Nepostojeće granice detinjstva

ALT: "nepostojece granice detinjstva"

„Detinjstvu niko ne sme da postavlja granice i pravila. Kada si srećan, nije ti važno da li je napolju zima ili leto, nije važno da li sija sunce ili je mrkli mrak; lepo je jesti sladoled u vruć letnji dan, sjajno je kad se sankaš dok ti obrazi bride od hladnoće. Sreća je unutra, u srcu. Sve ima svoje vreme i ne treba zimi žaliti za letnjim suncem, kupanjem u reci i sladoledom“, objašnjavala sam svojoj deci juče, dok su ispijale čaj posle dvosatnog sankanja. Hiljadu pitanja zahtevalo je hiljadu odgovora, a odgovor na pitanje: „Kada ćemo ponovo da se kupamo u reci?“ uz propratno ispoljavanje žala za uživanjem u sladoledu čini mi se da je juče bio najvažniji i da je nudio objašnjenje i za mnoga druga pitanja koja ću tek čuti od njih.

Znam da se svi rađamo sa nekim arhetipskim svetovima i istinama iscrtanim po našim moždanim zavijucima, ali kada se radi o mojoj deci, to mi nekako nije dovoljno. Kao da nemam dovoljno poverenja u njihovu dečju i ljudsku mudrost, ja pokušavam da im rečima iscrtam neke opšte životne mape sa svim mogućim iskušenjima, preprekama, zadacima, pravilima tipa „ako kreneš ovim putem, onda ćeš morati da odgovoriš na ovo pitanje, ispuniš ovaj zadatak, preskočiš toliko i toliko prepona, to će te sačekati, ovo čemu se nadaš doći će u tom obliku, a ne u ovom u kojem ga očekuješ…“ a da ni sama nisam sigurna da li će uputstva tog tipa imati ikakvu vrednost za njih. Nisam sigurna, jer vidim da sva tatina nastojanja da „učim na njegovim greškama“ nisu urodila plodom – od početka pravim svoje, lične, jedinstvene greške i stičem isto takvo iskustvo – drugačije od njegovog. Istovremeno, znam da svoje „greške“ ne bih menjala ni za šta na svetu, jer čitavo moje biće uvek je zavisilo od tih iskustava, misli i odluka.

Isto kao što bih svojoj deci volela da objasnim ovo što mislim da razumem o životu (dok sam apsolutno sigurna u tek nekoliko istina koje se uglavnom odnose na integritet, poverenje, srčanost, ljubav, znanje, poštenje i istinu), isto bih tako volela da već vidim ko su one, ko će biti, ko će postati, kakve ličnosti u njima čuče; želela bih da otkrijem njihove buduće ljubavi, strasti, talente, da zavirim u njihova srca, da presretnem sve ono što će u njihove duše i glave ući. Očistila bih njihove životne staze, okačila sunce da uvek sija u jednom kutku njihovog sveta, zabranila bih zvezdama i mesecu da prestanu da svetle jer nikada nije dovoljno svetlosti u noći, posadila bih drveće i cveće duž njihovih staza, nastanila ih pticama i leptirima i učinila da med i mleko zaista teku rekama, kako sam ja zamišljala raj kad mi ga je baka opisivala.

Dok ih Rra i ja navikavamo na drugačiji rečnik koji svakodnevno mogu da čuju u vrtiću i parku, u šetnjama, dok im objašnjavamo da su jedinstvena bića, da nisu samo ovo što očima mogu da vide, već i sve što osećaju, razmišljaju, što u njima leži podsvesno, dok im postavljamo različita pitanja i očekujemo njihove odgovore, zapažam kako nastojim da vidim sebe u njima, kako se nadam određenim talentima, sklonostima i osobinama. Počinjem da se pitam da li radimo sve što je u našoj moći da razvijemo potencijale koji čuče u našoj deci i da li uopšte uspevamo da prepoznamo njihove mogućnosti. Grize me savest dok posmatram drugu decu kako trče sa jedne aktivnosti na drugu, sa časa sporta preko časa stranog jezika do časa plesa, dok ih roditelji voze i štikliraju sve ono što su njihova deca već završila; vidim te roditelje koji mirno ležu uveče u postelju znajući da su uradili sve što su mogli, najbolje što su umeli.

Istina je da sam pomalo umorna od traženja sebe i drugih u mojoj deci, od želje da kontrolišem sve. Sve sam manje sigurna da mogu da pretpostavim šta će moja deca postati i da li uopšte želim sada da saznam; sve manje pretpostavljam koji su njihovi talenti i samo ih posmatram.  One su deca, jednostavna, radosna, nestašna deca koja intenzivno otkrivaju sebe i svoja osećanja; raduju se najiskrenije, plaču za sitnice, grle kao da im je poslednje, ispituju granice, smeju se kao mi kad smo bili mali, nekontrolisano, od srca; vole da plešu, vole da pevaju, vole da crtaju; trče po tlu i po oblacima, lete svojim izmaštanim krilima zajedno sa pticama i avionima, plivaju u reci i po podu; penju se po policama za knjige zamišljajući da su u prašumi u svetu gde žive plavi ljudi; postavljaju pitanja i prihvataju naše odgovore, veruju u njih; slušaju priče, gledaju slike i maštaju nad njima, počinju same da sriču slova, nestrpljive da uzmu knjige u svoje ruke; bude se sa mišlju da je noćašnji san bio stvaran, deo ovog života; pevaju, plaču i smeju se dok spavaju. I ja im verujem da to tako treba da bude.

