Pisanje je igra

Na putu do samospoznanja, beskrajnom, račvastom, putu sa bezbrojnim lavirintima i zamkama, vodim se intuicijom, iskustvima, poznanstvima, razmišljanjem i čitanjem. Gutam sve što mi dođe u širi vidokrug ili u ruke: knjige, beletristiku, stručnu literaturu, stripove, kuvare, različite časopise i portale; od pre nekoliko godina, i blogove.

Kao studentkinja književnosti, uvek sam govorila da mi u tom lancu od postanka ideje za pisanje, preko samog čina stvaranja do užitka koje dolazi konzumiranjem dela, najviše odgovara uloga recipijenta. Čak i dok sam se bavila mišlju da bih mogla da ostanem u svetu koji se tiče moje struke, nisam videla sebe kao nekog ko daje materijal za promišljanje, već kao onog ko taj materijal analizira. Ako ću biti potpuno iskrena prema sebi, to je zato što sam mislila da nisam dovoljno dobra, da to što ću napisati ne bi prišlo ni do mrve na noktu, ni do čestice u vazduhu oko, ne znam, na primer Agate Kristi ili bilo koje druge osobe koja je napisala i izdala knjigu. Uloga recipijenta je mnogo zahvalnija, udobnija i… pa da, kukavička. Pogotovo ako osećate da imate šta da kažete, ali se bojite tuđeg mišljenja.

U pisanje priloga i tema za televizijske vesti i emisije, članaka za časopise i sajtove, čini mi se da sam se namerno bacila, u težnji da razbijem okove koje sam sebi postavila i da menjam svet na bolje makar i mravljom snagom i uticajem cvrčka koji nije preživeo nijednu jesen. Ako čovek nikako ne odgovori na svoje porive i još ih i uguši, ostaje nesrećan ili depresivan. A ja sam vesela osoba. Baš onako, optimistična.

Ako se računa pisanje dnevnika, ja sam stara blogerka koja piše još od osamdeset i neke godine, kad je naučila da piše. Da mi nije bilo tog pisanja, ne znam kako bih preživela detinjstvo, srednju školu, fakultet i sve ono između što ostavlja duboke brazde u ličnosti. Kad bih se zatvorila u svoju sobu, pustila Ramonse i otvorila svoje sveske i rokovnike koje mi je tata donosio sa posla, bila bih svoja. Okruživalo me je sve što sam volela i kad bih počela da pišem, sve u meni bi se umirivalo i ja bih pronalazila načine za rešavanje svega onoga što me je mučilo, opravdanje i objašnjenje za svoje ludosti, nedoumice, zapanjenosti i neverice.
Bez napisane reči, ja nisam niko i ništa. Uvek je tako bilo.
Kao što sam morala da čitam, tako sam morala i da pišem, ali to stvarno niko nije morao da vidi. I nije.

Kad sam postala mama, što zbog težine porođaja, što zbog zbunjenosti nad smislom života koji je počeo da mi se menja i da bude drugačiji od onoga što sam mislila da će biti, ja sam se donekle izolovala. Povukla sam se, lizala svoje rane i svoje mladunče i nisam osećala da su mi ljudi mnogo potrebni. Viđala sam rođake i prijatelje koji su dolazili da nas vide, ali u svom specifičnom stanju nisam ih smatrala relevantnim, a i nisam mislila da moje stanje ima opravdanje i da je vredno razgovora. Usputno spominjanje koje ga je opisivalo kao nešto najnormalnije dolazilo je u obzir.
Mame blogerke su bile te koje su me vadile iz ponora samodovoljnosti; one su me svojim pričama i primerima vodile iz dana u dan, objašnjavale mi sve ono što nisam sebi mogla da objasnim prostim stavljanjem na papir.

