„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.
Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem.
„A da li ti voliš izbrdice?”, nije prestajala da kotrlja jezikom devojčica iz čije su kose zraci sunca pronalazili put do beskrajnog plavetnila i odbijali se nazad ka nebu i u oči četverca.
„Obožavamo izbrdice. I uzbrdice”, smejao se vođa četverca, koji je, pogledavši u mapu, zaključio da je plaža iza sledećeg brda. Trojac za njim se radovao.
Ribar je po peti put upecao zlatnu ribicu i spasio joj život ne očekujući ništa zauzvrat.
Usta pripovedača su se sušila.
Nebo je mirisalo. Zemlja je mirisala.
Možda radost miriše kao more.
Možda so na očima, iza ušiju i pod jezikom vodi do uske, skrivene putanje i unutrašnjih vrata kroz koja vrlo retko iskoračimo.
Kad jednom iskoračimo, vidimo sebe odvojene od sopstva.
Ogoljene u svetlosti.
Sunčevi zraci ulaze kroz nozdrve, kroz vlasi kose, kroz pore na slanoj koži, kroz zenice, kroz uši gluve za sve osim za talase koji se razbijaju o stene ispod nogu četverca. Svaki sunčev zrak uvija se oko sledećeg i kao zlatno vreteno putuje krvotokom, moždanim talasima i širi se sa svakim pokretom mišića, ispunjava svaku neravninu, svaku bolnu tačku, svaku nesavršenost čiji smo skup.
Četverac silazi sa brda
glava
očiju
usta
nozdrva
punih sunca.
Četiri solarna bića
ponovo cela
ponovo
na kratko
savršena
grabi
dole
kotrljajući kamenje pod stopalima
da sve zlatno dopuni plavim.
Možda radost miriše kao sloboda.
Možda je smisao gore, gde je zlato, gde je toplo.
I dole, gde je plavo i beskrajno.
Kao mi.
Bajka. Ili bar miriše na nju.
Zavisi od perspektive. 🙂 Mišicama nije lako palo da pređu 10 kilometara, ali sad kažu da bi ponovo, samo da pričamo bajke o svemu što viđamo usput. Ma bajka je, makar samo zbog sunca… 🙂
Suncokreti moji… 🙂
🙂 <3
Zavidim na oktobarskom moru 🙂 Volim što vam je bilo lepo 🙂
Oktobarsko sunce i oktobarsko more – zaista nestvarno. Imam utisak da leto traje 6 meseci, kako sam oduvek želela. 🙂 I još uvek nam je lepo, makar, eto, još samo ova dva dana pred nama. Hvala ti, draga!
Umalo te ne upitah gde je ovo lepo mesto. Da nije bilo poslednje fotografije, sigurno bih. Nama se tamo nikako nisu svidele uzbrdice 🙂 A pametni ljudi nose mapu, mi se zamalo ne izgubismo tražeći jednu plažu.
Biljana, u pravu si. Teško je snaći se bez mape. Mi smo pre svakog puta pronalazili prvo staze na mapi i tek tada kretali. Nas troje nismo mnogo očajavali oko uzbrdica, ali mlađa mišica… uh… 🙂 Ona uzbrdice zove izbrdicama. I kad smo odlazili, maše ona onom brdu iznad Krioneri plaže i kaže: „Ćao, izbrdiceeee, nedostajaćeeeš!” Umrli smo od smeha. A meni se malo i plakalo. Ja bih tamo živela, makar jedno 6 meseci godišnje. 🙂