Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”

Da li se u vašem kraju ljudi međusobno učtivo pozdravljaju, gledaju jedni druge u oči i pažljivo slušaju šta ono drugo govori? Da li žudite za jednim savršenim jutrom gde ćete, kao u mjuziklu, otplesati do svog posla, škole, lekara, i gde će vam se svi koje srećete pridružiti u plesu, u smehu, u pesmi? Da li se smešite drugim ljudima, nepoznatim ljudima? Jeste li strpljivi? Jeste li dobronamerni? Da li ste zahvalni?

Ja sam zahvalna, danas mnogo više nego drugih, običnijih dana. Čovek koji veruje u pristojnost, u učtivost, u jednostavnost, u plemenitost, u dobro u ljudima, čovek iz čijeg je pera izašla jedna od mojih najboljih prijateljica, čovek koji me je inspirisao da ne dam svoje ostrvo blagosti, nežnosti i beskrajne dobronamernosti, danas me je zagrlio.

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

Tražila sam zagrljaj. Onako, dečje, da ne može da me odbije.

Onako, jednostavno, kako jedino ima smisla.

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

I smejao se. Sa mnom. Detetom.

I nazvao me Mma.

I ja se sad osećam kao da sam dobila blagoslov i krštenje u isto vreme, da zaista mogu da koristim to Mma.

I moj Rra. Punopravno.

Jer to Rra i Mma su kao ulaznice u bolji svet, kao šifre za zemlju dobrih, blagih, jednostavnih, pristojnih ljudi, onih koji ne viču, ne guraju se, i nikadanikadanikada ne govore ružne reči i ne dozvoljavaju lošim mislima da prevagnu.

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

Otac moje najbolje prijateljice je baš takav – učtiv, blag i jednostavan. Dok je sipao čaj i mleko u šoljicu, gledao u omanje brdo čajnih keksića ispred sebe i disao ustajali sajamski vazduh, ja sam hodala ka njemu kao po oblacima, kao u vakuumu, očiju uprih samo u njega, upaljenih obraza i srca toliko razlupanog da sam mislila da tu buku čuje čak i moja prijateljica u Bocvani dok priprema svoj paprikaš sa bundevom, u toplo letnje afričko popodne. Videla sam je kako seče bundevu i kako, čuvši buku, ostavlja svoju šolju crvenog afričkog čaja na ivicu sudopere, i gleda kroz prozor, a onda i izlazi na verandu da vidi ko to larma u njenoj ulici. A to sam bila samo ja. I moje blesavo tinejdžersko srce. Oboje nevidljivi.

Mislim da sam milion puta u ovih deset godina pokušala da joj ostavim poruku, da zna da sam tu, da je slušam, da potvrdno klimam glavom na gotovo sve što kaže, da bih volela da zajedno pijuckamo čaj i spokojno razmišljamo o događajima dana, da jedemo onaj voćni kolač, da me provoza u svom malom belom kombiju dok ostavljamo oblak pustinjske prašine iza nas. Milion puta sam poželela da zna koliko se puta život u mom stomaku prijatno ljuljuškao od mog smeha dok sam čitala redove o njoj, da zna koliko sam puta sanjala lepo posle sklapanja stranica, da zna koliko sam puta o njoj govorila kao o prijateljici koju ću jednog dana upoznati. Izvesno. Najizvesnije.

Kad me je njen otac zagrlio, moja prijateljica se nasmešila.

Najzad smo se upoznale.

I vratila se svom paprikašu sa bundevom.

I svom crvenom afričkom čaju.

I možda joj se učinilo da joj neko maše iz krošnje mopipi drveta u zadnjem delu njenog dvorišta.

I znala je da i ja negde, u jednom malenom kutku, na jednom malom ostrvu, postojim. Samo postojim. Sa mojim Rra i mojom decom, okružena nekim jako dobrim ljudima i blagonaklonim univerzumom. I zna da čitam o prostranstvima koja je okružuju:

„Ravnica se prostirala do Kalaharija. Bila je to bezlična zemlja sa izraslim bez ikakvog reda, niskim trnovim drvećem na čijim su se granama skupljale ptice-nosorozi i drhteće malope sa svojim predugačkim pernatim repovima. To je bio, izgledalo je, beskrajan svet, i to je ono što je Afriku tada, mislio sam, činilo toliko različitom. Ničemu nigde nije bilo kraja. Čovek je mogao da hoda ili da jaše doveka i da nikuda nikada ne stigne.”

I da zna da žudim za sporijim vremenom i duhovnijim životom:

„Ovde u Močudiju, daleko od vreve Gaborona, Mma Ramocve je osećala kako se ponovo usklađuje sa ritmovima seoskog života, života mnogo sporijeg i duhovnijeg od onog u gradu. Bio je i u Gaboronu vremena i prostora za razmišljanje, ali to je ipak bilo mnogo lakše ovde, gde je čovek mogao da podigne pogled ka brdima i posmatra tanane pramenove oblaka, ništa više od toga, kako lagano plove nebom; ili da osluškuje zveket klepetuša na govedima i hor cvrčaka. Baš to je bilo ono čime se odlikovao život u Bocvani; dok je ostatak sveta radom dovodio sebe u stanje grozničave aktivnosti, ovde je još uvek moglo da se sedi pred kućom narandžasto-žutih zidova, sa šoljom biljnog čaja u ruci, i razgovara o sasvim malim stvarima: poglavicama u bunaru, kozama i ljubomori.”

I da zna da je takav život, u kojem se ljudi više grle nego u ovom, jedina izvesnost. Za mene, kao i za nju.

 

Mma Sandra, srca koje pršti od zahvalnosti Aleksandru Mekol Smitu i njegovoj Mmi Ramocve

10 Comments

  1. upravo pečem bundevu. sledeći put kad budeš išla da se grliš sa nekom dobrim piscem…zovi i mene. sad ću poslati ovaj tvoj tekst mojoj divnoj imenjakinji, mojoj drugarici Sanji Bašić, koja je u svom mom okruženju umela da čita Mekol Smita kao ti .A boga mi i kao ja. Lep zagrljaj

  2. divno, baš blagoslov i krštenje! 🙂
    ove godine mi se nije posrećilo da stignem u Bg u vreme omiljenog sajma, ali sam se zato malopre u jednoj novosadskoj knjižari častila knjigama, pa kući stigla s paketom od četiri izabrane knjige, među kojima je i novoobjavljeni roman Mekol Smita… ovoga puta iz serijala o Izabel. istina je da mi je Mma Ramocve omiljena Aleksandrova kći, ali sam uverena da ću, kao i uvek, i u Edinburgu uživati. odo da skuvam čaj. crveni afrički.

    • Uh, ja nikako da počnem sa Izabel. Nekako mi se ne ostavlja Mma Ramocve. Imam gotovo čitav serijal o Izabel, ali uvek se vraćam bocvanskim detektivkama. Baš bih ga pitala to da sam mogla, to, kako pređeš sa jednog lika na drugi, kako ostaviš jednog da čeka dok radiš na drugom. Javi mi utiske. Ja sam sebi dala rok od još mesec dana da otpočnem sa edinburškim serijalom. 🙂

      • iskreno, kad se desi da nabasam na njegov novi roman, a biva da ne saznam pre toga, već po koricama znam da li je o Ramocve ili o Izabel, i srce mi više zaigra kad nam donosi novu epizodu iz Bocvane. no, i dama iz Edinburga ima šarma, i svoje bubice, i trenutke u kojima je sasvim neodoljiva. čitam kako nam pristižu, sve, i mislim da nema šanse da me Mekol Smit razočara. 🙂

Оставите одговор