„Odrasle osobe su društvene životinje: treba im izvor stabilizacije izvan njih samih. Takva organizacija otvorene petlje znači da, u nekim značajnim vidovima, ljudi ne mogu da postignu stabilnost samostalno; to ne znači da im treba ili ne treba, već da ne mogu da je postignu. Takvo gledište zbunjujuće je za mnoge, naročito u društvu poput našeg, koje toliko ceni individualnost. Sveopšta samodovoljnost pokazuje se halucinacijom čiji se mehur od sapunice rasprsnuo pri dodiru s oštrom ivicom limbičkog mozga. Stabilnost znači pronalaženje ljudi koji vas dobro regulišu i ostajanje uz njih.“
(Opšta teorija ljubavi, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon)

Ja znam da, osim ovog, postoji bezbroj drugih svetova, priroda i bića, ali stalo mi je da razumem ovaj u kojem sam trenutno i u kojem me okružuje toliko fascinantnih bića, priroda i pojava. Da bih to uradila, ja znam da moram da čitam, ali znam i da moram da pišem, jer su i moja razmišljanja deo tog saznajnog procesa. Mogla bih sve to da radim u, sada nepostojećoj tišini trenutno nepostojeće moje sobe, ali proces ne bi bio potpun.
Ja ne mogu sebe da razumem bez ljudi koji me okružuju i drugih ljudi koji pišu.

Pišem da bih razumela sebe i druge, zbog težnje za regulacijom, stabilizacijom, dijalogom, razumevanjem. Iskreno verujem da i drugi pišu iz sličnih razloga, ali da ih možda racionalizuju drugačije od mene.

Javno pišem zato što znam da savršenstvo nije važno, da ne postoji, da je stvar subjektivnog doživljaja, tuđe analize i ocene.

Pisanje je igranje i raduje me.

ALT: "letnje igraliste"

30 Comments

  1. Joj.
    Uhhhhhhhhhhh!
    Auuuuuuuuuuuuuu.
    A bre, ženo, umeš li ti da običnim rečima ponekad nešto napišeš, kolko da se ne postidim sebe što na ovakve teme odgovaram po automatizmu, hronološki, bez duše? 😉
    Sad sam samo površno prešla preko teksta i ostala mi knedla u grlu, majstore!, ali ću se vratiti još koji put, kolko da utvrdim gradivo.
    Bravo i hvala.

    • 🙂 Negoslava, reč je duša, kakva god da je. Mislim da ne umem ništa jednostavno da kažem, osim kad opsujem. 😉 Interesantna stvar, starija mišica ima još malo pa 5 godina i trenutno sve misli izlaže na mnogo komplikovaniji način nego što bi trebalo; bukvalno moramo da dešifrujemo i razlažemo rečenicu na delove. Vaspitačica kaže da je to zbog toga što joj se mozak trenutno bolje razvija od rečnika. Ja se tešim da je to i sa mnom slučaj, a znam da nije to, nego neveštost i pokušaji jadne ukrotiteljke. 😀

  2. Samo vi pišite, i svojim tekstovima inspirišite druge i dallje. Moje veliko zadovoljstvo je što sam na samom početku pronašao ovo „Letnje igralište“, iako je svako blog na svoj način mesto za igru emocija.Čime neko čita, nekome je stalo 🙂

  3. Jednom na nekoj likovnoj koliniji su došli ljudi sa kamerama i tražili od nas da kažemo jednom riječju šta je to za nas slikanje. Ja rekla – Igra. 🙂
    Tvoji tekstovi su divni, baš si neka pjesnićka duša. I promijjeni naslov, dobro ti kaže Pixel, odličan prijedlog!

  4. Tvoje redove uvijek čitam u miru. Nikad na brzinu. Ne želim da propustim nijednu misao ili emociju koju na tebi svojstven način iskazuješ. Pronalazim se u tvojim tekstovima i uvijek me ubaciš u jedno posebno stanje koje zahtijeva malo vremena za sebe i mirisnu kaficu kako bi um imao vremena da preradi i stvori sliku koju riječi opisuju. Uvijek sam tu. Među krošnjama drveća igrališta koje sliči onom u bajkama i kojim poželim da koračam. Svojim riječima izclačiš najdivnije osjećaje i beskrajno sam yi zahvalna na tome. Volim da se nakon čitanja oosjećam lijepo i ušuškano.
    Hvala i na izazovu, sa zadovoljstvom ću istresti svoju dušu na papir. Samo da djecu potrpam u krevete 😀

    • Tatjana, znaš li da meni ništa veće zadovoljstvo i sreću ne može da priredi od saznanja da se nekome dopada kako ga ušuškam, da mu se dopada kafa koju mu spremim, priča koju mu ispričam? Još samo neku klopu da nam spremim i za mene bi to bio potpun užitak. 🙂 Hvala ti na takvim divnim rečima!

