Mesto gde sećanje počinje

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

Mladost, kao i rani dani roditeljstva, prepuni su napetosti, brzine i strepnje. U strahu da nešto ne propustim, usredsređena na ispite, na nove projekte, na novu ljubav, na nova bića oko sebe i sve ono što je raslo i menjalo se kao na ubrzanom snimku, propuštala sam ono što je čitavog mog života konstantno, što uvek isto postoji i isto diše.

 

Retko sam svraćala na mesto gde sve za mene počinje, za koje me vežu neka od najranijih sećanja na sebe. Podrazumevala sam da je mesto gde moje sećanje počinje uvek – tu; da se neće ni smanjiti ni povećati; da neće promeniti boju, oblik, svrhu. I nije, zaista; sve je ostalo isto… osim što se smanjilo. Da li zbog većeg broja dece koja sada trče ovim prostorom ili zbog toga što moje telo popunjava mnogo veći prostor u odnosu na telo kojim sam upravljala pre 30 godina… tek, ni brdo, ni putanja, ni drveće, ni vidik… ništa nije isto. Drveća, kao i ljudi, rastu. Brda se, isto kao ja, pomeraju. Nezaustavljivi smo. Nepredvidivi.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Svake godine ja bih svraćala tamo. Ma koliko da je bilo kratko vreme, uvek kad odemo kod mame i tate, odemo do bašte, odemo do ovaca, do košnica. Ali, ja dugo, dugo… predugo nisam obraćala pažnju na sve promene koje su godine donele, na ono što se bespovratno promenilo u meni samoj, na slike koje su se razmazale u mojim očima.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Čudno je, ali sećam se tog jednog sunčanog letnjeg dana kada sam imala 8 godina. Nana me je zvala da odemo do voćnjaka oko 11 sati pre podne. Iako sam znala da drugarica treba da mi dođe oko podneva, ja sam ipak krenula sa nanom. Užurbano sam hodala, jer nisam želela da propustim igru ispod hladnjaka u našoj bašti ispred kuće. Baš sam tog jutra bila postavila lepo roze ćebe kao tepih ispod hladnjaka za našu novu kućicu za igru. Maštale smo ta drugarica moja i ja da ćemo jednog dana da živimo zajedno i da studiramo književnost. Nije se ostvarilo, kao ni većina tih naših dečjih maštarija. Ja jesam studirala književnost, ali sa drugim ljudima oko sebe, ne sa njom. Hodajući ubrzanim korakom, noseći šljive u korpi jednom rukom i držeći se za nanu drugom,  videla sam je na vrhu brdašceta. Stajala je, sa šakom iznad očiju, pokušavajući da me pronađe u zelenilu i da se odbrani od bleštavosti letnjeg podneva. Druga ruka joj je bila na biciklu. Mislim da je bio plav.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

I tu se sećanje prekida. Sećam se samo toga… slike i osećanja. Sećam se najviše sebe i zbunjuju me svi ti detalji. I zaista, da li ta slika i dalje postoji? Da li živi paralelno sa svim ovim što smo sada, danas? Da napravim hiljadu fotografija tog mesta, nijedna neće ličiti na tu sliku u mom sećanju.  Drugaricu nisam videla 16 godina. Nana je umrla dve godine posle ovog letnjeg dana. Mesto gde sećanje počinje izgleda drugačije, manje, ali je neizmerno bogatije.


ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Kada sam pre nedelju dana okupila tri generacije u svojoj roditeljskoj kući, obećala sam sebi da ću naći vremena za sve. I da ću biti smirena. I da ću biti svesna da, ma koliko pripadala domu u kojem sada živim i bićima koja volim više od sebe, pripadam i domu u kojem sam odrasla i bićima koja me vole više od sebe.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Dok su mišice tražile i dozivale mačke, pokušavale da pripitome ovce, mazile jagnje i učile da prepoznaju cvrkut lasta, ja sam tumarala. I blaga otkrila.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Stari bicikl mog brata prekriven godinama… nekad crven, sa plavim sedištem…

Gume, prikolice, oluci i sve ono što se nada ponovnoj svrsi…

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Prozori sa stare kuće… koji sada štite neke nove mlade štence, koje ja ne poznajem, od zime, i pružaju potporu biljkama dok rastu…

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Crep i cigla sa stare kuće…

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Moja kolevka…

I beskrajno plavo nebo iznad svega toga.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Duboko zelenilo u svemu tome.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Neobuzdan smeh i život kroz sve to.

 

ALT: „Mesto gde sećanje počinje”

 

Mesto gde moje sećanje počinje

Diše.

Živi.

I ja mu opraštam taj život koji živi bez mene.

17 Comments

  1. Raznježiš me uvijek <3 I neka! Divno ti je i čarobno to tvoje mjesto, lijepa priroda, životinje, slatka sjećanja. Utočište baš, od nedostatka vremena, stresa, gužve. Čuvaj ga i uživaj u njemu što više :*

    • Hvala ti, draga Mirna! 🙂 Očigledno je da postoji nešto što bih možda mogla nazvati magijom mesta, nešto što ima moć da nas prenese u one sfere gde smo i dalje, ali smo toga nesvesni. Ta putovanja prijaju duši, hrane je i teše.

  2. Ja imam sjećanje iz tih malih dana, čitav čopor djece iz moje i obližnjih zgrada se skupi i idemo tumaramo po livadama sa travom nama do prsa. Bili smo tako slobodni i bez straha. Sad kad pomislim na takvu travuljinu odmah mi iskaču slike zmija i nekih strašnih buba… A tada sam uživala. Tačno se sjećam boje sunca na livadi. I brali smo neke biljke, zvali smo ih Kiselice i žvakali stabljike, imale su neki kiselkasti sok u sebi, obožavali smo to.
    To mi jedno od najljepših sjećanja iz djetinjstva. A tvoji tekstovi me uvijek podsjete na takve stvari.
    Mmm…

    • I mi smo tako isto kao vi, samo što ovde u 50 kilometara unaokolo nije bilo divlje livade, čini mi se. Što ljudi nisu obrađivali, ovce i druge životinje su brstile. Mogu ti reći da ni meni nije bilo svejedno kada sam videla na kojoj udaljenosti stoje mišice i ovan. Progutala sam pet knedli… a kad sam sama bila mala, naravno da se podrazumevalo da mi ovan ne može ništa. Eh… 🙂

  3. Često se rasplačem čitajući tvoje tekstove. Te slike djetinjstva zaista se ne mogu dočarati drugima da budu toliko stvarne koliko su u našem sjećanju. Meni je posebno žao što neke slike blijede iako se trudim da ih zadržim onakvima kakve su bile. Za neke se čak pitam da li su se stvarno desile jer kad pogledam mjesta koja danas nisu ni slična onima na kojima sam se ja igrala, ovo pitanje je sasvim razumljivo.
    Pozdrav za tvoje mišice

Оставите одговор