Zagrljaj je ljubav

ALT: "zagrljaj je ljubav"

Ona radi dan i noć.
I kad spava, spava brzo, jer zna da mora da se odmori do prvih petlova. Šalimo se da radi kao da je na berzi. Ili u rudniku, u dve i po smene. Čujemo se na kratko, deklamujući glavne događaje dana ili nedelje, nabrajajući izazove i savladane prepreke, nove momente mišica, pitajući jedna drugu za zdravlje i šta je najbolje protiv kašlja.

Ona uzgaja slatke paprike, sočan paradajz, bore na licu, tihovanja i povremene nervoze.
Gosti osmehe. Dočekuje zagrljaje.

Retko je grlim osećajući samo njen zagrljaj. Osećam blagu klonulost, radost što je tu, što smo pričali, ćutali i smejali se zajedno, tugu što kreće, ali i potajno radovanje zbog dremke u vožnji do kuće.

Ona uzgaja beskrajne cifre, radne dane bez vikenda, brige, čelične radne navike, begove od gostiju u bezdane kuhinje, jer je najvažnije da svi dobro pojedu, jer je to uslov i neminovnost svakog razgovora i okupljanja. Kad stignemo, ogladneli smo u putu; kad krećemo, ogladnećemo tek.
Volim njenu hranu jer mi ljubavlju čistom oblaže stomak, miluje srce, obnavlja ćelije;
njena hrana je ljubav koju sam osećala dok me još nije ni  bilo;
njena hrana me podseća na njenu krv, njenu misao, njen drhtaj, njen miris, njen damar.

Ona je sva – miris. Za mene uvek bila. Kao mala, ulazila sam krišom u sobu, otvarala ormar i mirisala svaku stvarčicu. Sedela sam na krevetu, otvarala njenu torbu i oblak mirisa bi me poklapao.
Još uvek se sećam mirisa njene venčanice i mekote malog venca za kosu,
mirisa njene kožne torbe, njene zdravstvene knjižice i novčanika,
male, plave toaletne vode koju sam joj kupila za rođendan uverena da je to čist alhemijski miks za crnku.
Sećam se mirisa njenih marama i šalova, majica koje mi je donosila iz grada i
najmekšeg kolača od jabuka na svetu;
sećam se mirisa kupke koju je pripremala za brata i mene,
mirisa šerbeta u hladne zimske večeri,
toplog hleba u šest ujutro i novog školskog pribora u septembru.
Sećam se mirisa prvog laka za nokte i prve ploče, sirupa za kašalj
i sladoleda od vanile;
sećam se mirisa ruža u njenoj bašti,
mirisa Ćao magazina, Kekeca i Zeke, lektire i poznavanja prirode i društva.
Još uvek me ponekad, nenadano, zapahne njen miris kad bi uveče, istuširana, ušla u sobu u svom ružičastom ogrtaču.
Mislim da je još uvek u njemu svake večeri. Našla sam ga nedavno u njenom ormaru.
Isto miriše.
Ona je  – miris. Miris i mekota. Za mene uvek bila.

Ona je zvuk – ujednačen ritam oslanjanja štikli o zaleđen asfalt u modro, crno januarsko jutro, dok je držim za ruku i kašljem iz sve snage;
priča o ljubavi i sreći pred spavanje; klik isključivanja lampe iznad kreveta; bat koraka dok ležim još sanjiva; moje ime sa drugog kraja dvorišta.

Ona je dodir – ruka koja miruje na mom stomaku i razbija bol; ruka koja ispira krv iz moje rane na glavi; prsti koji prekrivaju moje i vode ih crtama uspravnim, tankim i debelim po prvoj svesci; usne na mom čelu koje gori.

Kao mala, plakala sam od golicanja u grlu, u očima, u srcu, od pomisli koliko je volim.
Možda pomalo i sad. Ali sad imam preča posla, pa prizovem u pomoć sve što nema veze s njom. I dobijem bitku sa samom sobom. Bitku koju ni ne želim da vodim.

Ne govorim joj da je volim; to se kod nas uvek govorilo brigom, razgovorom o važnim stvarima i tim zagrljajima pri dolascima i polascima, mahanjima iz auta dok se ne izgubimo iz vida, prekorima kad se neko zaplače i tapšanjima po leđima.
Volim te zvuči nekako malo, nedovoljno, bledo.
Ali koncentrisaću se više na te zagrljaje, obećavam.
Zagrljaj je ljubav, pa ćemo ljubav ljubavlju grliti.

