I mama je dete

ALT: "i mama je dete"

Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da  grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu.

Da imam dobar metod, moja trogodišnjakinja ne bi bila nemoguća; ne bi bila takva kakva mogu biti samo deca njenog uzrasta. Da imam dovoljno samokontrole, možda ne bih morala da kujem planove i razvijam strategije u nedogled. Da sam pametna kao što nisam, mogla bih da predvidim gomilu situacija . Da se volim dovoljno, ne bih zaboravljala na sebe i posle se ne bih ljutila zbog toga. Opet, na sebe.

Sve ovo je pre neki dan kulminiralo. Njihovi nestašluci i neposlušnosti nisu bili zabavni. Ni slatki. Zastrašujuće mi je koliko o sebi otkrivam u tim trenucima. Tada, jasno kao dan, vidim koliko je nesavršenosti ispod ove kože: stid, ljutnja, manipulacija, kontrola. Posrtanje. Padanje. Kajanje. Lomljenje na hiljadu komadića svaki put kada ugledam sebe njihovim očima. Bes zbog očekivanja savršenosti, zbog osećaja gubljenja sebe, zbog dežuranja nad sopstvenom ispravnošću. Umor od saveta. Umor od primernog življenja. Nekada ja nikad nisam bila više ja, nego onda kada sam se ponašala onako kako sam se i osećala. Danas, uvek pazim na ova bića koja su mi još uvek do struka. Želim da ispred sebe vide snagu, stenu, kontrolu, radost, ljubav. Ne stvarnu mene. Želim da kroz mene, bar sada, dok su još uvek male, stiču poverenje u život, u svet, u ljude, u ravnotežu. A kako to mogu, ako ponekad vide tugu? Kako mogu imati poverenja, ako u meni vide bes? Zato nekad provodim dane vrebajući te trzaje iskrenih osećanja u sebi. A osećam koliko nije dobro. Ni za koga od nas.

Zato sam im pre dva dana rekla da sam i ja dete. Zato sam ih zamolila za razumevanje i podršku. Jer, iluzija o savršenom roditelju, gora je i od najgoreg roditelja. Ne da sam ikada uspela da stvorim tu iluziju; posrćem na svakom koraku. Dok sam se suzdržavala da ne zaplačem, objašnjavala sam im da smo svi mi deca. I tata i mama. I baka i deka. I vaspitačice u vrtiću i ulični prodavci i doktori u domu zdravlja. Rekla sam im da je u redu da i odrasli budu deca. Rekla sam da su i nama, velikoj deci, potrebni ljubav, nežnost, blagost. Rekla sam im da je u redu nekad biti tužan, nesiguran, povređen; da je to prirodno, normalno. Ali, a ovo mi je jako, jako važno da znaju, u redu je i sebi dati novu šansu, u redu je oprostiti, zaboraviti. Jer izbor je uvek u nama i svakog dana dobijamo novu šansu da se koristimo njime. Nismo savršeni. I onda kada vidiš magiju svuda oko sebe i u sebi, u savršen dan, sapleteš se, padneš, izvrneš nogu. Onda treba biti sposoban za sagledavanje magije dok ležiš u krevetu; treba je spaziti u golubu koji ti sleti na sims, u belim šarama na nebu, u kapljicama kiše na golim granama, u mirisu sveže ispečenog hleba. Jer, ako je ne vidiš i tada, nikada nije bila stvarna. Pogotovo ona u tebi.

Najteže je oprostiti sebi.
Mane su iscrtane po nama. Urezane.
I to je deo plana; dobrog, velikog, promišljenog plana.
Nesavršenosti su u redu.
Nesavršenosti su bolje od besprekornosti.
Dozvoljavam ih sebi. Dozvoljavam ih i svojoj deci.
Kopam da pronađem razumevanje za sebe onda kada sam ljuta, umorna, u obavezama do guše.
Kopam da pronađem saosećanje za sebe za onaj poslednji put kad sam posrnula.
Kopam, da bi one znale koliko je neophodno voleti i poštovati sebe; koliko je važno verovati sebi više nego bilo kome drugom.

