Magija ranog jutra

Poslednjih pet godina maštam o tome da se budim rano i da uživam u šolji tople kafe, u miru i tišini. Umesto toga, gotovo svako jutro skačem, jer se deca uvek probude pre mene. Nisu one nespavalice, naprotiv, već ja, ma koliko da volim jutra, isto tako volim i noći. Kad bih samo mogla da ne spavam, život bi mi bio savršen. Zaista, savršen. Kad završim sve obaveze koje su neizbežne u toku dana i kad se naigram i nauživam sa porodicom, onda bih volela da sednem i da čitam. Velika me gomila knjiga čeka na prozoru. Žale se, jadne, da nije fer, da su sve one knjige u ranijoj fazi mog života mnogo bolje prošle nego one. Bolje su prošli Mark Tven i Tolstoj od pisaca self-help literature. Logično.

Pokušala sam nekoliko puta da ustanem pre svih i da nikoga ne probudim. Da li zbog tankih zidova, da li zato što hodam kao medved ili zato što svi samo čekaju da ih i najtiši šum, ma zrak sunca koji je pao na prozorsko staklo probudi, tek svi moji dragi ukućani ustaju širom otvorenih očiju i usana raširenih u osmeh, jasno mi dajući do znanja da se mašina zahuktava, da se spremamo za vrtić, posao, doručak, ručak, ili, ako je vikend, doručak, pa park. I tako redom. Šareni porodični točak vrti se svom silinom. Ponekad nas zamišljam na nekom usporenom video snimku: mlađa mišica i dalje voli da leži na mojim grudima, starija mišica i dalje misli da su igračke živa bića i da je naš pas stvarno njena tetka, Mma nema ovu sedu u obrvi, a Rra i dalje može da se vrti kao profesionalni plesač.  Iz ovoga me obično probudi ukus sada već hladne kafe i nova prepirka oko toga koja će mišica prva da obuje čarape. U poslednje vreme je izgleda važno da obe budu prve. U svemu. Da li nam se taj, jednom probuđen instinkt da budemo prvi, ikada izgubi? Deca su divno iskrena. Umorna sam, i zahvalna sam im za podsećanje i opomenu.

Čini mi se da su moja najmirnija jutra bila neposredno posle rođenja starije mišice. Izmlazanje mleka je trajalo neobično dugo i zahtevalo kombinovanje bar dve manuelne tehnike, na šta sam se brzo navikla. Rutina ustajanja u pet ujutro, rano proleće u vazduhu, komšinica u zgradi preko puta koja čita novine i puši na prozoru, mirno disanje dva najvoljenija bića, kuvanje čaja za porodilje, sklapanje pumpice, miris svežeg mleka i Rej Bredberi na stolu. Ma koliko da je taj period bio izazovan, bio je i predivan.

Buđenje rano ujutro ponovo mi je pošlo za rukom pre mesec dana. Niko od dragih mojih nije bio tu, osim tetka Duške. Kada nikoga nema kod kuće, ona me opsesivno prati, ma u koji kut da se maknem. Tako me je i probudila oko šest ujutro i gledala me tim svojim setnim crnim očima. Instinktivno sam se okrenula na drugu stranu pomislivši koliko sam srećna što mogu još da spavam.  Avaj, tetka Duška tako tiho i nepodnošljivo cvili da sam morala da ustanem i pomazim je, a kad sam se razbudila, shvatila sam da je jutro tu i da je moje. Samo moje.

Jutro za čitanje, jer čitanje dodaje nove dimenzije mom postojanju, ponovo otkriva zaboravljene sinestezije, otkriva mi mene kakvu još nisam upoznala, postavlja mi nova pitanja i sa svakom novom knjigom nemilosrdno me podseća da neću uspeti za života da pročitam sve knjige koje želim.
Jutro za pisanje, jer me pisanje centrira, usporava me, daje mi šansu da mirno sagledam svoju svakodnevicu i da se koncentrišem na neke deliće svog života koji se na prvi pogled ne čine mnogo značajnim.
Jutro za zurenje u senke, za hvatanje neobičnih oblika, za posmatranje paukova i njihovih mreža na terasi.
Jutro za žaljenje što nemam dobar foto-aparat. Za paukove i njihove mreže.
Jutro za divljenje pupoljku čije sam cvetanje čekala čitavog leta i propustila, jer je procvetao preko noći. Kao što se i bebe obično rađaju preko noći.
Stay wild, moon child, uživaj u jutru. Ništa nisi propustila.
Jutro za dubok udah, dubok izdah, za tibetance i kafu na terasi; za moje telo na drugačijem svetlu, za nestajanje sede obrve na jutarnjem, bleštavom, mladom suncu.
Jutro za sećanje na prvi susret mene i Rra, na njegove snažne šake, pouzdana ramena i vesele oči.
Jutro za zamišljanje glasova mišica i tabananja po podu, njihovih mirnih lica na jastuku i pevušenja nepovezanih melodija.