Gde su njihove granice?
Nema ih, jer niko ih još uvek nije postavio. Niko im još nije rekao da postoji bilo šta što one ne mogu da budu, da postoji nešto što moraju da postanu, niko im nije postavio ciljeve i zacrtao mape. Čuvamo se od očekivanja, od zahteva, od suvišnih pitanja, od impulsa da uzmemo papir i olovku i pokušamo da predvidimo i iscrtamo njihove živote.

Vidim i osećam da naše mišice žive onako kako mi maštamo da možemo da živimo – u ovom trenutku, u sadašnjosti, kada je najlepše i najzabavnije postojati, sada, kada je toliko pitanja na koja same još uvek nemaju odgovor, kada neki odgovori nisu ni važni, kada je najvažnije imati moć da izmaštaš život, svet i bića kakva želiš, kada su svi putevi širom otvoreni, prostrani, i kada je samo u njima moć da ih takvim zadrže – osunčanim, oivičenim drvećem i cvećem, nadletanim pticama i leptirima.

Ono što je našoj deci potrebno od nas je da odgovaramo na njihova pitanja, da ih razumemo, grlimo i ohrabrujemo sve dobro u njima. Verujem da ne treba ja za njih da tražim njihove strasti, pozive, opredeljenja. Strast je nešto što te pronalazi, što ima upisano tvoje ime u svom tkivu, nešto čemu ne možeš da se odupreš, što ne možeš da kontrolišeš, a ne nešto što ćeš biti prisiljen da praktikuješ. Dozvolićemo našoj deci da budu deca još malo, dok mogu, dok im svet i sistem dozvoljava, a mi ćemo ohrabrivati decu u njima, bez obzira na godine, na okolnosti, na iskustva. Ohrabrivaćemo pitanja, ispitivanja, istraživanja, maštanja i snove. Podsticaćemo nekontrolisan smeh, crteže drveća na kojem rastu ljudi, sanjanja uz smeh, plesanje bez pravila. Život nije ono što su drugi rekli da je; život je sve što izmaštamo, osmislimo, nacrtamo i ispevamo. Želim da moja deca imaju sve vreme ovog sveta za beskrajna sankanja, maštanja ispod jelke, pored prozora i reke, za ležanje na toplom pesku, za trčanja radi trčanja, za pevanja radi pevanja i radosti u srcu, a ne zbog ocene i aplauza. Neka moja deca ostanu još malo deca. Još samo malo.

ALT: "nepostojece granice detinjstva"

ALT: "nepostojece granice detinjstva"

14 Comments

  1. Draga Sandra,
    To je najbolji poklon koji možeš da im daš- da im ne skraćuješ djetinjstvo. Sjeti se čega se iz svog djetinjstva najradije sjetiš i reci mi da li to ima veze sa ikakvim organizovanim časovima, treninzima ili bilo čim drugim nametnutim? Reći ću ti šta ja pamtim… branja ribizli iz dedine bašte. Pravljenja šatora od ćebeta ispod kojeg se nalazio jedan sasvim drugi svijet. Pamtim mirise iz bakine kuhinje. I izležavanja na bakinom visokom krevetu. Miris posteljine. Babine popare. Livade na kojoj žive vile (u ovo sam dugo vjerovala). Ništa od ovoga nema veze sa nečim isprogramiranim. I tako je najljepše. Bolji poklon nisi mogla da daš svojoj djeci. <3

    • U mom detinjstvu nije bilo organizovanih aktivnosti, osim onih koje sam ja kasnije sama sebi organizovala. I ja se sećam sličnih stvari kao i ti: bakine kuhinje, besciljnih šetnji po voćnjacima, livadama i vinogradima, kućice koju sam pravila ispod hladnjaka od vinove loze, ludovanja na snegu u velikom dvorištu… Žao mi bude nekad što ne mogu svoje detinjstvo i tu slobodu koju sam imala da preslikam svojoj deci, a onda pomislim da to svakako nije moguće, a nije ni dobro. Imaju one detinjstvo, jedinstveno, samo njihovo. Hvala ti na rečima podrške, draga!