. . .

Te večeri, dok smo pevale uspavanku, mlađa mišica me je mazila po glavi, onako kako mama mazi svoje dete. Provlačila je prste kroz moju kosu, šarala jagodicama po mom licu. Uzela je moje lice u svoje šake, zagledala mi se u oči i rekla: „I ti se dete, mama. Malo dete. Dođi još malo da te mazim.“ I ja sam bila srećna, toliko da mi je sve u telu i glavi podrhtavalo. Ispunjena sam nadom, jer sam rekla istinu. I zahvalna sam, kako to samo jedno veliko, nezgrapno, razmaženo dete može biti.

ALT: "i mama je dete"

47 Comments

  1. Sve si rekla:

    Najteže je oprostiti sebi.
    Mane su iscrtane po nama. Urezane.
    I to je deo plana; dobrog, velikog, promišljenog plana.
    Nesavršenosti su u redu.
    Nesavršenosti su bolje od besprekornosti.
    Dozvoljavam ih sebi. Dozvoljavam ih i svojoj deci.
    Kopam da pronađem razumevanje za sebe onda kada sam ljuta, umorna, u obavezama do guše.
    Kopam da pronađem saosećanje za sebe za onaj poslednji put kad sam posrnula.
    Kopam, da bi one znale koliko je neophodno voleti i poštovati sebe; koliko je važno verovati sebi više nego bilo kome drugom.

  2. Твоја ћера ти је све рекла. А теби хвала што показала си ми да нисам једина несавршена мама. Љуби твоје девојчице и уживајте у љубави коју имате :-*

  3. I ja sam završila sa suznim očima… Mene ćerka nekad isto tako mazi i češlja mi kosu, i sin isto, a ja se tada najviše topim od sreće. Spremni su oni i sposobni da nam daju toliko toga, naročito kada smo iskreni. Ej, sada mi je jasno ono što si pisala u komentaru na moj tekst, o detetu u sebi. Nekad je to stvarno teško uravnotežiti, i dete koje hoće da se prepusti, i odraslog koji hoće da sve iskontroliše… Kako pomiriti lakoću igre sa težinom odgovornosti i obaveza? Ovo je moj životni zadatak.
    Hvala ti što govoriš umesto svih nas u ime naše unutrašnje dece, jer sva imaju isti glas!

  4. Cele noći sam pod utiskom članka i moram nešto da dodam. Tako pronicljivo, duboko… Velika je to borba, nositi se sa svojim teškim nagonima. „Kopanje“ je velika borba.
    Svaki dan, u svakom izazovu.
    Oprostiti sebi, dici se i pokušati ponovo.
    Vremenom postajemo bolji.
    Veliko.
    Još nešto, nije ao da sam ja pisala. Urednije je, mirnije, nežnije. Lepše.

  5. Razmišljam o tome koliko je za mišice bilo divno i rasterećujuće čuti da ni mama ne voli baš sve da pojede, da se i mama plaši, da se mama može osećati povređeno, da mama nije savršena. Zamišljam tu neku idealizovanu savršenu mamu i brrrrrr podiđe me neka jeza. Detetu u meni je slika takve majke zastrašujuća. Kako da se nosim sa svojim emocijama, kako da se osećam sigurno u svojoj nesavršenosti, kako da prihvatam svoje greške, učim na njima i ne opterećujem se osećajem krivice ako pred sobom imam kao model takvu tešku laž. Čak i da meni dopušta da ispoljavam osećanja, a da ona svoja „savršeno“ i uvek kontroliše, da li bi mi to pomoglo da ne opterećujem sebe i ne kočim svoje snove težnjom ka savršenstvu?
    Ali da rastem uz mamu kojoj ni jedna emocija nije strana, čija je snaga upravo u hrabrosti da podeli osećanja sa mnom i uči me da je u redu imati žutu minutu, loš dan, roletnu pred očima, da to dođe i prođe i da mogu da razmišljam o takvim trenucima i da pokušam ponovo, pa to je pravi blagoslov. Takva mama daje mi dozvolu da budem nesavršena. Takva mama me uči da volim i da se osećam voljeno onakva kakva jesam.
    Autentiča i iskrena u svojim nesavršenostima i dovoljno luckasta i hrabra da detetu u sebi bude ista ona mama kao svojoj deci, hm, to je mama koja težim da budem ;).