Srećan ti rođendan, mama!

35 Comments

    • Zagrljaj bi umirio svaku misao i svako osećanje koje nas zabrinjava i uznemirava. Mame su uvek u pravu. Baš razmišljam o tome kako sam propustila da kažem kako sam svoj jezik i stavove oštrila baš na njoj, toliko da mi je žao kad pomislim kroz šta je sve morala da prođe. Nadam se da su naše mame zadovoljne rezultatima i da osećaju da njihove muke nisu bile uzalud.

  1. Ja tako ne umijem da pišem. Sjećam se da sam čak to negjde i spominjala, na početku blogovanja, „Hladna četvorka i emotivna petica“.. U srednjoj školi sam uvijek dobijala četvorke iz pismenih, sa napomenom na kraju da je sastav nedovoljno emotivan, tako nešto. Da, ja sam uvijek bila neki više analitičan tip. I nikad se nisam mogla prekaliti da pišem drugačije. Nešto mi sve to „nježno i emotivno“ bilo njanjavo. I sad mi je, većinom… Prosto ne mogu da svarim takve stvari, nije za mene i gotovo.
    Ali kod tebe je skroz drugačije, divno je. Ma, čista poezija. Toliko mi fino da se čak zapitam da li bih i ja možda mogla, nekad, možda… 😀 .

    • Uh, dobro je. Uplaših se kad sam videla kako ide komentar. Reći će mi ono čega se pribojavam, da sam pekmez i da sam patetična, a ja ne umem i ne želim drugačije i šta ću onda… 🙂 Ozbiljno, u svojim novinarskim danima učila sam se da budem objektivna, nizala sam činjenice kao perle, majke mi, i još kad namestim glas na ozbiljno, bili su mi prilozi i prvi u vestima. Mogu ja to, ali ovo mi draže.
      I da ti kažem, nekad mislim da sve ovo pišem za vreme kad mi dođe Alchajmer, pa da ću ovako u fragmetima svega lakše da se setim. 🙂 Ja tebe obožavam da čitam. Baš tako kako pišeš – savršeno je, ali sam isto tako sigurna, zaključujući na osnovu tvojih tekstova kakva si osoba, kakva mi se činiš, da bi pisala divne, nežne, emotivne tekstove. Samo ako poželiš, stvarno poželiš. Sigurna sam 100% da sam u pravu. 🙂

    • Imaju one još jednu apsolutno divnu ženu koja ih upravo čuva – tatinu mamu, ženu koja im se nesebično daje. 🙂 Moja mama nema vremena, radi još uvek, ali kada dođe, potpuno je u vlasti mišica; i one u njenoj. Rra i ja nikada ne bismo mogli da nadomestimo tu ljubav koju im njih dve pružaju. Hvala ti, draga Mirna, na divnim rečima i željama! <3

      • Velika je sreća kada djeca mogu i smiju uživati u ljubavi baka i djedova. Promatram često kad sam sa svojim u parku drugu djecu s bakama ili djedovima, toliko je ljubavi u zraku oko njih, u tim divnim trenucima se zaboravlja i na bol, i na male penzije, i na muku… dječji smijeh sve zaliječi.

  2. Kroz život sam malo puta čula „volim te“, čak i od ljudi za koje znam da su mogli to sto puta na dan da mi kažu. „Volim te“ mi je i neka vrsta podrške, koja deci kroz život mnogo treba. Zato se nas dve, a i tata vrlo često sa nama, „volimo“ i uz to obavezno grlimo sto puta na dan.
    Često razmišljam o tome kako bi bilo dobro da svi to malo češće praktikujemo. Ali život je brz i mi se trudimo da ga stignemo, pa vrlo često zaboravljamo na te stvari.
    Srećan rođendan srećnoj mami! I volela bih recept za taj sirup protiv kašlja, pošto je naš bas uporan 🙁

    • Draga Biljana, potpuno ste u pravu. Da, lepo je slušati to „volim te“ uvek. Rra i ja našoj deci to govorimo svakog dana, a da bismo bili sigurni da ne preskočimo nijedan dan, obavezno izgovaramo te reči pred spavanje – i mišicama i jedno drugom. Svaka porodica funkcioniše drugačije i ima različite rituale, ali definitivno treba češće izjavljivati ljubav, češće treba razmišljati o tome koliko se nešto i neko voli i koliko je lepo voleti. 🙂
      Kad je reč o sirupu, jedini koji mogu od srca da preporučim je Immunotrofina za imunitet, na bazi joda.

Оставите одговор