  2. Ajme, ostala sam bez riječi! Tako si ovo divno sročila! I da, bitno je da ih pustimo da budu djeca što duže, jer kao što si napisala, djeca žive u ovom sad trenutku i prava je šteta što sa odrastanjem to zaborave! Da su odrasli više kao djeca, svijet bi zasigurno bio bolji! <3

  3. Ovo s aktivnostima „proganja“ i mene, moji su dugo išli na plivanje, zasitili se, i sad ne žele nigdje. A druga djeca ne mogu disati od prenatrpanog rasporeda. I znam da to nije potrebno, da trebamo osluškivati njihove želje, ali često se zapitam kakva sam ja to mama kad ne trčim sa njima s nogometa na šah, pa na ritmiku, plivanje, kineski… Hoće li ta djeca imati bolje uspomene nego moja jer mi umjesto na aktivnosti idemo po knjižnicama, parkovima, ludujemo po stanu, škakljamo se , glumimo?
    Kako god, najvažnije je da bude baš kako kažeš: dozvolimo našoj djeci da budu djeca!

    • I mi isto kao vi. Letos su plivale u Dunavu i to im se dopalo, pa je baka rekla da će ih voditi na plivanje za mesec, dva. Mi se radujemo ako se one raduju, ali one same nikad nisu izrazile želju. Više se raduju letu, trčanju pored reke i brčkanju u toploj vodi. Videćemo šta će biti kad odu, ali suština je da ne želimo ništa da im sugerišemo, namećemo, baš kao što i ti reče. Hiljadu je puta lepše uživati u tumaranju gradom, kroz parkove, knjižare… meni uvek bilo. 🙂

  4. Mene uvek muci sopstveni zal – moji me nisu podrzali za bilo kakvu vannastavnu aktivnost. Cak suprotno, vecito su pokusavali da me odgovore od toga.
    Meni je to falilo. Jer i to ukljucuje odredjeni vid socijalizacije i mogucnost da pokusam snaci u drugoj, nepoznatoj sredini.
    Stoga, ja nisam potpuno protiv tih aktivnosti. Pustam ih da probaju sta god izraze zelju i da se opredele zele li nastaviti ili ne.
    I to je deo detinjstva – odrastanje u osobu koja veruje u svoj izbor. A ovo moze biti delic toga.

    • Naravno, potpuno se slažem! 🙂 Kad dete izrazi želju za nekom aktivnošću, onda je treba i ispuniti i ostaviti na detetu da odluči da li želi da nastavi ili ne. Mišice idu u vrtić, posle vrtića idemo u parkić ili u šetnju, zavisno od toga kakvo je vreme i do sada još nisu rekle da bi volele da idu npr. na balet, folklor, neki sport i sl. Istovremeno, imam prijateljicu koja decu iz vrtića oko 5 vozi na plivanje, pa onda na engleski (ili obrnuto) i kući stignu oko 8, 8.30, večeraju i idu na spavanje. I to tako skoro svakog dana. Sigurno je do ljudi i do samih porodica, svi se razlikujemo, ali nama bi to bilo previše. Pali bismo na nos. Nadam se da i kad budu poželele nešto i kad budu krenule na to što budu želele, da ćemo naći dobru meru koja će im u potpunosti odgovarati i koja će im dozvoliti još neke stvari koje žele.

  5. Ja nešto nisam pristalica tih aktivnosti po rasporedu, bar ne dok deca ne krenu u školu. Mislim da je za malce sam vrtić dovoljan, jer tamo imaju brojne aktivnosti (sem ako nemate sreće sa vrtićem ili vaspitačicama). Dovoljno me grize savest što nisam sa njom od osam do pola pet, još bi gore bilo da posle moram da je vodim negde da je neko uči još nečemu, a da je ja samo okupam i stavim na spavanje.
    A posle, kad odrastu malo, mi smo tu samo da ih usmerimo. Bez prevelikih očekivanja, bez držanja predavanja, ali i bez navlačenja ružičastih naočara na oči.
    A tvoje mišice će ti sasvim sam sigurna vrlo brzo pokazati ko su. Kad imaju tebe tako jaku da im „duvaš vetar u krila“, a verujem da ni tata nije drugačiji, ostvariće sve što zamisle.

    • Kratko nam je vreme koje provodimo sa decom i, iskreno, kao ni ti, ne mogu ni da zamislim da dnevno na raspolaganju imamo samo sat, dva zajedničkog vremena (od čega treba izdvojiti vreme za večeru, kupanje i sl.). Hvala ti na divnim rečima i na razumevanju! 🙂

  6. Lepo si opisala izazov sa kojim se mnoge majke suocavaju. Iako imam bebu, ja vec sada mastam o tome cime bi volela da se bavi, razmisljam kako bih bila tuzna ako bi bio nezainteresovan za skolu i u njoj postizao los uspeh. I tako dalje, do beskraja. A istovremeno govorim sebi kako bi bilo dobro da ta razmisljanja uklonim i trudim se da pratim njega, njegove potrebe i u tom smislu da ga samo usmeravam. Sve je to proces koji se mozda ne zavrsava do kraja nasih zivota. Uticaj sredine je uvek tu, kao i nase nesigurnosti. Na kraju je samo vazno biti svestan svega toga i biti voljan da se menjas, da ucis do kraja zivota.

Оставите одговор