    Inače, upravo se dete u meni oseća slobodno, prepoznato, povezano ovde na Letnjem igralištu. Hvala <3.

  6. Pingback: Savršena mama – Zmajka

  7. Joj, draga moja Sandra, koliko li sam se samo puta ovako osjećala. A onda neki sljedeći puta, kad bi i ja valjda bila smirenija, drugačije raspoložena, na iste situacije bi, nesvjesno, potpuno drugačije reagirala. Nismo savršene, ali naša ljubav prema njima je najčistija. Oni to osjećaju i sigurna sam da razumiju i naše slabosti, ma koliko maleni bili.
    Ljubim vas i grlim ovako izdaleka <3

  8. Lepo je to, od nas mama i svake pohvale vredno, koliko se trudimo da budemo stena i hrabrost i smirenost i uzor svojoj deci. Ali si dobro rekla mišicama. Kako će deca sutra da vole sebe u trenucima kada ih sustigne neka slabost ili da oproste sebi grešku, ako to nisu naučila od nas ?
    Još jedan iskren i inspirativan tekst , draga moja☺.

  9. Ja sam se pre par dana rasula u sto komada ispred Sofije. Sedele smo puna dva sata, ona na noši, ja na podu držeći čašicu u noši. Ona je bila rešena da je zanima sve drugo sem da piški, ja sam bila rešena da za taj jedan dan odradimo ceo sistematski. I onda sam posle dva sata pukla. Zbog nagomilanih misli, nagomilanih očekivanja, nereda po kući, nepočetog ručka koji unapred kasni, nedovršenih obaveza na poslu zbog kojih sam uzela dan. I onda sam počela da plačem. I onda je i ona počela da plače, jer sam je kako je rekla rastužila. A ja ništa drugo nisam radila sem što sam sedela na podu puštajući suze lagano da mi idu niz obraze buljeći u jednu tačku.
    Osetljiva deca su dar, ali isto toliko i teret. Jer zamisli šta sve oni vide na našem licu kada smo ljuti, kada smo nervozni, kada nezadovoljno trčimo po kući pokušavajući da dovedemo stvari u red jer se tako očekuje od nas, u takvom svetu živimo, svetu po pravilima gde svaka stvar mora imati svoje mesto, svaka dlaka svoju koordinatu na glavi, a mami i tati samo osmeh da titra na usnama. Zamisli samo šta sve oni osetljivci prežive, a da ne znaju da opišu. Zato je važno sa njima pričati i super je što imaš ko da te sluša. Super je što imaju nekog ko će im reći da mogu da se ponašaju u svakom trenutku kako se osećaju i da je to u redu, ali da moraju znati da poštuju i tuđa osećanja.
    Raspisah se, je l’ da? Evo gotovo 🙂 Da si bliže, sad bi podelile čokoladu.

    • O, kako mi je poznata konkretno ta situacija sa nošom i čašicom… I sve te druge situacije koje opisuješ. Nisi se raspisala, tj. super mi je da se raspišeš tako, jer sa svakom tvojom rečju ja vidim da nisam sama, vidim da nisam jedina koja gubi kontrolu, koja je umorna… i koja sebe zbog svega toga prekoreva. Divno si rekla to za osetljivu decu. I… o, kako bih samo delila tu čokoladu s tobom! 🙂

Оставите одговор