Da su tu, sada bih bila spremna za njih. Bacila bih se u dan bez ikakvog žaljenja, bez pomisli na to da sam propustila nešto, bez osećaja krivice što nisam poželela i njih da uključim. Odlazim sa Duškom napolje i slušam tišinu. Vračam se u kuću. Slušam tišinu. Uzimam telefon i steže mi se srce pomalo kad im čujem glas. Znam da je savršen dan pred njima. Znam da je savršen dan preda mnom. I znam da će uskoro naša zajednička jutra na šarenom točku ponovo biti savršena.

Ipak, lagala bih kada bih rekla da se neću truditi da ukradem još poneko jutro.
Da bude samo moje. Novo jutro – nova perspektiva.
Stay wild, morning child.

ALT: "Magija ranog jutra"
ALT: "Magija ranog jutra"
ALT: "Magija ranog jutra"
ALT: "Magija ranog jutra"

15 Comments

  1. Fotografije su divne, predivne!
    I da, i ja bih da ne spavam ako je to ikako moguće, da ukradem noć i jutro, sveže jutro… da pijem kafu, čitam i ćutim. Mada, to ovde trenutno i imam, sem ovog svežeg jutra i sem zelenila koje ti imaš kad pogledaš kroz prozor… Evo, po treći put se vraćam da gledam u taj prozor. Hoću i ja takvo jutro/dan i takav pogled!

  2. Dobro jutro!
    Evo meni jedno neobično mirno jutro, djeca otišla na čuvanjac jer ja imam gomilu posla. Ali prvo, malo jutarnjeg hedonizma, tekst se baš dobro potrefio. 😀
    Ja nešto ne volim one self-help knjige, to mi kao neko varanje. Kao da učiš vožnju auta iz knjige bez da zapravo sjedneš i upališ auto. A one druge, e one su te kroz koje možemo, uživljavanjem u ulogu, stvarno da dođemo i sami do nekih spoznaja, onih koje malo trajnije ostaju i možda stvarno mijenjaju život.

    • Dobro jutro, Nina! 🙂
      Potpuno se slažem, mada su meni ove self-help više kao da se dugo vozim autom, a onda me saobraćajac zaustavi i napiše kaznu zato što nisam vezala pojas (pre će mi se to desiti nego što ću prekoračiti brzinu), a ja onda počnem da čitam iz knjige zašto je neophodno vezati pojas. Pomalo beznadežno i pod znakom pitanja hoću li se toga setiti kad sledeći put budem sela da vozim auto, hahaha. 😉

  3. Ja od skoro imam svoja 2 sata-kad Beba ode na popodnevnu dremku. Doduse, ne bih to mogla da nazovem magijom,jer ne znam gde cu pre :), ali trudim se da tada ne perem sudove, ne čistim I tome slično, već na miru, na svojoj terasi popijem kafu. Mislim da će proći malo vise vremena do magičnog celog jutra, ali i ovo je za sada nešto.

  4. Savrseno sam se nasla u dvije vase recenice, a to su: …“pisanje daje novu dimenziju mom zivotu“ i „pisanje me centrira“. Stilski mi se jako sviđa. Mislim da bi se trebali okusati i u pisanju romana. Jako dobro znate napraviti ugođaj i sve nekako posloziti u cjelinu. Inspirirajuce, predivno!!!!

    • Otkad znam za sebe, a pogotovo na studijama književnosti, uvek sam govorila sebi kako nema ničeg lepšeg nego biti recipijent. Pisanje je svakako i izazov, veliki. Nema reči kojima bih mogla opisati koliko me čini srećnom što uživate u tekstovima. Hvala vam! 🙂

  5. Kako ovo jutro savršeno zvuči! Osjećam se odmah bolje, kao da sam ga i sama doživjela! 🙂 Hvala ti na tome! Često zaboravimo kako je neophodno ponekad stati, usporiti, odvojiti malo vremena za tišinu! Meni to jako loše ide, čak i kad imam to jutro slobodno, uhvatim sebe da ni ne uživam u kavi od silnog razmišljanja što sve moram i da li ću stići…a to stvarno nema smisla!

Оставите одговор