, nadama koje prosipam po prizorima umrljanim maglom i vetrom. Guram svoju šaku u njegovu dok mirno ležimo jedno pored drugog, dok nam samo nosevi vire ispod ćebeta, dok se zabavljamo pričama o željama i strahovima, dok gledamo plamen vatre u ekranu.

Zar ima prikladnijeg vremena za sanjarenja o nekom drugom vremenu, o životu u kolibi u šumi, o stvarnom plamenu vatre na ognjištu, o lomljenju suvih grana pod koracima,
o čitanju knjiga uz plamen sveće?

Nikad mi se nije činilo tako lako, a tako sudbonosno i stvarno da u ovakve dane sanjarim o šumama, o poverenju, o iskonskom; da vidim ono sirovo, nagonsko, nepripitomljeno u sebi.

Kako da dušu sačuvam od grubosti?
Stavljanjem sveća u prozore? Smehom? Nežnim rečima i plemenitim delima?
Nikada se više ne priča o svetlosti nego u ovakvom mraku, nikada nisu bili važniji pokloni i darežljivost nego u vreme kada se nema, kada je zemlja tvrda i pusta, a ljudi zgureni i ćutljivi.

Grlim svetlost prvog dana i dve zvezde koje su došle iz onog nepripitomljenog i neistraženog dela u meni. Pršti sjaj. Svetlost se vraća, sunce jača. Palim sijalice u prozorima i u očima da svi vide i opet poveruju kako potpuno odsustvo svetlosti ne postoji.

Tako je, makar bila ja poslednja na svetu.

DSC_0871

DSC_0873

DSC_0882

8 Comments

  1. Ovo je divno: Nikad mi se nije činilo tako lako, a tako sudbonosno i stvarno da u ovakve dane sanjarim o šumama, o poverenju, o iskonskom; da vidim ono sirovo, nagonsko, nepripitomljeno u sebi. Mislim, čitav tekst j,a li ovo mi je zapelo posebno za oko. Divan i topao tekst, baš kao i svi.

Оставите одговор