Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam.
Dišući magiju, noć uoči ovog Božića nisam spavala i zbog nestrpljenja. Jedva sam čekala da vidim draga lica i da osetim miris božićnog jutra koji osećam čitavog svog života, da ponovo gledam stare slike i prepirem se sa tatom šta je koje godine bilo, da mi on ponovo kaže da uvek na poleđini slike mora da se napiše godina i ko je na njoj, jer se zaboravlja, da smo to morali da uradimo; deda više nije sa nama i nema više nikoga ko bi nam objasnio neke iskrzane, crno-bele fotografije zamućenih lica. Bila sam nestrpljiva da se zagrlimo, da se ponovo prisetimo događaja, nas od ranije, drugih ljudi – onih koji su još uvek tu i onih koji više nisu, da razgovaramo ušuškani u uvek iste teme – one najvažnije, životne.
Verujem da ne bih ovoliko volela Božić da ga kao dete nisam tako živopisno proživljavala svake godine. Deda – kokoška, tata, brat i ja- pilići, a mama – domaćica koja nas pokriva oblakom semenki i bombona; mi sami, lučonoše, ponosni i pomalo uplašeni nosioci svetlosti, sa osmesima na usnama, promrzli od kratke šetnje i umorni od pijukanja, razgonili smo oblake iznad naše kuće i unosili zdravlje, sreću i ljubav pod naš krov; odlazak u crkvu sa nanom, moja šaka u njenoj, gruboj, toploj, mirišljavoj; osećaj povezanosti, zajedništva. Kao mala, mislila sam da sveća, koja je u noći između Badnje večeri i Božića ostajala upaljena na kuhinjskom stolu, osvetljavala put svima onima mojima, rođenima, koji nisu više mogli da sede zajedno sa nama, a koji su i dalje bili u našim razgovorima. Uvek su bila neizbežna sećanja na njih i na ono što su budili u nama na porodičnim okupljanjima.
Zbunjuju me ovakvi praznici. Zbunjuju me imenice kao što su “porodica”, “dom”, “kuća”. Kako da napišem da sam išla kući za Božić, kad sada imam dve – ne samo samu kuću gde sam odrasla, već čitav kraj i kuću u kojoj moja deca rastu… i ja, ponovo, sa njima? Kako rečima da razlikujem dve porodice koje imam? Moje srce je na mnogo mesta istovremeno, ne samo na ova dva koja zovem domom.
Da li je porodica koju sam imala kao dete ikada bila kompletna bez ovih novih članova koje sam ja otkrila? Kakav je to čudesni porodični lanac koji se niže u nedogled, primajući uvek nove duše koje su oduvek bile deo nas?
Posmatrajući svoje mišice kako trče i smeju se među nama, znam da nikada ništa u mom životu nije bilo kompletno bez njih. Znam da sam sa njima i pre njihovog rođenja čekala tu svetlost. Pitam se, u koliko dimenzija mi trenutno postojimo i srećemo se, čekamo jedni na druge, ostavljamo jedni druge, odlazimo i vraćamo se? Jesmo li nas četvoro trenutno celoviti bez tih novih duša koje će naše mišice otkriti? Znam, sigurno postojimo i smejemo se zajedno u nekoj dimenziji koja nam je iz ove nesaznatljiva. Možda smo u nekoj od dimenzija Rra i ja baka i deka koji se za Božić igraju sa svojim unučićima; možda sam ja u nekoj i dalje dete koje Božić provodi zajedno sa svojom decom; u nekoj sam baka koja ruča sa svojom bakom i posmatra svoje pretke koji se kao deca igraju u snegu.
Osećam sve te duše u sebi; znam da svaki Božić provodimo zajedno, ma gde se nalazili, u bilo kom obliku. Povezuje nas svetlost koju svake godine čekamo i trudimo se da je ugledamo u svakom jutru, u svakoj noći naših života. Kao stecištu svih povezanih duša, kao medijumu koji omogućava susret svih nas, svakog Božića hrlim kući u kojoj sam odrasla i svoju decu upoznajem sa magijom koju one već osećaju svojim dušama. Očiju uprtih u svetlo koje se svakim danom nazire sve više, armija nas stoji okupljena, zagrljena, zahvalna i radosna zbog prilike da budemo deo jedni drugih.
Сјајно!
Hvala! 🙂
Metafizika. Sve si rekla…. 🙂
Majska <3
Divno je sve napisano, uspomene iz detinjstva, današnji doživljaj praznika.
I znaš, verujem i ja da se naši mili koji nisu sa nama, tu u blizini, u drugoj dimenziji.
Važna je ta svetlost, da pokaže dušama put, jer ta svetlost, to je naša ljubav.
Samo da nikada ne prestanemo da idemo za tom svetlošću; dok god smo joj na tragu, na pravom smo putu. Hvala, Neno! 🙂
Super! 🙂
Hvala! 🙂
Mi i jesmo dio naših predaka a naša djeca su dio njih i nas, a začetak nekih novih generacija čiji ćemo neodvojiv dio i sami postati. To i jeste bit Božića. Ljubav na sve strane . Hvala ti na ovoj divoti!
Hvala tebi što si tu i što osećaš ovo što pišem. 🙂
Prelepo!
Hvala ti! 🙂
Baš je u tome draž praznika, da u miru razmišljamo o prošlosti i budućnosti, da uživamo u sadašnjosti, ma gdje bili. Hvala ti što šalješ svjetlost divnim riječima i do ovdje <3
Hvala tebi, draga Mirna! 🙂
Душа.