Montreal, deo mene

Otkad znam za sebe, želja za putovanjima su deo mene. Dugo sam prebacivala sam tati zato što nije prihvatio ponudu svog rođaka da se svi odselimo kod njega u Melburn, još za vreme srećnih osamdesetih. U svojim tinejdžerskim godinama, zavidela sam Aniti i Dreziku ne toliko na njihovoj ljubavi, koliko na tome što žive u toj vreloj zemlji. I dan danas čuvam razglednice sa kengurima koje smo još kao deca moj brat i ja dobijali od rođake, a “Povratak u Idn” mi je i posle skoro million godina, koliko ima otkad sam prerasla nižu osnovnu školu, i dalje jedna od najboljih priča. Nikako ne pristajem da pogledam seriju ponovo; ove zrele oči ne bi videle isto što i oči devetogodišnjeg deteta.

Tokom studija književnosti čitala sam negde o tome kako je za savršen život potrebno više uslova, od kojih je jedan odgovarajuća klima. Ironija života je htela da se samo za dve godine posle toga preselim nigde drugde nego u – Kanadu.

Ni suprug ni ja nismo imali određena očekivanja ni plan kad smo otišli za Montreal. Hteli smo samo da imamo dovoljno za pristojan život i mogućnost da istražujemo, da otkrivamo svet, ljude i nas same. Ovo poslednje nam je bilo najvažnije.

Nisam gubila vreme. Upisala sam časove francuskog jezika, odmah ponašla novog frizera, tražila novu omiljenu ulicu i maršrutu za hodanje.
Užasno, najužasnije me je nervirao kvebeški francuski. Ko je bio tamo, zna o čemu govorim.
Posle nekoliko meseci pronašla sam i prvi posao.
U filmu “Flash Dance” postoji jedna kratka scena u kojoj glavna junakinja ustaje rano i biciklom odlazi na posao. Ja sam tako zamišljala svoj odlazak na posao ako ikad budem živela preko Atlantika.
Nije bilo baš tako, ali jesam dobila nešto slično. Sa prozora na trećem spratu poslovne zgrade u ulici University u prvoj smeni mogla sam da uhvatim izlazak sunca i kolone ljudi u ozbiljnim, poslovnim odelima koji su svi, svi do jednog, nosili kafe u rukama.

Posle par meseci pronašla sam još jedan posao. Moji dani bili su zauzeti najviše, ali kroz rad sam najviše i učila.
Divne ljude upoznala.
Objasnila Šonu zašto treba da pročita nešto od Pekića, a Kristal da nemaju svi Srbi prezime koje se završava sa –ić.
Dobijala knjige na čitanje. Gomile knjiga.
Shvatila zašto se u Kvebeku jede i voli poutin.
Probala najslađi kineski obrok i umalo povratila.
Jela najlepši sladoled na svetu.
Stekla prijatelje od kojih nijedan nije govorio srpski, ni hrvatski, ni bosanski.
Išla na koncerte, na svirke, na festivale, izložbe.
Otkrila omiljenu knjižaru.
Pronašla dobrog zubara.
Otkrila da su psovke svuda živopisne.
Uživala u ljubaznosti ljudi koji su mi objašnjavali kako nešto najbolje reći na francuskom.
Kolega sa posla mi je postao novi frizer.
Užasavala sam se tržnih centara.
Zavolela miris kokica sa puterom i šuškanje kesa pred početak filma u bioskopu u tržnom centru.
Dala otkaz na poslu.
Pronašla novi posao.
Kupila novi komplet garderobe, za čitavu sezonu.
Poderala prvi komad garderobe.
Svađala se sa vevericama na Mon Roajalu.
Izlizala đonove cipela.
Osetila kako je to kad ti se smrznu trepavice i zabole kapci na -36 stepeni.
Uporno nisam nosila hulahop čarape ispod pantalona tokom zime.
Kupovala povrće kod Kim Poa kad ostanemo na svega nekoliko dolara za tekuću nedelju.
Plakala kad završim telefonski razgovor sa mamom i tatom.
Kupovala povrće na živopisnim pijacama kad dobijem ček.
Užasavala se savršenih travnjaka i bašti pod konac.
Uselila se sa Rra u garsonjeru bez promaje.
Žalila za svojim novinarskim danima.
Prebolela sebe kao novinarku.
Shvatila zašto je najbolje kupovati stvari za domaćinstvo u radnjama polovnih stvari.
Kupovala polovne knjige.
Gledala vatromete tokom dva avgusta.
Spremala ispite u kofi šopu.
Pročitala malo brdo knjiga vozeći se na posao i s posla.
Uštedela.
Potrošila.
Razbolela se i ozdravila.
Pronašla park koji sam zvala svojim.
I kafu. O, kako je samo Tim Hortons bio važan i za telo i za duh na -30.
Slavila rođendan sa novim prijateljima.
Naučila da pravim gvakamole i mohito.
Kupila venčanicu za svoje junsko venčanje.
Osetila šta znači istinski ugrejati se ispijajući čašu kuvanog vina i toplog čaja.
Gutala avokado sa bananom i mlekom kao manijak. Oni koji su to videli znaju zašto kažem „manijak”.
Razmišljala o nekim drugim nepravdama.
Grlila neko drugo drveće.
Plakala posle odluke da se vratimo kući.

Uvek smo znali da ćemo se vratiti.
Uvek smo želeli da se vratimo.

Ali ja i dalje ponekad sanjam ulice Montreala. Sanjam naš komšiluk i park, mirise i pijace, bračni par preko puta naše zgrade koji ispija kafu na terasi, žamor na ulicama. Mislim da jedna ja i dalje živi tamo.

Sigurna sam da ove moje današnje oči ne bi videle isto što i one dvadesetosmogodišnje.
Sigurna sam da bih sada upoznavala neke druge ljude, otkrivala drugačija mesta, čitala druge knjige.

Današnja ja bila bi mnogo drugačija od ove mene da sam se plašila neizvesnosti i da nisam hrlila glavom bez obzira u nova iskustva.

Smisao našeg traganja nije bio bolji standard, budućnost za našu decu, spas od balkanskih čarki.
Živeći tamo, shvatili smo da svako podneblje, svaka država, svaki narod ima svoje muke, veće ili manje. Svi to znamo kad čitamo vesti i knjige, gledamo vesti i reportaže. Kada proživite sa njima delić njihove istorije, dobijete novu perspektivu u odnosu na sebe i sve one ljude koji vas svakodnevno okružuju. Volite ih više. Poštujete.
I razumete.

Problem je što ja i dalje želim da prošetam svojim parkom, da popijem jednu Tim Hortonsicu i da spremim kinou sa bundevom u maloj garsonjeri bez promaje.

Ja bih bila užasan svetski putnik. Gde god da živim, ostavljala bih po jedan deo sebe, sve dok ne bih potpuno nestala.

Volim da gledam slike dece svojih prijatelja koje sam upoznala u Montrealu, volim kad mi pišu o tome gde sada žive i čime se bave. Niko od njih nije ostao na istom mestu na kojem je bio kada smo se bolje poznavali.

Nisam ni ja. Moj život je dobio dva nova smisla i million razloga da danas budem upravo tu gde jesam.