    • Najveće bogatstvo koje sam pisanjem ovde dobila su neke smirenosti, meditacije i ljudi. Misli i reči drugih dopunjuju ono što nisam dorekla, gde sam ostala nejasna možda sebi najviše. To je ono što meni zaista vredi i što sam pronašla ovde – iskrenost i dobronamernost, oazu gde žive dobri ljudi. Ko ne bi želeo uvek da se vraća i priču nastavlja u beskraj? Hvala na divnim rečima, Tamara! 🙂

  5. Neko živi život glavom, neko novcem, neko uz pomoć drugih, itd… A ti ga živiš DUŠOM. Tako i pišeš. To se jednostavno čita između redova. I samo oni najhrabriji, oni koji se ne boje čoveka u sebi, osećaju to kao svoje, i vole te. Ja ponosno stojim u tom redu.

  6. Чврсто верујем да је један од задатака са којим се рађамо,и у којем морамо учествовати давање и ширење лепоте у овом свету у коме обитавамо.Творац је стварао у Љубави,из Љубави, а љуборни ђаво руши лепоту,из љубоморе јер уме само да руши,а не да ствара.
    Чврсто верујем да се свако од нас рађа са даровима од Творца који му помажу да оствари то што му је дато и планирано на неком вишем месту.Баш зато,из тог разлога на своје дарове не смемо заборавити,јер они никада неће заборавити на нас.Да се не би десило да Човек пробуди се у неким касним годинама,и пита себе где је то био,шта је радио.Незадовољство собом га натера да упропасти и списка и оно мало духовне зараде што је муком тешком стекао.
    Зато негујте своје дарове,ма колико Вас околина не подржава у намерама,ма колико у себе сумњали…
    Вама,свака част на овоме тексту,поздрав Недостојан

  7. U nekoj tački mogu da se poistovetim sa tim rokovnicima koje sam i sam popunjavao pošto sam naučio da pišem 🙂 razumem tu želju i volju! Slažem se sa Stanimirom što s tiče stvaranja i u osvrtu na neke pasuse da dodam jedan stih (ili je naslov) „teško ovo život“ 🙂 poz i sve najbolje! 🙂

  8. Ja se baš pronalazim u tvojim tekstovima, naročito u ovome. Pisanje je oduvek lebdelo nad mojom glavom kao neka skoro pa sveta dužnost koju trebam da obavljam, i tom zovu sam se odazivala na razne načine u raznim periodima života. I definitivno postoje ljudi koji nose u sebi taj zov, donose ga sa sobom na ovaj svet, i čije postojanje prosto nije potpuno ako mu se ne odazovu. Ja sam još jako daleko od pravog odazivanja, ne mislim na neko spoljašnje savršenstvo i formu, nego na izlivanja svega onoga što živi u meni. Stvaranje i porađanje imaju puno zajedničkog: naponi i zgušnjavanje snage, koji se u određenom trenutku raspršuju u krik radosti i oslobođenja.
    Drago mi je da sam te pronašla i da svojim pisanjem dodiruješ tu tananu žicu u meni koja želi da stvara…Puno ti hvala!

    • Divno si opisala svoju strast, Tamara! To je otprilike onaj osećaj kad te nešto opseda, i reči, i slike, i mirisi i osećanja, pa vrebaš prvi trenutak da ih učiniš još stvarnijim i da ih se pomalo oslobodiš u isti mah. Pretpostavljam da smo suviše slaba bića da bismo se nosili sami sa svime što osećamo i mislimo. Tako se ja osećam od jutros, npr. 🙂
      Hvala ti što si podelila svoju borbu sa mnom!

      • Da, i borba je to, ali kao što si ti u ovom tekstu tako lepo zaključila, još je više igra. Mnogo je lepše i lakše kada stvaramo kroz igru, samo možda nismo uvek dorasli toj lakoći, zbog raznog tereta koji nosimo na leđima. Ja se u svakom slučaju divim svima koji jesu dorasli. A to što sam dobila decu je odlična prilika i za mene da naučim svemu prilaziti kroz igru, i da pojednostavim komplikacije svoga uma.

Оставите одговор